pa je ostao tu, između pogleda, u načinu na koji smo sedeli jedno naspram drugog,
kao da bi svaka reč koja bi ga dotakla bila suvišna i previše gruba za ono što je već zauzelo svoje mesto.
Restoran je u međuvremenu nastavio da živi svojim ritmom, potpuno ravnodušan prema onome što se kod nas otvorilo,
kao da smo samo još jedan sto u nizu, deo večeri koja je za većinu bila laka, glasna i neopterećena, dok je za nas postajala sve gušća i zatvorenija u prostor iz kojeg više nije bilo jednostavnog izlaza.
Džez bend u uglu svirao je sa nekom tihom preciznošću, kao da svaki ton zna tačno gde treba da padne. Redom su se nizale kompozicije: Dave Brubeck – Take Five, Miles Davis – So What, Duke Ellington – Take the A Train, Thelonious Monk – Round Midnight, Louis Armstrong & Duke Ellington – Mood Indigo. Svaka je dolazila kao zaseban sloj iste večeri, kao da muzika ne prati prostor nego ga oblikuje iznutra.
Pevačica je stajala mirno, ali sa glasom koji je imao jačinu, lakoću i kontrolu istovremeno, prelazila iz jedne pesme u drugu bez napora,
kao da engleski nije jezik nego prirodno stanje u kojem se kreće.
Dunja ju je pogledala kratko, pa se blago nasmejala.
„Neverovatni su…“ rekla je gotovo sebi, pa dodala uz mali osmeh: „Sviraju baš dobro… a pevačica ubija kako peva.“
Svetla su bila prigušena, topla, razbijena po stolovima kroz male lampe i sveće koje su titrale u staklenim čašama, dajući svakom licu mekšu ivicu,
dok su senke između stolova ostajale dovoljno duboke da sakriju sve ono što ne želi da bude viđeno.
Konobari su se kretali brzo, ali gotovo neprimetno, kao deo mehanizma koji funkcioniše bez greške, prolazeći između stolova sa
čašama i tanjirima bez zastoja i bez pogleda koji se zadržava duže nego što treba.
Za stolom pored nas sedelo je društvo od četvoro, glasno, nasmejano, u onoj lakoći koja postoji samo kod veoma mladih osoba.
Veče za njih nije imalo težinu — samo ritam razgovora i povremeni smeh koji se razliva bez posledica.
Dunja ih je posmatrala kratko, kao neko ko primećuje razliku, ali ne želi da je preuveliča.
„Zanimljivo je“, rekla je tiše.
„Šta?“ pitao sam.
„Koliko ovde ljudi deluju… opušteno“, rekla je. „Kao da im je sve na svom mestu. Žene… kao da imaju neku sigurnost u načinu na koji stoje,
u tome kako izgledaju. U Americi toga ima, ali ne ovako.“
Zastala je kratko, pa vratila pogled na mene.
I tada je prostor između nas ponovo promenio gustinu.
Gledali smo se neizgovorenim pogledima, bez treptanja, ne kao igra nego kao pritisak koji se sam od sebe pojačava, kao da svaki trenutak
produžava nešto što već ima svoju težinu i posledicu.
Zadržao sam pogled na njoj, ne zato što sam očekivao odgovor koji bi mogao da zatvori ono što se otvorilo, već zato što sam pokušavao
da u tom istom pogledu pronađem makar trag nečega što bi ličilo na granicu, na mesto gde sve ovo prestaje da ide dalje i vraća se u ono što mogu
da razumem, ali tog mesta više nije bilo, ili ga ja nisam umeo da pronađem tamo gde sam ga do tada tražio.
„Dunja…“ izgovorio sam tiše nego što sam planirao, ali ne kao jasno pitanje, već više kao pokušaj da je zadržim u tom istom trenutku,
pre nego što ode korak dalje od mene, u pravcu koji više ne mogu da pratim bez onog osećaja da ću nešto propustiti ako je pustim da ode sama.
Nije me prekinula, niti je požurila da odgovori, već je ostala u tom istom miru, gledajući me bez sklanjanja pogleda, kao da joj
nije važno šta ću sledeće reći, nego da li ću uopšte imati hrabrosti da završim ono što sam započeo.
„Da li je tvoja majka bila…prostitutka u stvari?“ pitao sam sporije nego ranije, birajući reči pažljivije nego što sam navikao, jer sam prvi put imao osećaj
da pitanje koje postavljam možda dolazi kasno i da odgovor, kakav god bio, neće moći da vrati stvari na ono mesto gde su bile pre nego što smo seli ovde.
