Jezero je te večeri bilo mirno, gotovo nepomično, kao da čuva sve što se u njemu ogleda. Dunja je prva ušla u vodu, bez oklevanja, kao neko kome je potrebno da se rashladi i iznutra, ne samo spolja. Jovana je stajala još trenutak na obali, posmatrajući je, kao da procenjuje ne samo dubinu jezera nego i osobu ispred sebe.
„Hladna je?“ pitala je.
Dunja se okrenula, mokre kose zalepljene za vrat.
„Jeste… ali prija“, odgovorila je kratko. „Uđi.“
Jovana je ušla sporije, korak po korak, dok joj voda nije stigla do struka. Na trenutak je zastala, pa se naglo spustila do ramena, kao da je presekla sopstvenu neodlučnost.
Plivale su neko vreme bez reči, svaka u svom pravcu, ali ne previše daleko jedna od druge.
Kada su izašle, sele su na travu, još mokre, i pustile da ih sunce lagano osuši.
Tišina među njima više nije bila neprijatna.
Kasnije su krenule stazom uz jezero, bosonoge, noseći obuću u rukama.
„Nisam očekivala da ćeš ostati“, rekla je Dunja, ne gledajući je direktno.
Jovana se blago nasmešila.
„Nisam ni ja“, odgovorila je iskreno. „Ali… nisam imala gde da odem u tom trenutku.“
Dunja je klimnula, kao da razume više nego što kaže.
Kratko su ćutale, a onda je Dunja izgovorila ono što joj se već neko vreme vrzma po glavi:
„Sećaš li se svega… od tada?“
Jovana nije odmah odgovorila. Pogled joj je otišao prema vodi.
„Sećam se dovoljno“, rekla je naposletku.
„Dovoljno?“
„Dovoljno da znam da to nisam bila ja… a opet sam bila“, rekla je tiho.
Dunja ju je sada pogledala.
„Šta si osećala?“
Jovana je duboko udahnula, kao da odlučuje koliko može da kaže.
„Prvo… kao da neko stoji iza tebe. Ne vidiš ga, ali znaš da je tu“, počela je. „Onda počneš da misliš stvari koje nisu tvoje. Rečenice koje nikada ne bi izgovorila… ali dolaze same.“
Dunja nije prekidala.
„Najgore je bilo kada sam izgubila granicu“, nastavila je Jovana. „Više nisam znala šta je moj strah, a šta nešto drugo. Kao da ti neko pomera unutrašnje zidove.“
Zastala je.
„A onda… praznina.“
„Praznina?“
„Da. Kao da te neko isprazni, pa te ostavi da funkcionišeš tako… bez sebe.“
Dunja je osetila kako joj se nešto steže u grudima, ali nije skretala pogled.
„I posle?“
Jovana je kratko slegla ramenima.
„Posle su rekli da je to bila… psihička bolest“, rekla je mirno. „I možda jeste. Ne bežim od toga. Ali znam šta sam doživela.“
Kratka pauza.
„Nisu to bile samo halucinacije.“
Hodale su još neko vreme bez reči.
Dunja je zatim zastala, kao da se bori sa sobom da li da nešto kaže.
„Znaš… ja nisam imala takve stvari“, počela je oprezno.
Jovana ju je pogledala, ali ništa nije rekla.
„Ali… nisam imala ni normalno detinjstvo“, nastavila je Dunja.
„Zbog majke?“
Dunja je prvi put delovala nesigurno.
„Zbog Marije“, rekla je tiše.
Ime je ostalo da stoji među njima.
„Nikad nisam znala šta je istina kod nje, a šta nije“, nastavila je. „Jedan dan bi bila… kao svaka majka. A već sledeći… kao da je neko drugi.“
Jovana je slušala pažljivo.
„Gde ste bile tada?“
„U Americi“, odgovorila je Dunja. „Menjale smo mesta. Gradove. Ljude. Nikad nismo ostajale dugo.“
„Zašto?“
Dunja se blago nasmejala, ali bez radosti.
