„Nema tragova borbe, nema uboda, nema predmeta koji mogu ukazivati na način smrti, nema tragova otrova u ustima… ništa“, mrmljao je islednik dok je fotografisao pokojnika, prelazeći kamerom preko lica i ruku kao da pokušava da uhvati nešto što se ne vidi na prvi pogled.
„Kao da je srce samo stalo“, dodao je tiše, više za sebe nego za druge, bez želje da to pretvori u zaključak.
„Inspektore, potpuni otkaz sistema… kao da je srce puklo“, rekao je tehničar, stojeći malo po strani, gledajući u telo kao u nešto što ne pripada ni šumi ni zemlji.
Glavni inspektor Markov pokušavao je da zapali cigaretu, uporno i bez strpljenja, kao da mu je taj mali plamen jedina stvar koja u tom trenutku ima smisla.
Vetar mu je gasio plamen iz pokušaja u pokušaj, kratko, hladno, bez ikakvog ritma, kao da ga namerno ispravlja.
Pravio je zaklon rukom, podizao kraj mantila, pomerao se levo-desno tražeći bilo kakav zaklon, pa ponovo pokušavao, ali je upaljač samo škljocao nervozno, bez uspeha, svaki put sve glasnije.
Na kraju je stegao cigaretu među zubima, pogledao u plamen još jednom kao da ga ispituje, pa je bacio u lišće bez reči, kao da je time završio raspravu.
Sočno je opsovao, kratko i kroz zube, pa podigao pogled ka tehničaru i zadržao ga sekund duže nego što je trebalo, kao da meri koliko mu ovaj uopšte pomaže.
„Šta je najbliže mestu smrti?“, upitao je, ovog puta sporije, kao da pokušava da izvuče logiku iz terena koji je odbija.
„Pa… ne poznajem ovaj predeo, široko je dosta“, odgovorio je tehničar, okrećući se oko sebe, „čini se da je manastir najbliži, mada treba proveriti i onu stranu ka selu.“
„Šta je ovaj crni radio ovde, do vraga, bez dokumenata?“, presekao je Markov, više sebi nego njemu, kao da mu taj detalj jedini smeta više od same smrti.
„U manastiru kažu da je juče bio na nekoj njihovoj ceremoniji, da je bio čudan, da je navodno provocirao neke vernike, a u selu je onaj klipan čuo vrisak iz pravca šume“, nastavio je tehničar, bez dramatizacije, kao da samo slaže činjenice koje su mu već dosadile.
„Trebalo bi ih sve opet ispitati… iako je policija jutros već bila tamo“, rekao je Markov i kratko pogledao u pravcu šume, pa vratio pogled na telo, kao da mu ništa od toga ne drži pažnju duže od nekoliko sekundi.
„Kada stiže konjica, do vraga? Treba ovaj leš kada završe odneti na obdukciju. Javi im da ovde ne mogu proći vozilima… Idem ja da se spustim do manastira i procunjam okolo“, dodao je, već u pokretu, kao da odluka ne čeka potvrdu.
Izvadio je novu cigaretu iz kutije i u hodu je upalio iz prvog puta, ovog puta bez borbe, kao da mu se teren konačno smilovao.
Kliznuo je niz strminu, izgubio oslonac i pao na zadnjicu, opsovao kroz zube bez zastoja, ali se odmah pridigao, brišući blato sa pantalona jednom rukom, pa nastavio niz padinu bez usporavanja.
Bratstvo muškog manastira posvećenog Roždestvu Presvete Bogorodice disalo je svojim uobičajenim ritmom, bez prekida i bez odstupanja od dnevnog poretka koji je bio stariji od svake pojedinačne volje koja ga je održavala.
Monah Kirjak nosio je vodu iz bunara kako bi napojio stoku, krećući se polako, gotovo odmjereno, kao da svaka radnja ima svoje tačno vreme i unutrašnji smisao koji se ne objašnjava, nego samo izvršava, i činilo se da u tom ponavljanju nalazi neku vrstu smirenja koje mu je pripadalo više nego bilo kakva reč.
