Jezero je te večeri bilo mirno i gotovo nepomično, sa površinom koja je zadržavala odraz neba i drveća, stvarajući utisak da u sebi ljubomorno čuva sve ono što se u njemu ogleda i ne dopušta da se lako naruši.

Dunja je prva ušla u vodu bez ikakvog oklevanja, pokretom koji nije bio brz već odlučan, kao da joj nije potrebno samo spoljašnje osveženje već i unutrašnje smirenje koje ne može pronaći na obali.

Jovana je ostala još jedan trenutak na obali, posmatrajući je pažljivo i bez žurbe, ne procenjujući samo dubinu vode već i osobu koja se već nalazila u njoj, pokušavajući da razume njenu veličanstvenost i sigurnost.

„Hladna je?“ pitala je, bez pomeranja sa mesta, zadržavajući pogled na površini vode koja je blago talasala oko Dunje.

Dunja se okrenula prema njoj, dok su joj se mokri pramenovi kose lepili uz vrat i ramena, naglašavajući jednostavnost njenih pokreta u bistroj vodi.

„Jeste, hladna je, ali prija na način koji ne očekuješ dok ne uđeš“, odgovorila je kratko, ali dovoljno jasno da poziv ne zvuči kao pritisak. „Uđi.“

Jovana je zakoračila sporije, pažljivo spuštajući stopala u vodu i prilagođavajući se temperaturi, dok joj voda nije stigla do struka i naterala je da zastane.

Na trenutak je ostala nepomična, suočena sa sopstvenim osećajem, a zatim se naglo spustila do ramena, presecanjem sopstvene neodlučnosti koja bi je inače zadržala.

Plivale su neko vreme bez razmene reči, krećući se svaka u svom pravcu, ali održavajući razdaljinu koja ih nije razdvajala u potpunosti.

Kada su izašle iz vode, sele su na travu, još uvek mokre i bez potrebe da žure, dopuštajući suncu da ih postepeno osuši.

Tišina među njima više nije nosila nelagodnost niti potrebu da se popuni rečima, već se pretvorila u tih i siguran prostor u kojem prisustvo druge osobe postaje dovoljno i razumljivo samo po sebi.

Jovana je tada, gotovo iznenada i bez ikakvog uvoda, podigla pogled ka Dunji i upitala je mirno, ali sa nekom neobičnom ozbiljnošću u glasu:

„Dunja, da li si ti uopšte svesna koliko si fizički lepa, ali ne na onaj očigledan način, već onako kako se lepota pamti i kada više nije pred očima?“

Zastala je tek na trenutak, pa nastavila tiše, kao da sama traži prave reči za ono što oseća:

„Kako je moguće da Bog stvori takvo biće kao što si ti?

Ja to nikada nisam srela, niti videla, osim možda na televiziji, gde sve deluje nestvarno i daleko“, dodala je, sada već sa blagim osmehom.

Niz blistavobelih zuba zasijao je na Dunjinom licu, u osmehu koji je bio istovremeno i zbunjen i iskren.

„Pa… zaista si mi uputila kompliment kakav nikada u životu nisam dobila od žene, i to na način koji ne zvuči kao kurtoazija“, rekla je kroz smeh koji je polako razbijao početnu nelagodu.

„Muškarci su umeli da laskaju, često i previše lako, ali ovako nešto… nikada“, dodala je, sada opuštenije.

Iskren smeh razlegao se oko njih, razbijajući tišinu šume i prelazeći preko mirne površine jezera, kao da se dve duše, vođene neobičnim spletom životnih okolnosti, prvi put zaista prepoznaju i prihvataju jedna drugu bez zadrške.

Kasnije su krenule stazom uz jezero, bosonoge, sa obućom u rukama, osećajući pod nogama neravnine zemlje koje su ih vraćale u stvarnost.

„Nisam očekivala da ćeš ostati ovde duže nego što je bilo potrebno“, rekla je Dunja, ne gledajući je direktno, ali jasno usmeravajući reči ka njoj.

Jovana se blago nasmešila, bez ironije i bez potrebe da ublaži odgovor.

„Nisam ni ja očekivala da ću ostati, ali u tom trenutku nisam imala gde da odem niti razlog da odmah krenem dalje“, odgovorila je iskreno.