„To je pitanje na koje nikad nisam dobila pravi odgovor.“
Zastala je.
„Kasnije sam shvatila da beži.“
„Od čega?“
Dunja je odmah odmahnula glavom.
„Ne znam tačno… ali znam da je bilo nešto. Neki ljudi. Neke priče koje nije završila.“
Pogledala je Jovanu.
„I neke stvari koje nije smela da mi kaže.“
Jovana je ćutala, ali se videlo da povezuje ono što čuje.
„Da li je imala… ispade?“ upitala je pažljivo.
Dunja je klimnula.
„Nije to bilo kao kod tebe“, rekla je. „Ali… bilo je trenutaka kada bi govorila stvari koje nisu imale smisla. Kao da priča sa nekim koga ja ne vidim.“
Tišina.
„Ili kao da se nečega seća… što ne želi da kaže do kraja.“
Sunce se već podiglo više, a staza ih je vodila dalje uz vodu.
Dunja je osetila da joj nepoverenje polako popušta, ne naglo, nego tiho, kao kada se led topi iznutra.
„Znaš šta je najgore?“ rekla je nakon duže pauze.
„Šta?“
„Što nikad nisam znala da li treba da je žalim… ili da je se bojim.“
Jovana je zastala na trenutak.
„Možda oboje“, rekla je mirno.
Dunja ju je pogledala, i prvi put nije imala potrebu da se brani.
Nastavile su da hodaju, sporije nego pre, kao da im više nije važno gde će stići.
I po prvi put od kako su se srele, između njih nije stajalo pitanje — nego nešto nalik razumevanju koje se tek rađa.
Kućica ih je dočekala tiho, sa onim poznatim mirisom drveta koje je upilo godine i priče koje niko naglas nije izgovorio.
Dunja je zatvorila vrata za sobom i naslonila se na trenutak, kao da proverava da li je sve ostalo spolja zaista ostalo napolju.
Jovana je već prilazila prozoru, lagano ga odškrinula i pustila noćni vazduh unutra.
„Ovde je drugačije“, rekla je tiho.
Dunja se blago nasmešila dok je skidala mokru kosu sa ramena.
„Jeste… i ja sam to tek skoro shvatila“, odgovorila je.
Počele su da se spremaju za spavanje bez žurbe, svaka svojim pokretima koji su postajali sve opušteniji kako je vreme odmicalo.
„Kako ti izgleda… sve ovo?“ upitala je Dunja, dok je nameštala ćebe.
Jovana je zastala na trenutak, tražeći pravu reč.
„Kao da ljudi ovde još uvek znaju da stanu“, rekla je. „U Americi… niko ne staje.“
Dunja ju je pogledala, zainteresovano.
„Kako misliš?“
„Sve ide brzo. Ljudi, odnosi, odluke… sve se troši brže nego što možeš da razumeš šta ti se dešava“, nastavila je. „A onda se jednog dana probudiš i shvatiš da si okružen ljudima koje zapravo ne poznaješ.“
Dunja je klimnula, kao da joj je to poznato.
„Ili još gore… da si i sam postao neko koga ne poznaješ“, dodala je.
Jovana ju je pogledala i blago se nasmešila.
„Da.“
Kratka tišina.
„A ljubav?“ upitala je Dunja iznenada, kao da joj je pitanje samo izletelo.
Jovana se naslonila na jastuk.
„Postoji“, rekla je. „Ali se ljudi više ne zadržavaju dovoljno dugo da bi je prepoznali.“
Dunja je spustila pogled.
„Ili se uplaše kad je osete“, dodala je.
„To posebno“, nasmešila se Jovana.
Tišina je potrajala malo duže, ali nije bila prazna.
„Ovaj čovek što su našli…“ počela je Jovana oprezno.
Dunja je odmah podigla pogled.
„Šta s njim?“
„Ne izlazi mi iz glave“, rekla je. „Ne zbog smrti… nego zbog svega oko toga.“
Dunja je neko vreme ćutala, pa sela uspravnije.
