Zgrada odseka za krvne delikte nalazila se na rubu administrativne zone grada, u bloku koji je još uvek nosio tragove
starog industrijskog planiranja, sa fasadama koje su pokušavale da sakriju starost iza novih slojeva boje i stakla.
Ulica ispred bila je živa, ali ne haotična.
Kretali su se ljudi koji su imali tačno određene pravce, zaposleni koji su žurili
prema kancelarijama, majke sa decom u kolicima koja su se zaustavljala u parku preko puta, dok su stariji stanovnici sedeli
na klupama i posmatrali promenu ritma grada koji je rastao iz godine u godinu bez jasne granice između onoga što je već urbano i onoga što to tek postaje.
Na ivici tog parka, pas je vukao povodac dok je mladić pokušavao da ga smiri, a nekoliko metara dalje trudnica je lagano prolazila stazom, oslanjajući se na partnera koji je nosio kesu sa voćem.
Sve je delovalo uredno, ali ne i završeno,kao da grad još uvek traži svoj konačni oblik.
Iza tog sloja svakodnevnog kretanja nalazila se zgrada odseka, siva i funkcionalna, bez arhitektonskih ambicija,
sa ulazom koji je više podsećao na kontrolnu tačku nego na javnu instituciju.
Prolaz kroz sigurnosna vrata vodio je u unutrašnji hodnik u kome je svetlo bilo hladnije, a zvukovi spolja su ostajali prigušeni, kao da su presvučeni tankim slojem izolacije.
Kancelarija za obdukcije i forenzičke nalaze nalazila se na drugom spratu.
U njoj su već bili inspektor Markov i doktor Petrović, zajedno sa tehničarem iz laboratorije koji je upravo završio unos novih podataka u sistem.
Na stolu su bili raspoređeni izveštaji, fotografije i uzorci spakovani u označene kese.
Petrović je prelistavao dokumentaciju bez žurbe, zadržavajući se samo na onome što je već izdvajao kao ključno.
„Uzrok smrti?“ pitao je Markov, bez uvodnih rečenica.
Petrović je podigao pogled sa papira, pa ga kratko spustio na nalaz ispred sebe.
„Toksično trovanje“, rekao je.
Brz neurotoksičan efekat. Smrt nastupa u kratkom vremenskom intervalu nakon kontakta sa supstancom.“
Markov je klimnuo, bez promene izraza.
„Koji tip otrova?“
„Najverovatnije biljni toksin iz grupe alkaloida.
Spektar odgovara kukuti ili supstancama sličnog delovanja.
Postoje indikacije da je unet injekcionim putem.“
Markov je pogled preusmerio ka fotografiji tela koja je stajala sa strane stola.
„Ubod?“
„Jedan precizan trag na vratu“, odgovorio je Petrović.
„Tanak instrument, verovatno igla manjeg kalibra. Nema drugih povreda koje bi ukazivale na borbu ili pokušaj odbrane.“
Tehničar je dodao fasciklu na sto.
„Toksikološka analiza potvrđuje biljni derivat. Nema mešavina, nema dodatnih supstanci. Čista koncentracija.“
Markov je zadržao pogled na dokumentima nekoliko sekundi duže nego ranije.
„Koliko brzo?“
„Minuti, ne sati“, rekao je Petrović. „Organizam reaguje gotovo odmah, dolazi do gubitka koordinacije i pada vitalnih funkcija.
U većini slučajeva osoba nema vremena da reaguje ni da promeni položaj.“
Markov je spustio olovku na sto.
„Znači izvršenje u mraku bez mogućnosti otpora.“
„Ne nužno“, rekao je Petrović.
„Samo precizno.“
Tišina koja je usledila ukazivala je na kratko premeštanje težišta razgovora.
Markov je kratko prešao pogledom preko prisutnih, pa se vratio na nalaz.
„Identitet?“
„Ilija Drakčević“, rekao je Petrović. „Državljanin sa prijavljenim ulaskom iz Sjedinjenih Država.
Dokumentacija uredna, ali nepostojanje jasnog razloga boravka u zemlji ostavlja prazninu u motivu njegovog dolaska.“
Markov je odmakao stolicu pola koraka unazad, ne ustajući.