Dunja je klimnula glavom, bez dodatnih reči, pokazujući da razume više nego što izgovara.

Ćutale su kratko, a zatim je Dunja izgovorila pitanje koje joj se već neko vreme zadržavalo u mislima i nije joj davalo mira.

„Sećaš li se svega od tada, bez praznina i bez prekida?“ pitala je, sada sa više direktnosti nego ranije.

Jovana nije odmah odgovorila, već je pogled usmerila ka vodi, tražeći u sebi meru odgovora.

„Sećam se dovoljno da ne mogu da ignorišem ono što se dogodilo, ali ne i toliko da mogu sve da objasnim do kraja“, rekla je nakon kratke pauze.

„Dovoljno?“ ponovila je Dunja, želeći precizniji odgovor.

„Dovoljno da znam da to nisam bila ja u potpunosti, ali i da ne mogu da pobegnem od toga da sam ipak bila prisutna“, odgovorila je tiho.

Dunja ju je tada pogledala direktno.

„Šta si osećala u tim trenucima kada si gubila kontrolu?“ upitala je bez ublažavanja.

Jovana je duboko udahnula, zadržavajući dah trenutak duže nego što je potrebno, kao da bira reči.

„Na početku sam imala osećaj da postoji prisustvo koje ne mogu da vidim, ali koje jasno osećam iza sebe i oko sebe u svakom trenutku“, počela je pažljivo.

„Posle toga su dolazile misli koje nisam prepoznavala kao svoje, rečenice koje nikada ne bih izgovorila, ali koje su se same formirale bez moje kontrole.“

Dunja je slušala bez prekidanja, bez potrebe da ubaci sopstveno tumačenje.

„Najgori trenutak nije bio strah, već gubitak granice između mene i nečega što nisam mogla da objasnim niti da zaustavim“, nastavila je Jovana.

„Više nisam mogla da razlikujem šta pripada meni, a šta dolazi spolja i preuzima mesto u meni bez dozvole.“

Zastala je na trenutak, ali ne zbog nesigurnosti, već zbog težine onoga što izgovara.

„I posle svega toga dolazila je praznina koja nije bila samo odsustvo misli, već stanje u kojem ostaješ bez osećaja da si prisutan u sebi.“

„Praznina?“ ponovila je Dunja, tiše nego ranije.

„Da, praznina u kojoj funkcionišeš, govoriš i krećeš se, ali nemaš osećaj da si to zaista ti“, odgovorila je Jovana bez dramatike.

Dunja je osetila stezanje u grudima, ali nije skretala pogled niti pokušavala da ga sakrije.

„I šta se desilo posle toga, kada je sve prošlo?“ upitala je.

Jovana je slegla ramenima, bez naglašavanja.

„Rekli su da je to bila psihička bolest i možda imaju pravo u nekom delu, ali to ne objašnjava sve što sam doživela“, rekla je mirno.

Kratka pauza se zadržala među njima.

„To nisu bile samo halucinacije koje se mogu lako odbaciti i zaboraviti“, dodala je.

Hodale su još neko vreme bez reči, dopuštajući da ono što je rečeno dobije svoje mesto.

Dunja je zatim zastala, suočena sa sopstvenom potrebom da podeli nešto što je dugo držala za sebe.

„Ja nisam imala takva iskustva niti takve prekide u sebi“, počela je oprezno, birajući reči pažljivo.

Jovana ju je pogledala, ali nije prekidala niti ubrzavala odgovor.

„Ali nisam imala ni detinjstvo koje bih mogla nazvati normalnim ili stabilnim“, nastavila je Dunja, sada sigurnije.

„Zbog majke?“ upitala je Jovana tiše.

Dunja je prvi put pokazala blagu nesigurnost u izrazu.

„Zbog Marije“, rekla je tiše, izgovarajući ime sa težinom koja je ostala između njih.

Ime je ostalo prisutno, bez potrebe za dodatnim objašnjenjem.

„Nikada nisam mogla sa sigurnošću da znam šta je kod nje istina, a šta deo nečega što skriva ili menja“, nastavila je.

„Jednog dana bi bila potpuno prisutna, pažljiva i bliska, a već sledećeg bi delovala udaljeno i nedostupno.“

Jovana je slušala bez prekidanja, povezujući delove priče.