„Ni meni“, priznala je.
Jovana ju je pogledala pažljivo.
„Ima još nešto, zar ne?“
Dunja je osetila kako joj se u grudima javlja onaj poznati otpor, ali ovog puta nije ga zadržala.
Udahnula je dublje nego ranije.
„Ima“, rekla je tiho.
Zastala je, kao da meri granicu iskrenosti.
„Te noći… nisam bila sama.“
Jovana nije reagovala naglo, samo je nastavila da je gleda.
„Bila sam sa …“, nastavila je Dunja, sada već mirnije.
Kratka pauza.
„Sa njim?“ upitala je Jovana, bez osude.
Dunja je klimnula.
„Da.“
Tišina koja je usledila nije bila neprijatna, već teška od onoga što nosi.
„I tada ste ga videli?“
„Da“, odgovorila je Dunja…on je dotrčao kada je čuo moje dozivanje i
hvala mu na tome…ko zna šta bi sa mnom bilo… ! “
Jovana je spustila pogled na trenutak, kao da povezuje sve što je čula.
„To onda menja stvari“, rekla je polako.
Dunja je blago odmahnuła glavom.
„Ne znam više šta menja, a šta ne“, priznala je. „Znam samo da nije bilo slučajno a kamoli naivno.“
Ležale su sada obe, okrenute ka plafonu, svaka sa svojim mislima.
„Znaš“, rekla je Jovana posle duže pauze, „nije problem što se nešto desilo… nego što mi ne razumemo šta to znači.“
Dunja je zatvorila oči.
„Možda i ne treba sve odmah da razumemo“, odgovorila je tiho.
„Možda“, rekla je Jovana.
Kada je Jovana, posle svega, konačno utonula u san, činilo se da je ovaj put miran i dubok, bez trzaja i bez onog nemira koji ju je maločas lomio, ali Dunja nije mogla da zaspi.
Ležala je na leđima, otvorenih očiju, slušajući tišinu koja je sada bila gotovo neprirodna, kao da nešto čeka.
Negde oko pola jedan, iz daljine se začulo kukurikanje petla.
Nije tome pridala značaj — dešava se, pomislila je, u selima vreme ne ide uvek po pravilima.
Ali ubrzo zatim, nešto drugo je došlo do njenog sluha.
Kao šum.
Kao žamor.
Kao više glasova koji se mešaju, daleko, ali jasno prisutni.
Podigla se na lakat, oslušnula pažljivije.
Dolazilo je iz pravca sela.
„Nemoguće…“ prošaputala je za sebe.
Tokom dana nisi mogao sresti dva čoveka na istom putu, a sada — u ovo doba — zvučalo je kao da se okuplja čitavo društvo.
Glasovi su postajali jasniji.
I nisu bili sami.
Uz njih se polako uvlačila muzika.
Nešto nepravilno, isprekidano, sa tonovima koji nisu ličili ni na šta što bi mogla odmah da prepozna — kao da su instrumenti koji ne pripadaju ovom vremenu, ni ovom mestu.
Dunja je osetila kako joj se stomak steže.
Zvukovi su se približavali.
Nisu stajali.
Išli su pravo ka kolibi.
Tada više nije čekala.
„Jovana…“ šapnula je, pa je blago prodrmala. „Probudi se…“
Jovana je otvorila oči teško, zbunjeno, još uvek zarobljena u ostatku sna.
„Šta je…?“
„Slušaj.“
U početku nije razumela.
A onda su i do nje stigli glasovi.
Mnogo njih.
I muzika.
Sada već sasvim blizu.
Jovana se uspravila, potpuno razbuđena u jednom trenutku.
„Šta je ovo…?“
Dunja je samo odmahnula glavom. Nije imala odgovor.
Žaluzine su bile spuštene.
I nijedna od njih nije imala snage da priđe prozoru.
Zvukovi su sada već bili tik ispred.