U mojim očima on se razlikovao od mnogih monaha po mnogo čemu, ne samo po načinu na koji je obavljao posao, već i po tome što je u njemu i dalje ostajala neka senka ranijeg života, nešto što nije potpuno izbrisano, nego samo preoblikovano u drugi oblik postojanja.
Pre monaštva bio je perspektivan glumac sa zapaženim ulogama u pozorištu i filmu, čovek kome su predviđali stabilan uspon i prisustvo na sceni koje se ne gubi lako, jer je posedovao onu vrstu izraza koja ostaje zapamćena čak i kada se ne traži.
Verovalo se da će dobaciti daleko, i to ne kao puka ambicija okoline, nego kao nešto što je već bilo vidljivo u načinu na koji je govorio, stajao i ulazio u prostor.
A onda — stara priča koja se ne izgovara brzo jer uvek zvuči previše jednostavno za ono što je zapravo bila: žene, alkohol, lake droge, i sve ono što se ne dogodi odjednom nego se taloži kao navika koja menja pravac života dok čovek još veruje da upravlja njime.
Za nekoliko godina završio je na psihijatriji sa teškom anksioznošću, depresijom i bipolarnim poremećajem, gde su se dani počeli meriti ne događajima nego izdržavanjem, a svaka misao postajala težak predmet koji je trebalo nositi bez sigurnosti da će pasti ili ostati.
Nije mogao da se mrdne iz kreveta, ne zbog jedne konkretne slabosti, nego zbog ukupnog gubitka unutrašnjeg oslonca koji je činio da i najjednostavniji pokret izgleda kao nešto previše daleko.
Lekovi koji su ga stabilizovali, prikovali su ga za mesto na način koji je uklonio haos, ali i ono što je ranije ličilo na volju, pa je između smirenja i praznine ostala samo tanka linija koju je bilo teško razlikovati.
Mozak mu je bio poput bezlične mase; benzodiazepami su učinili da nestanu strahovi, ali je zajedno s njima nestajala i reakcija na svet, pa emocije više nisu imale jasnu formu nego samo povremeni odjek bez pravca.
Tekstove koje je ranije pamtio s lakoćom — zaboravio je, ne kao jednu stvar nego kao čitav mehanizam koji je prestao da funkcioniše.
Običan odlazak do kupatila postao je mučenje koje nije tražilo objašnjenje, jer se odvijalo bez smisla i bez olakšanja, kao niz sitnih prepreka koje se ne završavaju nego samo menjaju oblik.
Nova uloga bila je prezahtevna, ne zato što je bila spolja komplikovana, nego zato što je zahtev za normalnošću dolazio iznutra bez oslonca na koji bi mogao da se zakači.
Pričao je da je imao suflera, demona Samaela, koji mu je neprestano u misli ubacivao negativnosti, ne kao sliku nego kao uporno prisustvo koje se vraćalo u istim razmacima kada bi misao pokušala da se stabilizuje.
Nije ga ostavljao na miru, i nije bilo jasne granice između toga da li je to misao ili nešto što misao samo ponavlja.
Mučio ga je i maltretirao, a kada je to saopštio psihologu, ubacili su mu dodatne lekove, kao pokušaj da se unutrašnji tok dodatno utiša bez razumevanja njegove strukture.
Lekovi su ga pretvorili u duha koji ponekad može da hoda do kupatila, sa minimalnim razmakom između volje i izvršenja.
Sve do momenta kada ga je prijatelj iz detinjstva stavio u auto i dovezao kod oca Arsenija, bez velikih objašnjenja, kao da je to jedina preostala mogućnost koja nije zahtevala dalju analizu.
Primio ga je na boravište iako je bio u teškom psihičkom stanju, bez uslova i bez pitanja koja bi tražila više nego što je tada mogao da odgovori.
Nije se tome mogao ni malo protiviti jer nije imao snage ni za otpor ni za tumačenje onoga što mu se dešava.
Prvih dana je samo ležao, ne kao odluka nego kao stanje koje se nastavlja samo od sebe.
Potom je, stidljivo, po savetu oca Nektarija, počeo da prisustvuje liturgijama, molitvama i čitanju psalama, bez naglih promena, ali sa postepenim pomeranjem koje nije bilo vidljivo iz dana u dan nego tek iz dužeg vremena.