„Gde ste tada bile, dok se to dešavalo?“ upitala je.

„U Americi smo se selile iz mesta u mesto, menjale gradove i ljude, bez zadržavanja i bez stvaranja trajnih veza“, odgovorila je Dunja.

„Zašto ste stalno odlazile i menjale okruženje?“ nastavila je Jovana.

Dunja se blago nasmejala, ali bez radosti koja bi ublažila odgovor.

„To je pitanje na koje nikada nisam dobila jasan i potpun odgovor, bez obzira koliko sam puta pokušala da ga postavim“, rekla je.

Zastala je kratko, zatim nastavila mirnije.

„Kasnije sam počela da shvatam da nije u pitanju bila potreba za promenom, već beg od nečega što je ostajalo iza nas.“

„Od čega je bežala, ako si uspela da razumeš makar deo toga?“ upitala je Jovana pažljivo.

Dunja je odmah odmahnula glavom, bez želje da nagađa.

„Ne znam tačno šta je bilo u pitanju, ali sam bila sigurna da su postojali ljudi i događaji koje nije završila i koji su je pratili“, rekla je.

Pogledala je Jovanu direktno.

„I postojale su stvari koje nije smela da mi kaže, bez obzira na to koliko sam bila uporna.“

Jovana je ćutala, ali se videlo da razume težinu tih reči.

„Da li je imala trenutke kada nije bila svoja ili kada je govorila stvari koje nisu imale smisla?“ upitala je pažljivo.

Dunja je klimnula, bez zadrške.

„Nije to bilo isto kao kod tebe niti tako izraženo, ali su postojali trenuci kada bi govorila kao da razgovara sa nekim koga ja ne vidim“, rekla je.

Tišina se ponovo spustila među njima.

„Ponekad je delovalo da se seća nečega što ne želi da izgovori do kraja, ali što ne može da zadrži u sebi“, dodala je.

Sunce se podiglo više, a staza ih je vodila dalje uz obalu koja je ostajala mirna.

Dunja je osetila kako se nepoverenje u njoj polako topi, bez naglih promena i bez otpora.

„Znaš šta je meni bilo najteže u svemu tome što sam gledala i proživljavala?“ rekla je nakon duže pauze.

„Šta tačno misliš pod tim?“ upitala je Jovana.

„To što nikada nisam mogla da odlučim da li treba da je žalim zbog svega kroz šta je prolazila ili da je se plašim zbog onoga što nisam razumela“, odgovorila je Dunja iskreno.

Jovana je zastala na trenutak, razmislila kratko, pa odgovorila mirno i bez potrebe da ublaži istinu.

„Možda su obe stvari bile istinite u isto vreme, bez potrebe da biraš samo jednu od njih.“

Nastavile su da hodaju sporije nego ranije, dopuštajući koracima da izgube prvobitnu žurbu i da se prilagode ritmu tišine koja ih je okruživala sa neobičnom blagošću.

I po prvi put od njihovog susreta, između njih nije stajalo pitanje koje traži odgovor, već osećaj razumevanja koji se tek oblikovao u neizgovorenim slojevima svesti.

Kućica ih je dočekala ispunjena mirisom starog drveta koje je upilo godine i neizgovorene priče koje su ostajale u zidovima.

Dunja je zatvorila debela drvena vrata iza sebe sporim pokretom, naslonivši se na njih sa tihim oprezom koji je proveravao granicu između spoljnog sveta i onoga što ostaje unutra sa Jovanom.

Dunja je u međuvremenu prišla prozoru, pažljivo ga odškrinula i pustila hladan noćni vazduh da ispuni prostoriju blagim, osvežavajućim strujanjem koje je remetilo ustajali mir.

„Ovde je drugačije“, izgovorila je tiho, ali dovoljno jasno da reči ostanu prisutne između njih i dobiju svoju težinu.

Jovana se blago nasmešila dok je sklanjala mokru kosu sa ramena, osećajući kako joj se misli smiruju pod utiskom prostora koji joj je postajao sve bliži.

„Jeste, i meni je trebalo vremena da to zaista razumem i prihvatim bez otpora koji sam ranije osećala“, odgovorila je mirno, bez potrebe da dodatno objašnjava.