Muzika je postajala glasnija, prodornija, sa nečim u sebi što je ličilo na staro, na pagansko, na nešto što ne pripada ovom svetu.
U tom haosu počele su da razaznaju glasove.
Dečje.
Mnogo dečjih glasova.
Kao da pevaju.
Kao da se raduju.
Ali u tom veselju nije bilo ničeg toplog.
Ni ljudskog.
Kada su zvuci stigli do samog prozora — sve je stalo na trenutak.
Kao da se nešto skupilo baš tu, ispod.
A onda je počelo.
Naglo.
Silovito.
Muzika je planula punom snagom, glasovi su se podigli u neku izobličenu pesmu, udarci, smeh, dozivanje — sve izmešano u nešto što nije moglo da se podnese.
Dunja je zgrabila Jovaninu ruku.
Obe su sada jasno znale — ovo nije nešto što pripada ljudima.
Strah ih je presekao do kostiju.
Misao je bila ista u obe: ovo će se završiti loše.
„Oče naš…“ izgovorila je Dunja, glas joj je drhtao.
Jovana je odmah nastavila sa njom.
Reči su izlazile isprekidano, ali su se držale za njih kao za jedino što imaju.
„…da bude volja tvoja…“
Tada —
Iz tavana je nešto projurilo.
Brzo.
Crno.
Ne jedno.
Nekoliko njih.
Preletelo je preko sobe i nestalo ka maloj kuhinji.
Dunja je jeknula, Jovana se trgnula kao oparena.
Molitev je na trenutak stala.
Suze su krenule same.
Ruke su im se tresle.
Nisu znale gde da gledaju.
Ni šta da rade.
Jovana je tada, kroz paniku, kao da se setila nečega što joj je bilo usađeno dublje od straha.
„Krst…“ prošaputala je.
Dunja ju je pogledala, ne razumejući.
„Molitva… koju mi je dao otac Arsenije…“
Udahnula je duboko, koliko je mogla.
I počela.
„Neka vaskrsne Bog i neka se razveju neprijatelji njegovi…“
Glas joj je u početku drhtao.
Ali nije stajala.
„…i neka beže od lica njegova oni koji ga mrze…“
Napolju je haos i dalje trajao.
Ali nešto u njenom glasu počelo je da se menja.
Postajao je čvršći.
Puniji.
Kao da se ne oslanja samo na nju.
Dunja je gledala u nju, držeći je za ruku, i počela tiho da prati.
„…kao što iščezava dim, neka iščeznu…“
Udarci ispod prozora su počeli da slabe.
Muzika je izgubila ritam.
Glasovi su se rasipali.
„…tako da poginu grešnici od lica Božijeg…“
Jovana je izgovorila poslednje reči gotovo kroz jecaj — ali jasno.
I u tom trenutku —
Sve je nestalo.
Odjednom.
Kao da nikada nije ni postojalo.
Tišina je pala naglo.
Potpuno.
Bez prelaza.
Bez traga.
Dunja i Jovana su ostale da sede na krevetu, držeći se jedna za drugu, bez daha, mokre od suza.
Nisu se pomerale.
Nisu govorile.
Jer su obe znale —
šta god da je bilo — bilo je stvarno.
I isto tako su znale da se neće završiti na ovome.
Nisu smele da izađu.
Nisu smele ni da priđu prozoru.
Sedile su na krevetu, i dalje držeći jedna drugu, kao da bi svaki pokret mogao ponovo da prizove ono što je nestalo.
Tišina koja je ostala posle svega nije donosila olakšanje — bila je previše nagla, previše potpuna da bi joj se verovalo.
Dunja je prva pomerila ruku.
Setila se.
Telefon.
Znala je da ga ne sme imati tu, znala je pravilo, znala je gde se nalazi i pred kim — ali u tom trenutku to više nije imalo nikakvu težinu.
Izvukla ga je iz torbe gotovo drhtavim pokretom.
Prsti su joj na trenutak zastali iznad ekrana, kao da proverava da li je ovo zaista stvarnost, pa je brzo ukucala broj.