Dan za danom, dan po dan…
Da bi, malo po malo, stigao do pevnice, kao do mesta koje se ne zauzima nego mu se prilazi kroz ponavljanje.
A imao je lep glas, koji je u tom prostoru dobio drugačiju težinu nego ranije.
Vremenom mu je pojanje, kao vid uznošenja molitve kroz tonove, donelo neznatno olakšanje koje nije rešilo sve, ali je promenilo način na koji dan počinje i završava.
Bilo je teško, ali nekako se došlo do toga da je zadobio novi izraz lica, kao da se postepeno ne pretvara u drugu osobu, nego u nešto mirnije u okviru iste.
Počeo je da posti na ulju, kasnije samo na vodi, i to ne kao naglu odluku nego kao niz malih koraka koji su se nadovezivali jedan na drugi.
Na kraju je mogao jesti samo jednom dnevno malo hleba i salate, a telo se vremenom isušilo, dok su se široke pukotine u duši polako zatvarale bez obećanja da će potpuno nestati.
Svaka naredna kontrola kod psihijatra donosila je novo smanjenje benzodiazepama i antidepresiva, sve do tačke kada je za oko godinu dana bio potpuno stabilizovan, u meri u kojoj se to uopšte moglo nazvati povratkom.
Demon se javljao samo u momentima krajnje rasejanosti i nepažnje, kao podsetnik da borba nikada nije gotova jer je umeo da koristi svaku priliku kako bi ponovo narušio ravnotežu.
Dakle, morao je stražiti nad svojim umom u potpunosti i u svakoj sekundi — ne kao napor, nego kao stalno stanje svesti.
Više se nije želeo vraćati u svet. Pronašao je svoje novo lice, novu svrhu postojanja… i osetio dodir blagodati Božje kao nešto što ne zahteva objašnjenje nego trajanje.
Prvo je bio iskušenik, da bi pre tri godine bio pomazan svetom tajnom monaštva.
Na njega je inspektor Markov naišao dok se spuštao sa blage padine podno manastira i odmah je prešao na stvar, bez uvoda i bez zadržavanja.
Na njega je inspektor Markov naišao dok se spuštao sa blage padine podno manastira i odmah je prešao na stvar, bez uvoda i bez zadržavanja.
Blato mu je još uvek bilo zalepljeno za ivice cipela, a svaki korak niz zemljanu stazu kao da mu je vraćao onaj isti nerv koji ga je pratio od šume, od mesta gde je telo ostalo bez odgovora, i gde je, po njegovom osećaju, sve počelo da se komplikuje bez potrebe i bez reda.
Monah je nailazio iz suprotnog pravca, noseći vedro vode, i kada ga je ugledao, nije se zaustavio naglo niti promenio ritam koraka, već je samo blago podigao pogled, kao da procenjuje da li je trenutak da se skrene ili da se nastavi pravo.
„Pomaže Bog“, rekao je Kirjak mirno, bez promene u glasu, kao da pozdrav nije uvod u razgovor nego prirodan nastavak onoga što se već dešava.
„Dobar dan“, odgovorio je inspektor kratko, i odmah stao ispred njega, ne ostavljajući prostor da se kretanje nastavi kao da ga nije ni bilo.
„Imamo leš u šumi“, rekao je direktno, bez traženja okvira, „i kažu mi da ste ga vi videli.“
Kirjak je spustio vedro tek toliko da ga postavi stabilnije pored sebe, pa je pogled zadržao na inspektoru, bez žurbe i bez odbrane, više kao čovek koji sluša nešto što već zna da neće promeniti.
„Video sam ga“, rekao je jednostavno. „Kao i svi koji su juče bili na jeleosvećenju.“
Inspektor je suzio pogled, kao da pokušava da uhvati razliku između reči i namere.
„Juče ste ga videli… i danas ga nalazimo mrtvog u šumi“, rekao je, više sebi nego njemu, pa je dodao oštrije: „Šta je radio ovde?“
Kirjak nije pokazao ni nelagodnost ni potrebu da se opravdava, samo je nakratko spustio pogled ka stazi, pa ponovo podigao oči.
