Dunja je tog jutra ustala pre svitanja, dok noć još nije sasvim popustila pred danom, i hodala je bosa kamenim dvorištem manastira osećajući hladnoću koja se iz tla dizala u stopala, kao podsetnik da je sve oko nje starije od ljudskog pamćenja. Prvi zraci svetlosti razlivali su se preko krošnji i krovova konaka, pretvarajući prostor u nešto nalik između sna i buđenja, gde se svet još uvek slaže u svoj konačan oblik.
U sebi je nosila ono što je čula prethodne večeri — da se njen otac povukao u keliju i zatvorio u molitvu, onako kako je činio kad god bi ga sustiglo nešto što nije umeo da podeli sa drugima. Rekli su joj da u tome nema ničeg neobičnog, da je umeo da ostane sam satima, ponekad i danima, ali nemir se ipak nije povlačio iz nje. Vraćao se iznenada, naročito kada bi pogled nesvesno skrenuo prema delu manastira gde su bile kelije, sa tihim osećajem da bi se svakog trenutka mogao pojaviti na vratima — umoran, iscrpljen, ali konačno pred njom.
Kretala se prema plastenicima i povrtnjacima, ali joj pažnja nije bila u potpunosti usmerena na biljke koje su rasle u urednim redovima pod tankim slojem jutarnje vlage, već na unutrašnji osećaj iščekivanja koji je pratio svaki njen korak, jer je znala da se u ovom prostoru, gde se sve odvija sporije nego u spoljašnjem svetu, susreti ne dešavaju po rasporedu, nego po nečemu što je ličilo na nevidljivo slaganje okolnosti koje čovek ne može da požuri.
Dok je prolazila pored plastenika, ruke su joj instinktivno dodirivale listove paradajza i tikvica, proveravale vlagu zemlje i stanje pupoljaka, ali je pogled povremeno odlazio ka stazi koja je vodila prema kelijama, kao da očekuje da će se svaki zvuk koraka, svako škripanje drveta ili pomeranje vrata pretvoriti u znak da se nešto menja, i u tim trenucima činilo joj se da i prostor oko nje ima neku vrstu zadržanog daha, ne iz napetosti, nego iz iščekivanja koje niko ne izgovara.
Kada je prošla dalje ka štalama, gde su životinje već bile budne i mirno reagovale na njeno prisustvo, lagano je prelazila rukom preko njihovih leđa i vrata, pokušavajući da pronađe ritam koji će joj umiriti misli, ali je osećaj unutrašnje neizvesnosti ostajao prisutan, kao tanka linija u pozadini svega što je radila, jer je znala da se njen susret sa ocem ne može planirati, niti ubrzati, niti dozvati, i da sve zavisi od trenutka u kojem će on sam odlučiti da prekine molitvu i izađe iz svog unutrašnjeg sveta.
Put je dalje vodio ka šumskoj stazi koja je okruživala manastir, gde su krošnje pravile slojevite senke po zemlji, a mirisi borovine i vlažne zemlje se mešali sa hladnim jutarnjim vazduhom, i dok je hodala, Dunja je osećala kako joj se misli razlivaju između spoljašnjeg pejzaža i unutrašnje slike o čoveku koji joj je istovremeno bio i blizak i nepoznat, jer ga je tek nedavno upoznala u njegovoj novoj ulozi oca, a ne u njegovoj prošlosti koja je već bila ispisana i zatvorena za sve osim za njega.
Na trenutke bi zastajala, gledajući prema daljini gde su se videli krovovi konaka, i tada bi joj kroz misli prolazila slika kelije, zatvorenih vrata i čoveka koji se iza njih bori sa sopstvenim sećanjima, i u tim kratkim prekidima kretanja osećala je kako joj se u grudima stvara blaga napetost, ne strah u klasičnom smislu, nego osećaj da je nešto važno na ivici da se dogodi, ali da još uvek nema svoj oblik.
Kada je stigla do jezera, stala je na obalu i posmatrala kako se površina vode lagano pomera pod blagim vetrom, dok su se odrazi drveća i neba prelivali jedan u drugi, i u tom prizoru, koji je obično donosio smirenje, sada je tražila potvrdu da će se sve odviti kako treba, kao da će se iz samog kretanja vode pojaviti odgovor na pitanje koje nije izgovorila naglas, iako je stalno bilo prisutno u njoj — da li će se njen otac pojaviti danas, ili sutra, ili će ostati zatvoren u svom svetu duže nego što je iko mogao da predvidi.
Posle toga je krenula ka kuhinji, gde je već bio uobičajen ritam pripreme hrane, zvukovi posuđa i kretanje ljudi koji su znali svoje zadatke bez potrebe za objašnjenjem, i dok je pomagala u raspoređivanju hrane i donošenju vode, njene misli su se povremeno vraćale ka delu manastira gde su se nalazile kelije, kao da svaka rutina koju obavlja samo privremeno prekriva ono što je zaista zanima.