Fiksni telefon u manastiru.
Zazvonilo je jednom.
Drugi put.
Treći.
Već je pomislila da se niko neće javiti.
A onda — klik.
„Da?“
Glas oca Arsenija bio je tih, ali budan, kao da nije ni spavao.
„Oče…“ Dunja jedva izgovori, glas joj se slomio. „Molim vas… dođite…“
Nije morala mnogo da objašnjava.
Ali ipak je izgovorila nekoliko rečenica, isprekidano, bez reda — glasovi, muzika, prozor, nešto iz tavana, molitva…
Sa druge strane je na trenutak nastala kratka pauza.
A onda se njegov ton promenio.
Postao je oštar.
„Nektarije!“
Nije spustio slušalicu.
Dunja je čula kako doziva.
„Odmah!“
U pozadini su se začuli brzi koraci, otvaranje vrata, kratko pitanje i još kraći odgovor.
„Dolazimo“, rekao je Arsenije u slušalicu, sada potpuno sabran. „Ne otvarajte nikome. Ne izlazite. Samo ostanite zajedno.“
Veza je prekinuta.
Dunja je spustila telefon, ruke su joj i dalje drhtale.
Jovana je ćutala, ali pogled joj je bio prikovan za vrata.
Minute su prolazile sporo.
Svaki šum spolja terao je srce da preskoči.
A onda —
Koraci.
Ovaj put stvarni.
Brzi, ali sigurni.
I kucanje.
„Mi smo.“
Glas oca Arsenija.
Dunja je ustala, prišla vratima i otvorila.
Na pragu su stajali on i otac Nektarije.
Obojica obučeni na brzinu, ali potpuno prisutni, sabrani.
Ušli su bez mnogo reči.
Otac Arsenije je prvo pogledao njih dve — pažljivo, dugo, kao da proverava više od onoga što se vidi.
Otac Nektarije je stajao malo iza njega, ali pogled mu se odmah zaustavio na Jovani.
„Jeste li dobro?“ upitao je Arsenije mirno.
Dunja je klimnula, iako to nije bila potpuna istina.
„Bilo je…“ pokušala je da počne.
„Znamo“, prekinuo je blago. „Reći ćete polako.“
U kućici je ponovo zavladala tišina, ali sada drugačija — prisutna, svesna.
Jovana je ispričala.
Ovog puta bez panike, ali sa svakim detaljem.
Dunja je dopunjavala gde je trebalo.
Nijedan od njih dvojice nije prekidao.
Kada su završile, otac Nektarije je spustio pogled na pod.
Ruke su mu se blago stegle.
Nije rekao ništa odmah.
Otac Arsenije je ostao miran, ali se videlo da je ozbiljno zabrinut.
„Ovo nije bilo obično iskušenje“, rekao je naposletku tiho.
Pogledao je Nektarija.
Ovaj je jedva primetno klimnuo.
„Ne“, odgovorio je kratko.
Kratka pauza.
Težina izgovorenog ostala je u prostoru.
Otac Arsenije je ponovo pogledao Dunju i Jovanu.
„Ovo je bio napad“, rekao je jasno. „Snažan. Organizovan.“
Reč je bila teška, ali izgovorena bez dramatike.
Kao činjenica.
Jovana je spustila pogled.
Dunja je osetila kako joj se nešto u grudima ponovo steže.
Otac Nektarije je tada prišao korak bliže.
„Dobro je što ste počele molitvu“, rekao je tiše. „I što nisi stala.“
Pogledao je Jovanu.
U tom pogledu nije bilo straha.
Ali jeste nečeg drugog — prepoznavanja.
Kao da zna kroz šta je prošla.
Otac Arsenije je duboko udahnuo.
„Večeras ne ostajete same“, rekao je.
Nije zvučalo kao predlog.
Više kao odluka koja se ne dovodi u pitanje.
I ovog puta — niko nije imao potrebu da je preispita.