„Bio je na službi“, odgovorio je mirno. „Došao je kao i drugi, stajao, ulazio u hram, izlazio… ništa što bi ga izdvajalo u tom trenutku.“
Inspektor je prešao prstima preko mokre cigarete koju je pokušavao da zapali još od ranije, pa je odustao i zgnječio je među prstima.
„Nije to ono što me zanima“, rekao je oštro. „Kažu da je bio neprijatan. Da je provocirao ljude.“
Kirjak je klimnuo jednom, kratko, bez emocije.
„Jeste“, rekao je. „Pričao je sa nekima, i nije birao ton. Nije prvi koji dođe ovde sa pitanjima na koja nema strpljenja da čuje odgovor.“
Inspektor je napravio pola koraka bliže, kao da time skraćuje prostor između pitanja i istine.
„Sa kim je razgovarao?“
„Bilo je ljudi“, odgovorio je Kirjak, „mnogo njih. Ne mogu da kažem tačno sa kim je sve stajao. Na službi ljudi dolaze i odlaze, ne stoje svi na jednom mestu.“
Na trenutak se čulo samo pomeranje granja pod njihovim nogama, ali ni jedan ni drugi nisu reagovali na to, kao da to nije deo razgovora nego deo prostora koji ne traži pažnju.
Inspektor je nakratko skrenuo pogled ka manastiru, pa ponovo ka monahu.
„Vi ste ga poslednji videli živog u ovom krugu“, rekao je, tvrđe nego ranije.
Kirjak ga je pogledao direktno.
„Ako mislite na mene“, rekao je mirno, „verovatno jesam. Kao i svi ostali koji su juče bili tamo.“
Nije u tom odgovoru bilo ni otpora ni ironije, samo činjenica izgovorena bez potrebe da se brani.
Inspektor je zadržao pogled još sekund duže nego što je bilo uobičajeno, kao da pokušava da pronađe pukotinu u toj jednostavnosti, ali je nije našao, pa je samo kratko izdahnuo kroz nos.
„Dobro“, rekao je. „Onda ćete još jednom sve ispričati u stanici, ako bude trebalo.“
Kirjak je lagano klimnuo.
„Ako je potrebno“, rekao je, „reći ću isto.“
Inspektor ga je zaobišao bez daljeg objašnjenja, već spuštajući se dalje ka manastiru, dok je monah ostao na mestu još trenutak, sa vedrom pored nogu, kao da je razgovor bio samo kratko zaustavljanje između dve obaveze koje se nastavljaju bez promene.
Blato sa cipele nije imao više gde da obriše, pa ga je samo nosio dalje, ulazeći u deo dvorišta gde se čuo slab zvuk vode iz česme i gde su se zidovi manastira činili starijim nego što je očekivao, ne po godinama nego po načinu na koji su stajali, kao da su navikli na posetioce koji dolaze i odlaze bez mnogo razumevanja.
Na ulazu ga je presreo Raša, bez žurbe, ali i bez želje da se pomeri u stranu pre nego što razume ko i zašto dolazi, i već u prvom trenutku bilo je jasno da ovde niko ne prihvata naređenja samo zato što su izgovorena oštrije.
„Gde je iguman“, rekao je Markov odmah, bez uvoda, i bez pokušaja da ublaži ton.
„Kod njega se ne ulazi tako“, odgovorio je Raša mirno, stojeći tačno ispred vrata, kao da je ta pozicija prirodna koliko i kamen ispod njih.
Markov je kratko udahnuo, već na ivici da podigne glas, ali ga je zadržao, jer mu se nije dalo da gubi vreme na još jedno objašnjavanje pravila koja ga nisu zanimala.
„Imam ubistvo u šumi“, rekao je, niže nego ranije, ali oštrije u sadržaju nego u tonu, „i ne dolazim ovde da učim manire.“
Raša ga je pogledao kratko, bez promene izraza, pa se okrenuo i otvorio vrata, ne kao popuštanje nego kao odluku da se prekine zadržavanje na pragu.
„Uđite“, rekao je samo.
Prostorija u koju je ušao bila je jednostavna, bez viška predmeta koji bi odvlačili pogled, i u njenoj sredini za stolom je sedeo otac Arsenije, nagnut nad papirom, kao da je razgovor već deo nečega što je ranije započeto i što se ne prekida zbog dolaska spolja.