„Ipak je završio ovde“, rekao je.
„Jeste“, odgovorio je Petrović.
Vrata su se otvorila bez najave, a u prostoriju je ušao tehničar iz forenzike, noseći mali providni dokazni koverat.
„Dodatni materijal“, rekao je, prilazeći stolu.
Spustio je koverat pored ostalih dokaza.
Unutra se nalazio metalni cilindar, tanak i skoro neprimetan na prvi pogled.
„Instrument korišćen za ubrizgavanje“, dodao je.
„Na unutrašnjosti tragovi istog toksina. Hemijska analiza potvrđena.“
Markov je pogledao predmet bez naglih pokreta.
„Gde je pronađen?“
„U nakupljenom granju na samoj obali nizvodno od mesta gde je telo nađeno“, odgovorio je tehničar. „U delu terena gde voda i pad terena mogu da odnesu lakše predmete.Moram reći da je teren temeljno pregledan.“
Petrović je prešao pogledom preko koverta.
„Nema tragova panike na mestu pronalaska. Nema znakova borbe u širem okruženju. Sve ukazuje na kontrolisan ulazak i jednako kontrolisan izlazak.“
Markov je kratko klimnuo.
„To menja okvir“, rekao je.
Pogled mu je ostao na predmetu u kesi.
„Ovo nije slučajan incident u šumi.“
Zastao je kratko, pa nastavio bez podizanja tona.
„Neko je znao teren, vreme i način.“
Markov je podigao pogled sa stola, glas mu je postao oštriji i konkretniji, bez uvoda i bez zadržavanja na zaključcima koji nisu dali pravac istrage.
„Proverite mi ko je Ilija Drakčević i šta je tražio u manastiru“, rekao je.
„U manastiru nekoliko njih tvrdi da je dolazio više puta. nađite porodicu,poreklo…i da li ga je možda neko slao, po čijem nalogu ili kontaktu je uopšte došao u zemlju.“
Iza konaka, tamo gde se zemlja pretvara u utabanu stazu između štale i ograde, otac Kirjak je raznosio hranu, sipajući je u korita sa istom merom koju je godinama ponavljao, kao da svaki pokret ima svoje mesto i ne traži dodatno objašnjenje.
Stoka se gurala oko drvenih ivica, čulo se kratko rikanje i udaranje kopita o zemlju, a iznad svega toga ostajao je mir koji nije dolazio iz tišine, nego iz navike da se dan odvija bez prekida.
U njemu tog mira nije bilo.
Misao se vraćala bez reda, bez najave, vezujući se za isti trenutak koji nije mogao da pomeri iz sebe, koliko god pokušavao da ga razloži ili da ga smesti u nešto što ima smisla.
Glas iz mase.
Rečenica koja nije bila njena, a ipak je izašla kroz nju, jasna i oštra, pred svima.
I ono što je usledilo, brže nego što bi mogao da prizna.
Ruke, vrat, guranje, bez razlike između njega i iskušenika koji je stajao naspram njega, bez distance koju je godinama gradio kao jedinu stvar koja ga odvaja od onoga što je bio.
Osetio je kako mu se vilica steže dok spušta kofu, kao da u tom pokretu pokušava da zatvori nešto što ne može da zatvori.
„Opet si ti prvi kod stoke“, čuo se glas iza njega.
Otac Serafim je prilazio polako, noseći manju posudu sa vodom, gledajući više u zemlju nego u njega, ali dovoljno prisutno da se vidi da primećuje više nego što pita.
„Ranije sam završio gore“, rekao je otac Kirjak, ne okrećući se odmah.
Otac Serafim je zastao pored ograde, oslonio posudu i kratko pogledao u njega.
„Dobro je da ima ko da radi“, rekao je, bez naglašavanja, pa dodao: „Samo nemoj da preteraš.“
Otac Kirjak je klimnuo, više da završi razgovor nego da potvrdi rečeno.
Otac Serafim je ostao još trenutak, pa se okrenuo i krenuo nazad, bez potrebe da zadržava pogled duže nego što treba.
Otac Kirjak je posegnuo za sledećom kofom, ali mu je pokret zastao na pola, jer je iz pravca staze čuo korake koji nisu pripadali radu.