Nije odmah odgovorila.
Blago je udahnula, gotovo neprimetno, ali dovoljno da se oseti kao jedini pokret u tom trenutku, kao da tim jednim dahom zadržava
nešto u sebi pre nego što odluči kako da ga pusti napolje, a da ga ne raspe više nego što može da drži pod kontrolom.
„Mislim da je to pregrub izraz“, rekla je tiho, bez potrebe da ubrza rečenicu.
„Samo… neke stvari kada pokušaš da ih kažeš do kraja, raspadnu se dok ih izgovaraš.“
Zastao sam na toj rečenici, više nego što sam želeo.
„A ono što se ne raspadne?“ pitao sam.
Ovog puta nije odmah odgovorila, već je na trenutak skrenula pogled, ali ne naglo i ne kao neko ko izbegava pitanje,
nego kao da proverava da li uopšte ima smisla da nastavi u tom pravcu.
„Elitna prostitucija“, rekla je.“
„To je neka sekta?“ pitao sam, ali bez one sigurnosti koju sam imao na početku večeri.
Zadržala je pogled na meni duže nego ranije, ali bez napora da me ubedi.
„Ogranak…samo ogranakl“, rekla je tiše “.
Nisam odmah odgovorio, jer je prvi put to što govori imalo težinu nečega što ne mogu lako da odbacim.
„Misliš da ja ne vidim šta se dešava?“ nastavila je, ali sada još mirnije.
„Bila sam tamo… nisam videla sve, nisam ni razumela šta gledam u tom trenutku, ali znam kako izgleda kada nešto nije u redu,
kada nema objašnjenja koje možeš da prihvatiš i da nastaviš dalje kao da se ništa nije desilo.“
Zastala je na trenutak.
„Videla sam tog čoveka… ili šta god da je bio… ne lice, samo siluetu, ali dovoljno da zapamtim način na koji stoji neko ko ne pripada mestu na kom se nalazi“, dodala je sporije, kao da bira svaku reč da ne ode dalje nego što treba.
U tom trenutku, iza nas se čuo kratak, neprijatan zvuk — ne jak, ne dramatičan, više kao da je neko zakačio čašu o ivicu stola malo
jače nego što je trebalo.
Okrenuo sam glavu instinktivno.
Konobar je stajao pored susednog stola, izvinjavao se uz osmeh, a društvo koje je sedelo tamo se nasmejalo glasnije nego pre,
kao da time brišu taj mali prekid iz večeri koja nije imala razloga da stane.
Muzika nije prestala.
Pevačica je nastavila da peva, ali je na trenutak spustila pogled ka bendu, kratko, gotovo profesionalno, kao da proverava da li je sve na svom
mestu, pa se bez ijedne vidljive zadrške vratila u pesmu, u isti ton i isti ritam, bez ijedne pukotine koja bi mogla da ostane i da je odvoji od ostatka večeri.
Sve je trajalo možda dve sekunde, tek toliko da se registruje.
Možda i manje, ako bih pokušao da to izmerim.
Ali bilo je dovoljno da me na trenutak izvuče iz razgovora, da me vrati u prostor oko nas, među ljude, svetla i zvuke, pa da me istom snagom
gurne nazad, još dublje u ono što se već dešavalo između nas, bez mogućnosti da ostanem na površini.
Kada sam se ponovo okrenuo ka Dunji, ona me je već gledala, mirno i bez potrebe da objašnjava gde je bila u tom kratkom prekidu,
kao da se za nju ništa nije ni dogodilo.
Nije ni pokušala da isprati šta se desilo iza mene, nije pokazala radoznalost niti potrebu da proveri razlog tog kratkog zvuka
koji je na trenutak presekao prostor, već je ostala tamo gde smo i bili, potpuno prisutna u razgovoru koji nismo završili.
Nije joj to bilo važno, ili je bar jasno stavila do znanja da nije deo onoga što sada ima težinu.
„I ono što se desilo te noći…“ nastavila je mirno, bez vraćanja unazad i bez potrebe da ponovo otvara uvod, „to ne možeš da zatvoriš
tako što odlučiš da ne razmišljaš o tome, niti možeš da ga svedeš na nešto što će vremenom samo izbledeti ako ga dovoljno dugo ignorišeš.“
Zadržao sam pogled na njoj, ne sklanjajući ga ni za trenutak, pokušavajući da u njenom izrazu pronađem makar nagoveštaj sumnje ili kolebanja koje bi mi dalo prostora da se uhvatim za nešto sigurnije.