Nije podigao pogled odmah, nego tek kada je završio liniju koju je pisao, pa je olovku spustio lagano, bez žurbe, i tada je pogledao inspektora kao čoveka koji je već čuo razlog dolaska pre nego što je on izgovoren.
„Pomaže Bog“, rekao je tiho, više kao konstataciju nego kao pozdrav.
Markov je ostao na pola koraka od stola, ne sedeći, ne pomerajući se dalje nego što mora.
„Imamo leš u šumi“, rekao je direktno, „i svi me šalju u različitim pravcima, ali niko ne daje jasan odgovor.“
Arsenije ga je slušao bez prekidanja, sa istim mirnim izrazom, kao da se ne radi o novosti nego o nastavku nečega što se u ovom prostoru već podrazumeva.
„Čuo sam“, rekao je kratko.
Markov je odmah nastavio, ne čekajući.
„Kažu da je bio ovde juče. Na vašoj službi. Da je razgovarao sa ljudima i da je pravio problem.“
Arsenije je blago spojio prste, oslonivši ih na sto, pa je odgovorio bez podizanja glasa.
„Bio je ovde juče“, rekao je. „Kao i mnogi drugi. Došao je, stajao, slušao, odlazio. A ako je razgovarao sa nekim, onda je razgovarao kao i svi koji dođu sa sobom, ne sa nama.“
Markov je suzio oči.
„I to je sve?“
„To je ono što znam“, odgovorio je Arsenije.
U prostoriji je na trenutak ostalo dovoljno tišine da se čuje pomeranje papira ispod njegove ruke, ali nije bilo potrebe da se ta praznina popunjava, jer je Markov već tražio sledeću tačku na koju će se zakačiti.
„Neko ga je video poslednji“, rekao je, „neko iz vašeg kruga.“
Arsenije ga je pogledao direktno, bez promene u tonu.
„Ovde niko nije u krugu koji zatvara ljude“, rekao je mirno. „Ovde ljudi dolaze i odlaze. Ako tražite poslednjeg koji ga je video, tražite pogrešan način da dođete do odgovora.“
Markov je kratko stegnuo vilicu, ali nije odgovorio odmah, jer je osetio da svaka sledeća rečenica u ovom prostoru mora da ima drugačiju težinu ili neće značiti ništa.
„Ja tražim činjenice“, rekao je konačno.
Arsenije je lagano klimnuo, kao da to prihvata bez rasprave.
„Onda ćete ih naći tamo gde nastaju“, rekao je. „Ne ovde gde se samo ponavljaju.“
Markov je napravio korak unazad, kao da je time završio razgovor koji ne vodi ka brzom zaključku.
„Vratiću se“, rekao je kratko.
„Svi se vraćaju“, odgovorio je Arsenije, i ponovo spustio pogled na papir, kao da je time razgovor završen bez potrebe da se to dodatno potvrdi.
Vrata su se zatvorila iza Inspektora Markova, ali dvorište nije ostalo mirno na način praznine, nego na način koji pripada mestu gde život ne prestaje zbog jednog događaja, već ga samo kratko registruje i nastavlja dalje.
Kod česme su se dvojica iskušenika ponovo vratila kantama, kao da razgovor u zgradi nije imao nikakav uticaj na vodu koju treba doneti i posao koji mora da se završi, dok je sa druge strane brat Zlatko već premeštao alat pored zida, mereći pogledom gde je prethodni čovek ostavio tragove blata.
Iz pravca kuhinje čuo se metalni zvuk posuđa, jednoličan i siguran, kao da se ručak priprema u isto vreme kao i juče i kao što će se pripremati sutra, bez obzira na to ko dolazi ili odlazi, a kroz otvoren prozor na trenutak je prošao miris hleba koji se peče, dovoljno snažan da razbije oštrinu razgovora koji je upravo završen.
Neko od starijih monaha je izgovorio kratko upozorenje mlađima da ne zadržavaju vodu po stazi, ne zato što ga zanima inspektor, nego zato što se red ne prekida ni kada ga neko spolja pokušava poremetiti, i ta rečenica je prošla kroz grupu bez posebne reakcije, kao nešto što se zna i pre nego što se kaže.