Počele su da se spremaju za spavanje bez ikakve žurbe, dopuštajući pokretima da postanu sporiji i prirodniji kako je vreme odmicalo i napetost se povlačila.

„Kako ti izgleda sve ovo što si videla i osetila do sada?“ upitala je Jovana dok je pažljivo nameštala ćebe preko kreveta.

Dunja je zastala na trenutak, tražeći reči koje neće umanjiti ono što oseća, već ga jasno preneti bez suvišne težine.

„Ovde ljudi još uvek znaju da stanu i da ne izgube sebe u brzini koja ih inače guta bez ostatka“, rekla je smireno, birajući reči pažljivo.

Jovana ju je pogledala sa iskrenim interesovanjem koji nije skrivala, osećajući da odgovor nosi više od običnog utiska.

„Kako to misliš, šta tačno vidiš drugačije nego tamo gde si bila ranije?“ upitala je, želeći da razume dublje.

„Tamo sve ide prebrzo, ljudi, odnosi i odluke se troše brže nego što čovek uspe da shvati šta mu se zapravo događa“, nastavila je bez zadrške.

„I onda se jednog dana probudiš i shvatiš da si okružen ljudima koje nikada nisi stvarno upoznao, niti si im zaista pripadao“, dodala je sa tihom sigurnošću.

Klimnula je glavom sporim pokretom koji je pokazivao da joj te reči nisu strane i da ih prepoznaje iz sopstvenog iskustva.

„Ili postaneš neko koga sam više ne možeš jasno da prepoznaš kada se suočiš sa sobom bez ulepšavanja“, nastavila je Jovana, zadržavajući pogled na Dunji.

Jovana ju je pogledala i blago se nasmešila, prihvatajući potvrdu bez potrebe da je dodatno naglašava.

„A ljubav, gde ona postoji u svemu tome što si opisala i što si prošla?“ upitala je Jovana iznenada, bez pripreme.

Dunja se naslonila na jastuk, dopuštajući telu da se opusti dok razmišlja o odgovoru koji neće biti jednostavan.

„Postoji, ali ljudi retko ostaju dovoljno dugo da bi je zaista prepoznali i zadržali bez straha“, rekla je mirno, bez dramatike.

Spustila je pogled, osećajući težinu te misli koja se polako širila kroz njenu svest.

„Ili se povuku onog trenutka kada je osete, jer ne znaju kako da ostanu u nečemu što ih menja iznutra“, dodala je tiše.

„To se dešava češće nego što ljudi žele da priznaju, čak i kada su svesni toga“, nasmešila se blago, ali bez radosti.

Tišina koja je usledila nije bila prazna, već ispunjena mislima koje su se polako slagale u svakoj od njih bez potrebe za dodatnim rečima.

„Ovaj čovek kojeg su pronašli, ne mogu da prestanem da razmišljam o svemu što se desilo oko njega“, počela je Jovana oprezno, vraćajući se temi.

Amerikanka je odmah podigla pogled, reagujući brže nego što je očekivala i sama od sebe.

„Šta te tačno ne pušta, šta u svemu tome ostaje nerazjašnjeno i teško za prihvatiti?“ upitala je direktno.

„Nije samo njegova smrt u pitanju, već ono što se krije iza svega toga i način na koji se dogodilo“, odgovorila je Jovana ozbiljno.

Dunja je neko vreme ćutala, zatim sela uspravnije, osećajući da više nema prostora za izbegavanje odgovora.

„Ni meni to ne izlazi iz misli, i svaki put kada pokušam da ga potisnem, vrati se jače“, priznala je iskreno.

Jovana ju je pogledala pažljivo, pokušavajući da pročita ono što još nije izgovoreno naglas.

„Postoji još nešto što ne govoriš, nešto što menja način na koji sve to posmatraš“, rekla je tiho.

Dunja je osetila poznati otpor u grudima, ali ga ovog puta nije zadržala niti pokušala da ga potisne.

Udahnula je dublje nego ranije, dopuštajući sebi da pređe granicu koju je do tada izbegavala.

„Postoji nešto što nisam rekla i to menja sve što si do sada čula“, izgovorila je polako.

Zastala je na trenutak, pažljivo birajući koliko će otkriti i gde će stati.