Podigao je pogled.
Jovana je stajala nekoliko koraka dalje, ne ulazeći odmah u prostor kod stoke, kao da traži način da priđe a da ne naruši ono što je već narušeno.
„Oče…“ rekla je tiše nego što je nameravala, pa zastala kao da traži nastavak koji ne dolazi sam.
Otac Kirjak je ostao uspravan, bez pokreta koji bi je pozvao bliže, ali ni bez znaka da treba da ode.
„Reci“, odgovorio je kratko.
Jovana je prišla još malo, sada već unutar tog uskog prostora između ograde i njega, ali ne previše blizu.
„Ja… juče…“ počela je, pa zastala, spuštajući pogled na zemlju. „Nisam to bila ja.“
Rečenica je izašla jednostavno, bez dramatike.
Otac Kirjak je spustio kofu na zemlju sporije nego što je planirao, vodeći računa da pokret ostane miran.
„Znam“, rekao je.
Jovana je podigla pogled.
„Ali sam rekla“, nastavila je. „I videla sam… posle… šta se desilo.“
Zastala je kratko.
„Zbog mene.“
U njemu se nešto pomerilo, ali ne prema njoj nego prema sebi, prema mestu gde je već znao da je granica popustila pre nego što je iko išta rekao.
„Nije zbog tebe“, rekao je.
Jovana je odmahnula glavom, blago, ali uporno.
„Jeste.“
Otac Kirjak je na trenutak spustio pogled ka zemlji, ne bežeći od nje nego od onoga što bi mogao da izgovori ako ga zadrži duže.
„Nije“, ponovio je tiše.
Tišina između njih nije bila neprijatna koliko nedovršena.
Jovana je spustila ruke.
„Htela sam samo da ti kažem da mi je žao.“
Otac Kirjak je klimnuo, sada sporije.
„Dobro je što si došla“, rekao je, bez naglašavanja.
Nije je pogledao odmah, ali kada jeste, u tom kratkom susretu nije bilo optužbe.
Samo umor i nešto što je ličilo na brigu koju nije umeo da pokaže drugačije.
Jovana je ostala još trenutak, kao da proverava da li je time dovoljno rekla, pa se okrenula i otišla.
Otac Kirjak je ostao pored ograde, ruke spuštene uz telo, bez pokreta koji bi odmah nastavio posao.
Tek posle nekoliko sekundi ponovo je uzeo kofu i nastavio, istim redom kao i ranije, ali sada sa oprezom koji nije bio usmeren na stoku ni na posao, nego na njega samog, kao da proverava svaki sledeći pokret pre nego što ga napravi.
Nisu se zaustavili kod monaha i žene i bilo je jasno da razgovor između njih traje već neko vreme.
„U sumornoj šetnji, kada se već činilo da je dotadašnji razgovor ostao iza njih kao nešto završeno, iako apsolutno ništa nije bilo završeno, otac Nektarije je nanovo u sebi osetio onu poznatu težinu koja se ne javlja zbog samih reči ili životne situacije u kojoj se našao, nego zbog nesaglasja.
Duh Sveti koji je disao u njemu iz nekog razloga nije ulazio u mir sa prisustvom Dunje, dok je ona setno pored njega hodala, kao neko ko nosi tugu koja nema jasno poreklo ili bolje rečeno: ima nezadovoljen osećaj pripadnosti.
U njoj je bilo nečega što se stalno vraćalo praiskonskom grehu,i ta nevidljiva vibracija koju je stari monah u naletima primao iz nepoznatog centra, negde izvan stvorenog poretka, nije se pretvarala u misao, nego u nešto mnogo starije — u posve tipičan, ali neporeciv ljudski bol u duši.
Poznavao je on ovu vrstu problema kod ljudi jer dugo godina pronicao je kroz lične ispovesti i u suštinu ljudskog duha.
Pronicao je da postoji unutrašnja podeljenost koja nije nastala izborom, nego je data kao stanje.
U istoj tački njenog bića susreću se dva suprotna zakona: jedan koji traži pripadanje i drugi koji odbija svako pripadanje kao pretnju.
