Pogledala me je kratko, preko ramena, pogledom punim neke tihe, tajanstvene dubine — ne da proveri šta radim, nego da se uveri da sam i dalje u istom raspoloženju u kojem smo bili pre nego što smo ustali. Bilo je jasno da joj je to stanje važnije od samog pokreta izlaska iz kreveta u dan.
„Hajde, lenjivče“, rekla je zadovoljno, očigledno zadovoljna viđenim. „Ako ostanemo još malo, nećemo nigde krenuti.“
„A gde bi ti kretala, vrednice?“ odgovorio sam, zadržavajući pogled na njoj duže nego što obična šala traži — više zato što mi je prijalo da je gledam takvu kakva jeste, bez potrebe da se doteruje za svet; Bog joj tu nije ostao dužan.
Ustao sam bez žurbe, prateći njen pokret više nego sopstvenu odluku. U tom prelazu iz kreveta u dan nije bilo ničeg naglog ni neprijatnog, kako ume da bude kada deliš postelju sa nekim koga ne poznaješ dugo. Nije bilo ni one uobičajene težine koja dolazi sa mišlju na obaveze — u meni je još trajalo ono što je ostalo od noći.
Posle sati nežnosti, telo nije reagovalo umorom, nego mirnim, tihim zadovoljstvom.
Dobro sam se osećao.
Iz donjeg dela kuće dolazio je miris kafe — jak i čist, onaj koji polako uvodi u jutro. Uz njega se mešao miris nečega toplijeg i punijeg, nečega što nije nastalo na brzinu, nego iz vremena i pažnje.
Dunja je prošla pored mene i lagano me dotakla po leđima — jedva primetno, ali dovoljno da ostavi trag. Taj mali pokret bio je samo nastavak onoga što smo već podelili, sada prenet u jutro.
Pratio sam pogledom gibanje njene crvene spavaćice dok smo silazili niz stepenice, bez potrebe da to sakrijem. Među nama više nije bilo ničega što bi tražilo prikrivanje.
Stepenice su blago škrgutale pod nogama. Kuća je bila budna pre nas, i u tom zvuku bilo je nečeg domaćeg što nisam očekivao da ću osetiti na tom mestu.U kuhinji, desno od stepeništa, Jovana je stajala za šporetom, okrenuta ka nama, sa varjačom u ruci i kosom vezanom nemarno, ali čvrsto. U njenom držanju bilo je nečeg sigurnog — kao kod nekoga ko je već odavno budan i nema nameru da preispituje odluku da započne dan.
Okrenula se čim nas je čula i dočekala nas iskrenim osmehom, bez one zadrške koju ljudi često imaju kada nisu sigurni u sopstveno raspoloženje.
„Dobro jutro“, rekla je, pa zastala, pogledala nas oboje i dodala sa blagim osmehom: „Vidim da ste preživeli.“
Dunja se blago zastidela — što kod nje nije bilo često — sela bez odgovora, uzela šolju i privukla je sebi, kao da joj je lakše da se zadrži u tom pokretu nego da odmah uđe u šalu.
„Ti si baš raspoložena od ranog jutra“, rekla je, pokušavajući da ostane ozbiljna.
„Jesam“, odgovorila je Jovana bez oklevanja. „I to bez razloga koji umem da objasnim, što mi se ne dešava često. Možda zato što sam srećna… zbog vas.“
Tek tada sam je zaista pogledao i shvatio da je ono staklasto, jezivo što je juče bilo u njenom pogledu — nestalo. Ne potisnuto, nego razrešeno, bez pukotine kroz koju bi se moglo vratiti.
Jovana je bila lepa i normalna žena, i ta jednostavna činjenica delovala mi je snažnije od bilo kakvog objašnjenja onoga što se desilo u manastiru.
Odagnao sam tu misao — ne zato što nije imala smisla, nego zato što sam znao da će se vratiti kad za to dođe mesto.
Na stolu je bilo više nego što sam očekivao: jaja tek sklonjena sa vatre, slanina sa hrskavim ivicama, tvrdi sir isečen na krupnije komade, pršuta, sveže povrće, činija kajmaka, hleb još topao, sa koricom koja puca pod prstima, i tegla meda i pekmeza od kajsije sa strane, kao da čekaju da ih neko prvi dohvati.