„Te noći nisam bila sama i to nije bio slučajan susret koji se može lako objasniti“, nastavila je smirenije.

Jovana nije reagovala naglo, već je nastavila da je posmatra bez prekidanja i bez osude.

„Bila sam sa njim i to je nešto što sada ne mogu da promenim niti da poreknem“, rekla je Dunja jasnije.

„Sa njim?“ upitala je Jovana mirno, bez podizanja tona ili iznenađenja.

Dunja je klimnula glavom, potvrđujući bez potrebe za dodatnim objašnjenjem.

„Da i to menja način na koji gledam sve što se dogodilo posle toga“, rekla je tiho.

Tišina koja je usledila nosila je težinu priznanja koje se više nije moglo povući nazad.

„I tada ste ga videli, u tom trenutku kada se sve već dešavalo?“ nastavila je Jovana pažljivo.

„Da, dotrčao je kada je čuo moj glas i reagovao brže nego što sam očekivala i zbog toga sam mu zahvalna“, odgovorila je Dunja.

„Ne želim ni da razmišljam šta bi se dogodilo da nije došao u tom trenutku kada je sve moglo da krene drugim putem“, dodala je tiše.

Jovana je spustila pogled na trenutak, pokušavajući da poveže sve delove priče u celinu koja ima smisla.

„To menja način na koji treba posmatrati sve što se desilo posle toga, bez obzira na prvobitne pretpostavke“, rekla je polako.

Dunja je odmahnula glavom, ne u potpunom neslaganju, već u nemogućnosti da pronađe jasan zaključak.

„Više ne znam šta menja stvari, a šta ostaje isto bez obzira na ono što smo videle i osetile“, priznala je otvoreno.

„Mislim da ništa od toga nije bilo slučajno niti bez značenja“, dodala je ozbiljno.

Ležale su sada obe okrenute ka plafonu, dopuštajući mislima da se slobodno kreću bez potrebe za izgovaranjem svake od njih.

„Problem nije u tome što se nešto dogodilo, već u tome što još ne razumemo šta to zapravo znači i da li nosi posledice“, rekla je Jovana posle duže pauze. „Jer ne verujem nakon svega da su sve samo slučajnosti.“

„Ne sviđa mi se što sam u središtu svega ovoga…“

Dunja je zatvorila oči, prihvatajući tu misao bez otpora koji bi ranije pokazala.

„Možda nije potrebno da sve razumemo odmah“, odgovorila je tiho.

„Možda je upravo to jedini način da ostanemo prisebne dok se sve polako razotkriva pred nama“, dodala je Jovana mirno.

Kada je Jovana napokon utonula u san, disanje joj je postalo ravnomerno i duboko, bez naglih pokreta koji su ranije odavali nemir.

Dunja je ostala budna, ležeći na leđima sa otvorenim očima, slušajući tišinu koja je postajala sve gušća i teža.

Negde oko pola jedan, iz daljine se začulo kukurikanje petla, ali zvuk nije imao uobičajenu prirodnost.

Nije tome pridala značaj, pokušavajući da ga objasni kao deo sela koje ne prati uvek pravila vremena.

Ali ubrzo zatim, do njenog sluha stigao je drugi zvuk, neodređen ali prisutan, koji nije pripadao noći na koju je navikla.

Zvučalo je kao mešavina šuma i tihog žamora, sastavljena od više glasova koji su dolazili iz istog pravca.

Podigla se na lakat, napregnuto osluškujući svaki sledeći ton koji je postajao jasniji i bliži.

Zvuk je dolazio iz pravca sela, što je činilo sve još neobičnijim i težim za razumevanje.

„Nemoguće“, prošaputala je za sebe, osećajući kako joj se nelagodnost polako širi telom.

Tokom dana retko se moglo sresti više ljudi na istom mestu, a sada je zvučalo kao da se okuplja čitava masa.

Glasovi su postajali jasniji, prepoznatljiviji i više nisu delovali udaljeno niti bezazleno.

Uz njih se uvlačila muzika koja nije imala jasan ritam, već nepravilne tonove koji su remetili osećaj sigurnosti.

Zvuk je bio stran, neprilagođen prostoru i vremenu, sa nečim što je delovalo arhaično i teško za objašnjenje.

Dunja je osetila kako joj se stomak steže, dok joj je telo instinktivno reagovalo na ono što dolazi.