„I misliš da je sve to povezano sa tvojom majkom?“ pitao sam sporije nego ranije, sa dozom opreza koja se sama pojavila u glasu.
Nije odgovorila odmah, ne zato što nije imala šta da kaže, već kao da proverava kako će te reči da legnu između nas pre nego što ih izgovori naglas.
„Ne znam kako ali mislim da je povezano“, rekla je na kraju, smireno i bez potrebe da zvuči sigurnije nego što jeste.
„Osećaj da je to deo iste priče ne prolazi… koliko god pokušavala da ga sklonim u stranu.“
Ta razlika, između znanja i osećaja, ostala je da stoji među nama, dovoljno jasna da ne može da se zanemari.
„Da li mi sve govoriš?“ pitao sam a znao sam da odgovor neće biti jednostavan.
Ovog puta je zadržala pogled na meni duže nego ranije, bez potrebe da ga odmah skloni, a onda ga je blago spustila, ne kao neko ko krije nešto,
već kao neko ko pokušava da ostane pošten u granici koju ima i koju ne želi da pređe samo da bi dala odgovor koji se očekuje.
„Govorim ti onoliko koliko mogu da sastavim, a da pritom ne počnem da izmišljam ono što ni sama ne razumem do kraja“, rekla je mirno.
„A ono što ne mogu da povežem… neću da ti dam kao završenu priču, jer znam da to nije.“
Zastao sam na toj rečenici, duže nego što sam planirao, osećajući kako mi se misli usporavaju.
„A ostatak?“ pitao sam, sada već bez potrebe da prikrijem da me to pitanje zapravo najviše zanima.
Blago je odmahnuła glavom, jedva primetno, više kao pokret koji dolazi sam od sebe nego kao svesna reakcija.
„Ostatak još uvek nema oblik ni kod mene“, rekla je tiše. „I imam utisak da neće ni imati dok se ne dogodi još nešto… nešto što će ga naterati
da se složi ili potpuno raspadne.“
Osetio sam kako mi se nešto steže iznutra, ne kao jasan strah koji možeš da imenuješ i staviš pod kontrolu, već kao tihi pomak u osećaju sigurnosti,
kao da sam zakoračio na mesto gde pod više nije onako ravan i pouzdan kao što sam verovao.
„I gde sam ja u svemu tome?“ pitao sam, sada već direktnije, bez pokušaja da ublažim pitanje.
Podigla je pogled ponovo, bez oklevanja.
„Tačno tamo gde si već stigao“, rekla je mirno. „Nisi više neko ko gleda sa strane i pokušava da razume… već deo toga, sviđalo ti se to ili ne.“
Ta rečenica nije imala ton upozorenja.
Nije imala ni težinu optužbe.
Nosila je samo činjenicu koja ne traži potvrdu.
Nisam se pomerio.
Ne zato što nisam mogao fizički, već zato što sam prvi put jasno osetio da bi svaki pokret u tom trenutku bio samo reakcija, a ne odluka,
odgovor na nešto što je već počelo da se dešava bez obzira na mene.
I upravo to me je najviše uznemirilo.
Ne ono što još uvek ne razumem.
Nego ono što više ne mogu da zaustavim time što ću se praviti da stojim na istom mestu na kojem sam bio pre nego što je sve ovo počelo.
Pesme su nastavile da se nižu, ali više nisu dolazile samo iz ugla restorana niti su ostajale vezane za bend i prostor u kojem smo sedeli,
već su se neprimetno uvlačile u naš razgovor, u tišine između rečenica, u način na koji smo jedno drugo gledali i u ono što se među nama
već pomerilo i zauzelo svoje mesto bez potrebe da ga dodatno potvrđujemo ili objašnjavamo.
„Wonderwall“, zatim „Yesterday“, pa „Rolling in the Deep“, „Johnny B. Goode“, „Billie Jean“ i na kraju „Imagine“ — redom su se smenjivale
legendarne pesme, ali sam u jednom trenutku prestao da ih razdvajam od onoga što se dešavalo između nas, jer su postale deo iste večeri
koja je već prešla granicu iza koje stvari više ne ostaju na nivou slučajnog susreta, već počinju da dobijaju težinu koju ne možeš lako da odbaciš ili zaboraviš.
Uz još jednu bocu belog vina, dovoljno laganog da ne optereti, ali dovoljno prisutnog da opusti ono što smo do tada držali pod kontrolom, razgovor je počeo da teče drugačije, bez zadrške i bez onog početnog opipavanja, bez potrebe da svaka rečenica bude precizna i završena, već kao tok u kojem se stvari izgovaraju onoliko koliko mogu da budu izgovorene, dok ostatak ostaje da se razume sam od sebe, bez forsiranja i bez potrebe da dobije jasan oblik.