Nisam uspeo da sakrijem iznenađenje.
„Šta je ovo, državni praznik?“ upitao sam, više da razbijem utisak nego iz potrebe.
Jovana je slegla ramenima, ne okrećući se potpuno.
„Nije“, rekla je. „Samo sam bila gladna. A verujem da ste i vi… pa sam napravila više nego što mi treba.“
Zastala je, pa dodala:
„A kad vas bolje pogledam — izgleda da vam treba nešto konkretnije od kafe.“
Dunja je odglumila da nije čula, uzela parče hleba i namazala ga, pokušavajući da skrene temu.
„Jedi, molim te“, rekla je. „Nemoj da analiziraš doručak.“
„Ne analiziram“, odgovorio sam. „Samo gledam i divim se.“
„E pa nemoj da gledaš, ostaćeš gladan“, ubacila se Jovana uz osmeh koji joj nije silazio sa lica.
Pomislio sam koliko je retko da se neko raduje tuđoj sreći bez ijedne zadrške — i ta misao me je zadržala.
Počeli smo da jedemo slobodno, bez ustručavanja. Razgovor se sam otvarao oko sitnih stvari, bez potrebe da se vraćamo na ono iz manastira.
U jednom trenutku Jovana je sela preko puta nas, naslonila se i pogledala nas direktno.
„Znači, ostao si“, rekla je.
„Jesam.“
Klimnula je, pa pogledala Dunju.
„Dobro. To ima smisla.“
„Plašila sam se da ćete popiti… zbog vožnje“, dodala je sa jedva zadržanim osmehom.
Dunja ju je pogledala ispod obrva.
„Nemoj treći put da počneš, Jovana.“
„Ne počinjem“, rekla je mirno. „Samo primećujem.“
Uzela je šolju, otpila gutljaj i dodala:
„Drago mi je… zbog vas. Ja odavno nemam ljubavi.“
To nije zvučalo kao podrška, nego kao nešto što i njoj pripada.
Nastavili smo da jedemo, ali sam tada prvi put jasno video Jovanu bez ijednog ostatka onoga što ju je lomilo i shvatio da njena snaga nije u tome što se izborila, nego u tome što se nije raspala tamo gde bi se većina raspala.
Sada je Dunja posmatrala nju.
„Izgledaš drugačije.“
Jovana je slegla ramenima.
„Možda su iskrene molitve Gospodu počele da deluju“, rekla je. „Pa sad stvari dolaze na svoje mesto same od sebe.“
Zastala je, pa tiše dodala:
„Sanjala sam oca Arsenija i Nektarija… držali su zlatni krst uperen ka meni.“
Dunja je ostala na toj rečenici duže nego inače, pokušavajući da razume gde se ta promena dogodila i kakve veze ima sa snom.
Ja sam bio zatečen — ne rečima, nego načinom na koji su izgovorene.
U tom trenutku zazvonio mi je telefon i presekao tok razgovora.
Otac Kirjak.
Po glasu je bio uznemiren, ali to je držao pod kontrolom, onako kako to rade ljudi naviknuti da smiruju sebe.
Rekao mi je da nas je otac Arsenije pozvao da se vratimo u manastir — inspektori su tamo, ponovni uviđaj je u toku i uzimaju izjave na licu mesta, da se ne bi sve razvlačilo po stanici.
„Uzeli su brojeve od igumana i zovu redom“, dodao je tiše.
„Dobro“, rekao sam. „Razumem. Krećemo.“
Još samo Rašu da pozovem.
Kako sam završio razgovor, Dunjin telefon je zasvetleo na stolu.
Pogledala je ekran, pa mene — bez naglog pokreta, ali sa tihom zadrškom koju nije stigla da sakrije.
„Moj otac, Miomir“, rekla je.
Javila se odmah.
Jovana je spustila šolju i pogledala je, a ja sam, gotovo neprimetno, prestao da jedem i zadržao pogled na Dunji.
Razgovor nije trajao dugo, ali je između rečenica bilo dovoljno tišine da se oseti da nešto nije u redu.
„Razumem“, rekla je na kraju. „Dolazimo.“
Spustila je telefon, ali ga nije odmah sklonila — zadržala je ruku na njemu, kao da očekuje nastavak koji neće doći.
Pogledala me.