Zvukovi su se približavali bez zadržavanja, krećući se pravcem koji nije ostavljao mnogo prostora za sumnju.

Kretali su se pravo ka kolibi, bez skretanja i bez usporavanja koje bi donelo olakšanje.

Tada više nije čekala, shvatajući da pasivnost više nije opcija u tom trenutku.

„Jovana“, šapnula je tiho, zatim je blago prodrmala pokušavajući da je probudi bez panike.

Jovana je otvorila oči sporo, zbunjena i još uvek pod uticajem sna koji nije potpuno nestao.

„Šta se dešava, zašto me budiš u ovo doba noći bez objašnjenja?“ promrmljala je.

„Slušaj pažljivo, nešto se približava i nije nalik ničemu što sam ranije čula“, rekla je Dunja.

U početku Jovana nije razumela, ali kako su sekunde prolazile, zvukovi su postajali jasni i njoj.

Mnogo glasova, isprepletenih u nejasan sklad i muzika koja je remetila osećaj stvarnosti.

Jovana se uspravila naglo, sada potpuno budna i svesna onoga što čuje.

„Šta je ovo, odakle dolazi i zašto zvuči ovako neprirodno?“ upitala je tiše.

Dunja je samo odmahnula glavom, jer odgovor nije imala niti ga je mogla naslutiti.

Žaluzine su bile spuštene, zatvarajući pogled ka spolja, ali ne i zvuke koji su već bili preblizu.

Nijedna od njih nije imala snage da priđe prozoru i proveri ono što je dolazilo.

Zvukovi su sada bili tik ispred, gotovo opipljivi u prostoru koji ih je okruživao.

Muzika je postajala glasnija, prodornija, noseći u sebi tonove koji nisu pripadali ničemu poznatom.

U tom haosu počele su da razaznaju glasove koji su se izdvajali iz mase.

Dečje glasove, mnogobrojne, ujednačene, ali bez topline koja bi ih učinila utešnim.

Pevali su, ali u tom pevanju nije bilo radosti koja pripada detinjstvu.

Zvuk je nosio nešto što je delovalo neprirodno, bezosećajno i strano ljudskom iskustvu.

Kada su zvuci stigli do samog prozora, sve je iznenada utihnulo u jednom jedinom trenutku.

Tišina koja je usledila bila je teža od buke koja joj je prethodila.

I nešto je ostalo napolju.

A onda je sve započelo naglo, bez ikakvog prelaza ili upozorenja, sa silinom koja nije ostavljala prostor za razumevanje ili prilagođavanje.

Muzika je iznenada buknula punom snagom, glasovi su se uzdigli u izobličenu i neprirodnu pesmu, dok su se udarci, smeh i dozivanja stapali u haotičnu buku koju je bilo gotovo nemoguće podneti.

Dunja je instinktivno zgrabila Jovaninu ruku, stežući je snažno, kao da joj jedino taj dodir može potvrditi da nisu same u tom trenutku.

Obe su u istom času, bez potrebe za rečima, jasno razumele da ono što se dešava ne pripada ljudskom poretku niti poznatoj stvarnosti.

Strah ih je presekao do same srži, šireći se kroz telo brže od daha i misli.

U isto vreme, u obe se pojavila ista, nepogrešiva pomisao da će se sve završiti na način koji neće moći da izdrže.

„Oče naš…“ izgovorila je Dunja, glasom koji je drhtao pod teretom straha i neizvesnosti.

Jovana je bez oklevanja nastavila zajedno sa njom, hvatajući se za reči kao za poslednje uporište koje imaju.

Rečenice su izlazile isprekidano i teško, ali su ih držale čvrsto, kao jedinu zaštitu koja im je preostala.

„…da bude volja tvoja…“ nastavile su, sada već glasnije, iako nesigurno.

U tom trenutku, iznad njih, iz pravca tavana, nešto je naglo projurilo velikom brzinom, ostavljajući za sobom osećaj hladnoće i prisustva.

Kretanje je bilo brzo, tamno i neuhvatljivo, a bilo ih je više, ne jedno jedino biće.

Preleteli su preko prostorije bez zaustavljanja, krećući se prema maloj kuhinji i nestajući iz vidokruga.