Ljudi oko nje su primetili da je prisutna, ali i donekle odsutna, jer je njena pažnja bila podeljena između onoga što se dešava u trenutku i onoga što bi moglo da se desi iza zatvorenih vrata, i iako nije pitala naglas, u njoj je postojalo stalno iščekivanje svakog novog zvuka iz pravca kelija, svakog mogućeg koraka koji bi mogao značiti da se nešto promenilo.
Kada je kasnije ponovo prošla pored starog hrasta u dvorištu, zaustavila se na trenutak i pogledala ka stazi koja je vodila prema konaku, i u tom trenutku joj se učinilo da je ceo prostor manastira između pokreta i mirovanja, kao da čeka odluku koja nije njena, niti bilo čija osim čoveka koji se nalazio u molitvi, i u toj činjenici postojala je neobična težina koja je činila da svaki minut traje duže nego što bi trebalo.
Ipak, nastavila je dalje, jer je život u manastiru tražio kretanje bez obzira na unutrašnje misli, i dok je prelazila iz jednog dela dvorišta u drugi, nosila je u sebi osećaj da se nešto približava, ne jasno, ne naglo, nego polako i neizbežno, kao da se odgovor već formira negde iza zatvorenih vrata, čekajući trenutak kada će postati vidljiv.
I taman kada joj se učinilo da će se dan završiti u istom tom neodređenom iščekivanju, bez odgovora i bez susreta, u njoj se jasno izdvojila misao koju je do tada izbegavala da izgovori i sebi: nije čekala samo da ga vidi.
Čekala je da on to prizna, ali ne kroz reči koje bi se izgovorile pred drugima, niti kroz glas koji bi morao da nosi objašnjenje za ono što u sebi već nema oblik koji se lako deli, nego kroz onaj kratak, nepogrešiv trenutak u kojem se dva pogleda susretnu bez zaklona i bez potrebe za tumačenjem, gde se istina ne izgovara nego prepoznaje, i gde više nema mesta za sumnju ko je kome šta, niti šta između njih već postoji.
Zastala je nasred staze bez vidljivog razloga koji bi iko sa strane mogao da prepozna kao opravdan, ali je u tom zaustavljanju bilo više odluke nego u svakom njenom prethodnom koraku, jer joj je pogled tražio nešto što nije bilo u prostoru ispred nje, niti među ljudima koji su prolazili, nego iza jednog praga koji se još nije otvorio.
Ako izađe iz kelije i samo prođe pored nje, pomislila je, ako joj uputi isti pogled kakav daje svima, bez zadržavanja i bez tog nevidljivog pomaka koji razlikuje slučajan susret od onog koji ostavlja trag, tada će sve biti jasno bez ijedne reči koja bi to potvrdila.
Neće biti potrebe za pitanjem koje bi razotkrilo ono što još može da ostane skriveno.
Neće biti potrebe za objašnjenjem koje bi samo umanjilo ono što se već zna.
Biće dovoljno da vidi ono što neće biti izgovoreno.
Ali ako se zaustavi, ako napravi i najmanji prekid u tom prolazu koji bi inače bio običan, ako joj pogleda lice duže nego što to nalaže red i navika, i ako u tom pogledu bude nečega što ne pripada ovom jutru, ovom dvorištu, ovom ustaljenom toku stvari — tada više ništa neće moći da ostane na mestu na kojem je do sada stajalo, i tada će i ona morati da napravi korak koji se ne vraća unazad.
Osetila je kako joj se disanje menja ne naglo, ne kao posledica straha koji bi mogao da se prepozna, nego dublje i sporije, kao da se telo samo premešta u stanje u kojem se čeka nešto što ne dolazi spolja, nego iz susreta koji tek treba da se dogodi.
U tom trenutku više nije razmišljala o rečima koje bi mogla da izgovori, niti je tražila rečenicu koja bi je zaštitila od onoga što dolazi, jer je znala da takva rečenica ne postoji.
Tražila je potvrdu da ono što nosi u sebi nije pogrešno, da nije izgrađeno na pogrešnom osećaju ili pogrešnom tumačenju onoga što joj je dato bez objašnjenja.
Da nije došla uzalud, vođena nečim što nema oslonac.
Da nije pogrešila mesto na kojem stoji, čoveka kojem ide u susret, ni vreme koje je izabrala bez sigurnosti da je pravo.
I upravo ta tiha, ali nepokolebljiva potreba da dobije odgovor bez pitanja, stajala je sada ispred svega drugog — ispred manastira koji je imao svoja pravila, ispred reda koji se nije dovodio u pitanje, ispred ljudi koji su se kretali oko nje ne sluteći da ona u sebi nosi nešto što ne može da ostane zatvoreno još dugo.
Jer prvi put otkako je kročila u to dvorište, nije se pitala gde joj je mesto.
Pitala se da li će biti primljena tamo gde je već, u sebi, zakoračila.
I osećaj da odgovor više ne može da ostane skriven iza zatvorenih vrata, rastao je u njoj sa svakim trenutkom koji je prolazio bez tog susreta koji je čekala.