Iz tog sudara ne nastaje misao, nego stalna blaga napetost koja se ne može smiriti ni u jednom odnosu, ni u jednom mestu, ni u jednom „sada“.
Upravo zato, u njenoj blizini, sve što je bilo jednostavno počinje da gubi svoju jednostavnost.
Otac Nektarije je to osećao kao unutrašnje kolebanje koje ne pripada ni njemu ni njoj u potpunosti, nego prostoru između njih, gde se duhovna stvarnost ne pokazuje kao svetlost, nego kao pritisak koji traži razlučivanje.
I to razlučivanje nije bilo lako, jer ne dolazi spolja kao znak, nego iznutra kao nemir koji se ne može brzo imenovati.
Dunja je, međutim nosila u sebi nešto što još nema oblik poverenja uprkos početnom oduševljenju , ali itekako ima težinu posledice.
Njena setnost nije bila emocija u uobičajenom smislu, nego stanje neprekinutog vraćanja nečemu što nikada nije do kraja postalo jasno, dok u njenom sećanju postoji praznina koja više ne traži da se popuni, nego da se razume.
I dok su teško nosili svoje postojanje, bez žurbe i bez vidljivog pravca, otac Nektarije je shvatao da problem koji oseća u vezi s njom nije pitanje njenog života, niti njenih izbora, nego nešto mnogo dublje i opasnije — pitanje da li ono što kroz nju prolazi dolazi iz izvora koji vodi ka životu ili iz onog koji ga imitira, ali ga iznutra prazni.
I zato je ta tišina između njih bila teža nego bilo koja izgovorena rečenica, jer u njoj ništa nije bilo rešeno, ali je sve već bilo otvoreno.
Otac Nektarije je hteo da odgovori nečim jednostavnim, nečim što bi vratilo razgovor u ravnu liniju iz koje je, bez jasnog razloga, počeo da izlazi, ali reč se nije formirala do kraja.
U tom kratkom zastoju, Dunja je zastala pola koraka ispred njega.
Ne naglo.
Više kao da je nešto u njoj došlo do tačke preko koje više ne može da ide istim hodom.
Okrenula se.
Pogled joj nije bio ni izgubljen ni tražeći, nego prepun nečega što se dugo držalo u sebi bez prava na izgovor.
„Ali oče…“ rekla je tiše nego ranije, ali sada bez oklijevanja koje je ranije pratilo svaku njenu rečenicu.
Zastala je samo za tren, kao da proverava da li će se i ovo raspasti u njoj ako ga izgovori do kraja.
„Vi ste moj otac…“
Rečenica nije bila završena pravilno, kao da joj se smisao prelamao dok izlazi.
Otac Nektarije je ostao nepomičan.
Ni pogled nije odmah podigao.
„…kojeg sam toliko dugo želela i tražila…“
U tom delu rečenice, glas joj je izgubio svaku spoljašnju kontrolu, ali ne u smislu slabosti, nego u smislu potpune predaje nečemu što više ne pokušava da se oblikuje.
I onda, bez pripreme, bez zadržavanja koje bi ublažilo težinu onoga što sledi:
„Ja vas volim.“
Reči nisu pale.
Više su se odvojile od nje, kao nešto što je u njoj dugo bilo zaključano, pa je sada izgubilo pravo da ostane unutra.
U tom trenutku, iz pravca konaka pojavio se otac Nektarije, u razgovoru sa Dunjom, koja je hodala pored njega sa onom vrstom pažnje koja ne dolazi iz poslušnosti, nego iz potrebe da razume svaku reč.
Nisu se zaustavili kod monaha i žene i bilo je jasno da razgovor između njih traje već neko vreme.
„U sumornoj šetnji, kada se već činilo da je dotadašnji razgovor ostao iza njih kao nešto završeno, iako apsolutno ništa nije bilo završeno, otac Nektarije je nanovo u sebi osetio onu poznatu težinu koja se ne javlja zbog samih reči ili životne situacije u kojoj se našao, nego zbog nesaglasja.
Duh Sveti koji je disao u njemu iz nekog razloga nije ulazio u mir sa prisustvom Dunje, dok je ona setno pored njega hodala, kao neko ko nosi tugu koja nema jasno poreklo ili bolje rečeno: ima nezadovoljen osećaj pripadnosti.