Dunja je ispustila kratak, nevoljan krik, dok se Jovana trzajem povukla unazad, kao da je dodirnuta nečim vrelim.

Molitva je na trenutak zastala, prekinuta naglim talasom panike koji ih je obuzeo.

Suze su počele da naviru bez kontrole, klizeći niz lice bez svesti o njima.

Ruke su im se tresle sve jače, gubeći stabilnost i snagu.

Nisu znale gde da usmere pogled, niti kako da razumeju ono što se upravo dogodilo.

Jovana je tada, kroz slojeve straha i zbunjenosti, prizvala sećanje koje je bilo dublje od trenutnog užasa.

„Krst…“ prošaputala je tiho, jedva čujno, ali dovoljno jasno da se razume.

Dunja ju je pogledala zbunjeno, pokušavajući da uhvati smisao u tom trenutku.

„Molitva… koju mi je dao otac Arsenije…“ nastavila je Jovana, skupljajući snagu da započne.

Udahnula je duboko, koliko joj je strah dozvoljavao, sabirajući se u sebi.

Zatim je počela da izgovara reči, isprva nesigurno, ali odlučno.

„Neka vaskrsne Bog i neka se razveju neprijatelji njegovi…“ izgovorila je, glasom koji je drhtao, ali nije stajao.

„…i neka beže od lica njegova oni koji ga mrze…“ nastavila je, sada nešto stabilnije.

Napolju je haos i dalje trajao, ali njen glas je počeo da dobija drugačiju težinu i postojanost.

Postajao je čvršći, dublji i sigurniji, kao da ne dolazi samo iz nje same.

Dunja ju je posmatrala, stežući joj ruku, i počela tiho da prati svaku izgovorenu reč.

„…kao što iščezava dim, neka iščeznu…“ izgovarale su sada zajedno, usklađenije.

Udarci ispod prozora su počeli da slabe, gubeći snagu i ritam koji su imali.

Muzika je počela da se raspada, gubeći strukturu i jasnoću.

Glasovi su se rasipali, gubeći povezanost i snagu.

„…tako da poginu grešnici od lica Božijeg…“ izgovorila je Jovana poslednje reči jasno, iako sa tragom jecaja.

U istom trenutku, bez ikakvog prelaza ili postepenosti, sve je nestalo potpuno.

Zvuci su se ugasili naglo, kao da nikada nisu ni postojali u prostoru oko njih.

Tišina je pala iznenada, teška i potpuna, bez ijednog ostatka prethodnog haosa.

Dunja i Jovana su ostale da sede na krevetu, držeći se čvrsto jedna za drugu, bez daha i potpuno iscrpljene.

Tela su im bila mokra od suza, a disanje isprekidano i plitko.

Nisu se pomerale niti su pokušavale da govore, jer reči nisu imale mesto u tom trenutku.

Obe su jasno znale da je ono što se dogodilo bilo stvarno, bez prostora za sumnju.

I isto tako su osećale da se to neće završiti na tom jednom događaju.

Nisu imale hrabrosti da izađu napolje niti da priđu prozoru i provere šta se nalazi spolja.

Ostale su da sede na krevetu, držeći se, svesne da svaki pokret može poremetiti krhku ravnotežu koja se upravo vratila.

Tišina koja je usledila nije donosila olakšanje, jer je bila previše nagla i potpuna da bi joj se verovalo.

Dunja je prva pomerila ruku, prisećajući se nečega što bi moglo doneti pomoć.

Setila se telefona, uprkos tome što je znala da ga ne bi smela imati u takvom trenutku i na tom mestu.

Izvukla ga je iz torbe drhtavim pokretom, osećajući težinu sopstvene odluke.

Prsti su joj zastali iznad ekrana na trenutak, proveravajući stvarnost, pre nego što je ukucala broj.

Pozvala je fiksni telefon u manastiru, nadajući se odgovoru.

Telefon je zazvonio jednom, pa drugi put, pa treći, dok je napetost rasla.

Već je pomislila da se niko neće javiti, kada se začuo tihi klik.

„Da?“ začuo se glas oca Arsenija, tih, ali potpuno budan i sabran.

„Oče…“ izgovorila je Dunja jedva čujno, dok joj se glas lomio pod emocijama.