„Zvao ga je neko iz manastira… ili policije. Nije siguran. Deluje uznemireno.“
„Hajde da se spremamo“, rekao sam.
Jovana je klimnula, bez iznenađenja.
Pozvao sam Rašu i dogovorili smo se da se nađemo za sat i po u manastiru.
Put je prošao brže nego što sam očekivao, više u rasejanosti nego u stvarnom ubrzanju.
Tek na poslednjoj nizbrdici podigao sam pogled i pustio da prizor dođe do mene bez potrebe da ga odmah pretvorim u nešto poznato.
Proleće je bilo u punoj snazi — bez ostatka zime, bez povratka unazad.
Šuma se spuštala niz padine, gusta i zaokružena, sa lišćem koje je već dobilo onu duboku, sigurnu zelenu boju. Vetar je dolazio odozdo, od vode, noseći miris koji ne ostaje na površini nego ulazi dublje — u pluća, u misli.
Jezero se pojavljivalo između stabala, čas kao odsjaj, čas kao cela površina — mirno i potpuno, bez potrebe da mu se išta doda.
Smanjio sam brzinu, više zbog tog osećaja nego zbog puta.
Dunja je gledala napolje, sabrano, kao da pokušava da zadrži prizor pre nego što ga zameni ono što dolazi.
Ali čim se kapija pojavila, taj osećaj se prelomio.
Parkirao sam pored zida, među službenim crnim džipovima, i ovog puta nisam odmah izašao.
Motor je radio još nekoliko sekundi, pa sam ga ugasio i ostao sa rukama na volanu, gledajući pravo ispred sebe.
„Stigli smo“, rekao sam.
Čim smo ušli u dvorište, razlika se osetila bez reči.
Sve je bilo isto — a pomereno.Kod zgrade uprave stajala su dva nepoznata čoveka u civilu, sa držanjem koje nije ostavljalo mnogo prostora za sumnju čime se bave.
„Policija je svuda“, rekao je Zlatko kada smo im prišli. „Pregledaju sve — konake, pomoćne objekte… šuma je već pretražena do dole, do mesta gde je telo pronađeno jutros.“
„Svi oci su već prošli razgovor“, dodao je Velja tiše. „I iguman je unutra već dugo.“
Nismo se zadržavali.
Pozvali su nas ubrzo, jednog po jednog, da uzmu osnovne izjave — kratko, precizno, bez zadržavanja koje bi imalo potrebu da se produbljuje na licu mesta.
Tek kada su svi prošli taj prvi krug, jedan od inspektora je izašao i obratio se svima zajedno, bez podizanja glasa, ali dovoljno jasno da prekine svaki sporedni razgovor.
Rekao je da će, zbog daljeg postupka i formalnosti koje se ne mogu završiti ovde, biti potrebno da odemo do policijske stanice u gradu, gde će izjave biti zvanično unete, ali da neće biti zadržavanja dužeg nego što je neophodno.
Niko nije postavljao pitanja.
Sve je već bilo dovoljno jasno.
Vožnja do grada prošla je u tišini koja nije bila neprijatna, ali ni opuštena — više kao prolaz kroz nešto što mora da se završi da bi se moglo dalje.
U stanici je sve teklo brzo i bez suvišnih zadržavanja: nekoliko pitanja koja su već bila postavljena, sada u formalnijem obliku, potpis na kraju, pogled koji proverava da li ima još nešto da se doda, i kratko: „to bi bilo za sada“.
Nije bilo pokušaja da se stvari razvlače.
Nije bilo ni potrebe.
Kada smo se vratili u manastir, mrak je već bio pao dovoljno da sakrije ono što je ostalo iza nas, ali niko nije imao osećaj da se time išta završilo; naprotiv, ono što se dogodilo tek je počinjalo da dobija težinu, i svako ga je nosio na svoj način, bez potrebe da to odmah deli sa drugima.
Raša je bio prvi koji je izgubio strpljenje, i to se videlo i pre nego što je išta rekao; njegovo ćutanje nije bilo sabrano, nego zategnuto, gotovo prkosno, kao da unapred odbacuje sve što bi moglo da ga odvuče od onoga zbog čega je došao.
Jovana je stajala malo po strani, sa pogledom koji nije tražio ničiji susret, i u tom povlačenju nije bilo mira nego napora da zadrži ono što joj se dešava iznutra.