Negde u tom toku, bez ijednog jasnog trenutka u kojem bih mogao da kažem da se to dogodilo, došli smo do tačke sa koje više nije imalo smisla vraćati se na početak večeri i praviti se da je sve ovo samo prolazna epizoda koja će se završiti čim ustanemo od stola, jer je već bilo jasno da se nešto pomerilo dublje nego što smo planirali.
U tom prelazu nije bilo ničega dramatičnog, nijedne rečenice koja bi ga obeležila , ali se osećao u načinu na koji smo prestali da merimo šta govorimo, u tome što tišina više nije bila neprijatna , i u tome što nijedno od nas nije pokušalo da vrati razgovor na sigurnije teme, jer bi to u tom trenutku zvučalo i suvišno i neiskreno.
Izašli smo napolje , bez dogovora koji bi mogao da se smisleno prepriča, više kao nastavak onoga što je već počelo unutra nego kao nova odluka koju donosimo, i taj prelaz iz zatvorenog prostora restorana u noć nije ništa promenio, samo je otvorio još više prostora za ono što smo već nosili sa sobom.
Reka nas je dočekala u svom ritmu, ravnodušna prema nama, ali dovoljno prisutna da primi sve što smo doneli, bez potrebe da to razume ili da nam olakša, i u toj ravnodušnosti je bilo nečeg umirujućeg, jer ništa nije tražilo objašnjenje.
Sedeli smo dugo, toliko dugo da sam prestao da gledam na sat i da merim vreme na način na koji sam navikao, pa je ono polako izgubilo svoj uobičajeni oblik i pretvorilo se u nešto što samo prolazi bez potrebe da ga kontrolišem.
Pevali smo refrene pesama koje smo maločas slušali, ponekad tačno, ponekad napola, ponekad samo melodiju bez reči, bez ikakve potrebe da to bude savršeno ili precizno, jer je važnije bilo to što smo ostali tu i što nismo prekinuli taj tok koji nas je doveo do tog mesta.
U jednom trenutku sam je pogledao, ne tražeći ništa konkretno niti očekujući odgovor, već samo pokušavajući da proverim da li i ona oseća isto pomeranje koje sam i sam već prestao da pokušavam da objasnim.
Nije skrenula pogled niti je imala potrebu da bilo šta kaže, ali je upravo ta tišina, bez ijedne reči, bila dovoljna da shvatim da nema potrebe da tražim potvrdu za ono što je već bilo jasno.
Kada sam je kasnije odvezao do Jovanine kuće, već je bilo kasno, ali ne na način koji te tera da požuriš i završiš veče, već na onaj koji ti daje utisak da se stvari odvijaju svojim tempom i da nema potrebe da ih ubrzavaš ili prekidaš pre nego što same dođu do svog kraja.
Zaustavio sam auto i ostao još trenutak da sedim, sa rukama na volanu, bez jasne potrebe da bilo šta kažem ili zaključim, jer je sve što je imalo težinu već bilo izgovoreno ili prećutano.
Okrenula se ka meni bez žurbe, bez naglog pokreta koji bi narušio taj ritam u kojem smo se kretali tokom cele večeri.
„Ostani večeras“, rekla je mirno, bez dodatnog objašnjenja i bez pokušaja da tu rečenicu ublaži ili opravda, kao nešto što je već doneto i izgovoreno tek sada.
Pogledao sam je više iz navike nego iz potrebe da tražim razlog, jer je iznenađenje postojalo, ali kratko i bez stvarne težine, pošto je istina već bila tu, negde ispod svega što se dešavalo — da je to rešeno mnogo pre nego što sam došao po nju, pre večere, pre razgovora, možda čak i pre nego što smo oboje bili spremni da to priznamo.
Blago sam se nasmejao, više sebi nego njoj, bez potrebe da taj osmeh nešto dodatno objasni.
„Ženska posla…“ rekao sam tiho, ne da bih time zatvorio temu, već više kao način da priznajem ono što je već bilo očigledno.
Izašli smo iz auta bez dodatnih reči, i dok sam zatvarao vrata za sobom i kretao za njom, prvi put sam jasno osetio da više nisam neko ko posmatra šta se dešava sa strane, pokušavajući da razume i zadrži kontrolu nad tim.
Bio sam već unutra, bez distance koja bi me zaštitila ili vratila nazad.
I to je bila jedina stvar koja više nije mogla da se promeni.