U njoj je bilo nečega što se stalno vraćalo praiskonskom grehu,i ta nevidljiva vibracija koju je stari monah u naletima primao iz nepoznatog centra, negde izvan stvorenog poretka, nije se pretvarala u misao, nego u nešto mnogo starije — u posve tipičan, ali neporeciv ljudski bol u duši.
Poznavao je on ovu vrstu problema kod ljudi jer dugo godina pronicao je kroz lične ispovesti i u suštinu ljudskog duha.
Pronicao je da postoji unutrašnja podeljenost koja nije nastala izborom, nego je data kao stanje.
U istoj tački njenog bića susreću se dva suprotna zakona: jedan koji traži pripadanje i drugi koji odbija svako pripadanje kao pretnju.
Iz tog sudara ne nastaje misao, nego stalna blaga napetost koja se ne može smiriti ni u jednom odnosu, ni u jednom mestu, ni u jednom „sada“.
Upravo zato, u njenoj blizini, sve što je bilo jednostavno počinje da gubi svoju jednostavnost.
Otac Nektarije je to osećao kao unutrašnje kolebanje koje ne pripada ni njemu ni njoj u potpunosti, nego prostoru između njih, gde se duhovna stvarnost ne pokazuje kao svetlost, nego kao pritisak koji traži razlučivanje.
I to razlučivanje nije bilo lako, jer ne dolazi spolja kao znak, nego iznutra kao nemir koji se ne može brzo imenovati.
Dunja je, međutim nosila u sebi nešto što još nema oblik poverenja uprkos početnom oduševljenju , ali itekako ima težinu posledice.
Njena setnost nije bila emocija u uobičajenom smislu, nego stanje neprekinutog vraćanja nečemu što nikada nije do kraja postalo jasno, dok u njenom sećanju postoji praznina koja više ne traži da se popuni, nego da se razume.
I dok su teško nosili svoje postojanje, bez žurbe i bez vidljivog pravca, otac Nektarije je shvatao da problem koji oseća u vezi s njom nije pitanje njenog života, niti njenih izbora, nego nešto mnogo dublje i opasnije — pitanje da li ono što kroz nju prolazi dolazi iz izvora koji vodi ka životu ili iz onog koji ga imitira, ali ga iznutra prazni.
I zato je ta tišina između njih bila teža nego bilo koja izgovorena rečenica, jer u njoj ništa nije bilo rešeno, ali je sve već bilo otvoreno.
Otac Nektarije je hteo da odgovori nečim jednostavnim, nečim što bi vratilo razgovor u ravnu liniju iz koje je, bez jasnog razloga, počeo da izlazi, ali reč se nije formirala do kraja.
U tom kratkom zastoju, Dunja je zastala pola koraka ispred njega.
Ne naglo.
Više kao da je nešto u njoj došlo do tačke preko koje više ne može da ide istim hodom.
Okrenula se.
Pogled joj nije bio ni izgubljen ni tražeći, nego prepun nečega što se dugo držalo u sebi bez prava na izgovor.
„Ali oče…“ rekla je tiše nego ranije, ali sada bez oklijevanja koje je ranije pratilo svaku njenu rečenicu.
Zastala je samo za tren, kao da proverava da li će se i ovo raspasti u njoj ako ga izgovori do kraja.
„Vi ste moj otac…“
Rečenica nije bila završena pravilno, kao da joj se smisao prelamao dok izlazi.
Otac Nektarije je ostao nepomičan.
Ni pogled nije odmah podigao.
„…kojeg sam toliko dugo želela i tražila…“
U tom delu rečenice, glas joj je izgubio svaku spoljašnju kontrolu, ali ne u smislu slabosti, nego u smislu potpune predaje nečemu što više ne pokušava da se oblikuje.
I onda, bez pripreme, bez zadržavanja koje bi ublažilo težinu onoga što sledi:
„Ja vas volim.“
Reči nisu pale.
Više su se odvojile od nje, kao nešto što je u njoj dugo bilo zaključano, pa je sada izgubilo pravo da ostane unutra.