Dunja nije govorila, ali je bilo jasno da prati svaku reč koja će biti izgovorena i da unapred meri šta će od toga prihvatiti, a šta odbaciti.
Ja sam ćutao iz razloga koji nisam bio spreman da podelim, jer ono što sam čuo kod šume nije bilo nešto što se može tek tako uneti u razgovor, a da sve ne krene u pravcu iz kojeg nema povratka.
Otac Arsenije nas je posmatrao neko vreme bez žurbe, ne kao čovek koji traži da odmah dobije odgovore, nego kao neko ko tačno zna kome treba da se obrati i kada, pa je na kraju pogled zadržao na Jovani, dovoljno dugo da svima postane jasno da se naredne reči ne odnose na nas ostale.
„Ti si, dete moje, bila pod uticajem demona“, rekao je mirno, bez podizanja glasa, „i ono što se desilo nije ostalo van tebe, nego je kroz tebe prošlo i najverovatnije ostavilo svoj trag. Taj trag je ono što me brine — ne da te plašim, nego da te upozorim.“
Jovana je podigla pogled, ne naglo, ali dovoljno da se vidi da razume šta joj govori, i u tom pogledu nije bilo otpora nego straha koji pokušava da ostane pod kontrolom.
„Bila sam… u takvom stanju“, rekla je pažljivo, „ali nisam uradila ništa loše, barem ne svesno… i ne znam kako da gledam na to sada.“
Kratko je klimnuo.
„Ne kažem da jesi“, odgovorio je, „ali to ne menja činjenicu da nešto može da se veže za čoveka i bez njegove namere, ako nađe mesto gde može da ostane. Govorim ti to iz iskustva.“
Na to se Raša pomerio, vidno iznerviran pravcem u kojem razgovor ide.
„Izvinite, oče igumane“, rekao je, i sada je u glasu već bilo otvorenog protivljenja, „ali ja ne mogu da prihvatim da pričamo o tome kao da je to nešto normalno. Došao sam ovde zbog deteta, zbog bolesti, a sada slušam kako se nešto ‘vezuje’ za ljude i ostaje u njima. Ako je ovo svetinja — kako je to uopšte moguće?“
Zastao je, pa dodao, tiše ali tvrđe:
„Zahvalan sam i vama i Bogu na onome što sam ovde dobio… ali ovo nije ono zbog čega sam došao.“
Iguman Arsenije ga je pogledao bez oštrine, ali i bez potrebe da ublaži ono što je već rečeno.
„Razumem zašto si došao“, rekao je, „ali to nikada nije značilo da ćeš birati sa čim ćeš se susresti.
Ovo je deo puta na koji si zakoračio.“
Zastao je na trenutak, pa nastavio:
„Mislim da nije tajna da je, usred tvog najvećeg očaja, pao sneg — i to usred leta. Jesam li dobro zapamtio?“
Raša se blago promenio, kao da mu se nešto u njemu otvara.
„Da“, rekao je tiše. „Zbog toga sam i poverovao da postoji nešto izvan ovoga što vidimo.“
Pogledao je negde kroz nas.
„Pitao sam… ne znam ni koga… verovatno vazduh, jer za Boga nisam znao. Rekao sam: ako te ima, pomozi.
I tog trenutka je počeo da pada sneg.“
Tišina koja je usledila nije bila prazna.
„Trajalo je kratko“, nastavio je, „možda desetak sekundi. Posle toga sam osetio strašnu žeđ — bio je pakleno vruć dan, pešačio sam satima. Pogledam ispred sebe, na betonskoj žardinjeri — mala flašica vode.“
Zastao je.
„Nije bilo nikoga. Kada sam je uzeo — bila je ledena, kao da je tog trenutka izvađena iz frižidera.
Neotvorena.“
„Popio sam je naiskap. Pogledao gore i rekao: ipak te ima.“
Niko nije odmah progovorio.
Dunja i Jovana su mu prišle i zagrlile ga bez reči.
U tom trenutku, vera nije bila nešto o čemu se raspravlja — bila je prisutna.
Iguman Arsenije je ostao miran, kao da ništa od toga nije došlo iznenada.
Na kraju nam je dao blagoslov da ostanemo.
Mudar je to starac.
I mnogo više od toga…