„Molim vas… dođite…“ dodala je, ne uspevajući da sakrije očaj.

Izgovorila je nekoliko isprekidanih rečenica, pominjući glasove, muziku, prozor, kretanje iz tavana, demone.

Sa druge strane nastala je kratka, ali teška pauza, ispunjena razumevanjem.

Zatim se njegov ton promenio i postao oštar i odlučan.

„Oče Nektarije!“ pozvao je glasno, ne spuštajući slušalicu.

Dunja je čula pokrete, korake i kratke reči u pozadini.

„Odmah!“ ponovio je, sa jasnom hitnošću.

„Dolazimo“, rekao je zatim smireno u slušalicu. „Ne otvarajte nikome i ne izlazite napolje.“

„Ostanite zajedno i ne prekidajte molitve“, dodao je pre nego što je veza prekinuta.

Dunja je spustila telefon, i dalje drhteći, dok je Jovana ćutala sa pogledom uprtim ka vratima.

Vreme je prolazilo sporo, rastežući se između svakog zvuka spolja.

Svaki šum terao je srce da preskoči i ponovo ubrza.

Zatim su se začuli koraci, stvarni i jasni, koji su prilazili kući sigurnim ritmom.

Ubrzo je usledilo kucanje, kratko i odlučno.

„Mi smo“, začuo se glas oca Arsenija sa druge strane vrata.

Dunja je ustala, prišla i otvorila vrata bez oklevanja.

Na pragu su stajali oci Arsenije i Nektarije.

Ušli su bez mnogo reči, donoseći sa sobom osećaj reda i sigurnosti.

Otac Arsenije je pažljivo pogledao obe, procenjujući njihovo stanje dublje od vidljivog.

Otac Nektarije je stajao iza njega, ali mu se pogled odmah zadržao na Dunji.

„Jeste li dobro?“ upitao je Arsenije mirno, bez suvišne dramatike.

Dunja je klimnula, iako je osećala da odgovor nije potpun.

Pokušala je da govori, ali ju je Arsenije blago zaustavio.

„Reći ćete polako, bez žurbe“, rekao je, zadržavajući smiren ton.

Jovana je zatim ispričala sve detaljno, bez panike, ali sa jasnoćom.

Dunja je dopunjavala gde je bilo potrebno, nastojeći da ne izostavi ništa važno.

Njih dvojica su slušali bez prekidanja, pažljivo i koncentrisano.

Kada su završile, otac Nektarije je spustio pogled, stežući ruke blago.

Nije govorio odmah, kao da razmatra težinu svega što je čuo.

Osećao je strah zbog Dunje, a da strah kao entitet dugo vremena nije osetio u sebi.

Otac Arsenije je ostao miran, ali sa karakterističnom ozbiljnošću u izrazu.

„Ovo nije bilo obično iskušenje“, rekao je.

Pogledao je Nektarija, koji je kratko klimnuo u potvrdu.

„Ne“, odgovorio je jednostavno, bez dodatnog objašnjenja.

„Ovo je bio težak napad“, rekao je, bez dramatizacije, ali sa potpunom sigurnošću.

„Snažan i usmeren“, dodao je, jasno naglašavajući ozbiljnost.

Jovana je spustila pogled, dok je Dunja osetila stezanje u grudima.

Otac Nektarije je tada prišao bliže, obraćajući se tišim glasom.

„Dobro je što ste započele molitvu i što nisi odustala“, rekao je Jovani.

U njegovom pogledu nije bilo straha, ali je bilo prepoznavanja iskustva.

Otac Arsenije je duboko udahnuo, donoseći odluku bez oklevanja.

„Večeras ne ostajete same, a čim svane jutro, vas dve, Raša i pisac, molim vas da napustite privremeno manastir dok se stvari ne slegnu“, rekao je čvrsto, bez prostora za raspravu.

Njegove reči nisu zvučale kao predlog, već kao konačna odluka.

Ovog puta, nijedna od njih nije osetila potrebu da je dovede u pitanje.

„Dunja, dete, imaš li gde otići?“

„Molim te Dunja, imam veliku praznu kuću… možeš biti kod mene – slažeš li se?“

Pristala je, na zadovoljstvo Jovane i samog oca igumana Arsenija.

I ovog puta — niko nije imao potrebu da je preispita.