Kod ulaza u crkvu, otac Kirjak je već nastavio ono što je radio pre nego što ga je inspektor Markov zaustavio, spustio je vedro pored zida i bez gledanja u pravcu gde je inspektor otišao, ponovo krenuo ka bunaru, kao da se razgovor desio u drugom sloju dana koji ne menja obaveze u ovom.
Na stepeništu se pojavio mladi iskušenik koji je kratko pogledao za Markovim, ali ga niko nije pitao ništa, niti je iko komentarisao njegov odlazak naglas, jer u bratstvu od nekoliko desetina ljudi svaka pojava spoljašnjeg lica brzo postane samo još jedna prolazna tačka u danu koji već ima svoj tok.
I tek tada, kada se zvuk koraka inspektora potpuno izgubio iza kapije, manastirsko dvorište se vratilo svom ritmu bez promene, ali ne i bez pamćenja — jer je ostalo u načinu na koji su se pogledi na trenutak ukrstili, pa razdvojili, i u tome da je svako znao da se nešto desilo, iako niko to nije izgovorio naglas.
Markov je već bio niz put, udaljen od manastirske kapije, kada je prvi put zastao bez jasnog razloga, kao da je tek tada osetio težinu razgovora koji nije doneo nijedan konkretan oslonac na koji je navikao.
Rukom je automatski potražio cigaretu, iako je znao da ih više nema u toj kutiji, pa je prstima prešao preko unutrašnjeg džepa mantila i samo na kratko zastao, pre nego što je nastavio da hoda, ovog puta sporije, bez istog početnog zamaha.
Put ka vozilu bio je klizav i neujednačen, i nekoliko puta je nogom nesvesno vraćao kamen koji mu se našao na putu, kao da ga nervira činjenica da se i najmanje stvari ne uklapaju u pravac kojim je želeo da ide.
Kada je stigao do auta, nije odmah otvorio vrata, nego je stajao pored njega nekoliko sekundi, gledajući u pravcu šume iz koje je došao, kao da pokušava da rekonstruiše ceo slučaj u jednoj liniji koja bi imala početak i kraj, ali mu se ta linija svaki put prekidala na istom mestu.
Ušao je naglo, zatvorio vrata jače nego što je bilo potrebno, i tek tada je u tišini kabine spustio glavu na volan, kratko, kao da proverava da li je još uvek u kontroli nad danom koji mu je već izmakao iz ruku.
Motor je upalio iz drugog pokušaja, i dok je izlazio sa manastirskog puta, u retrovizoru mu je još jednom nestajala kapija, zajedno sa ljudima koji nisu govorili ono što je želeo da čuje, ali su govorili dovoljno da ga zadrže duže nego što je planirao.
A u džepu, praznom od cigareta, ostala je samo navika da prstima traži nešto što više nije tu.
Markov je vozio bez jasne potrebe da uspori, kao da bi svako zaustavljanje značilo da će ga misli sustići brže nego put ispred njega.
U njegovom životu, stvari su odavno bile uređene spolja pre nego što su se raspale iznutra.
Sin jedinac iz bogate porodice, navikao na to da se odluke donose pre nego što ih on i izgovori, odrastao je između očekivanja i sigurnosti koja nikada nije tražila objašnjenje, pa mu je i posao inspektora došao kao prirodan nastavak nečega što se podrazumevalo, a ne biralo.
Fakultet je završio bez većih padova, više iz inercije nego iz strasti, a služba mu je u početku davala osećaj reda, jasnih granica i sveta u kojem se zna ko laže, ko govori istinu i gde sve na kraju mora da legne na svoje mesto.
Brak je došao brzo, gotovo logično, sa ženom čija je lepota u njegovom okruženju imala težinu potvrde, a ne izbora, i koju je on tumačio kao stabilnost, dok je ona u njemu videla pre svega sigurnost koju je naučila da koristi, ne i deli.
Kasnije je shvatio da je bila tu više zbog onoga što je mogao da pruži nego zbog njega samog, a kada je počela da se udaljava bez objašnjenja, sa osmesima koji su dolazili sa pogrešnih strana grada, saznao je i za onaj deo priče koji se ne govori naglas — da je najbolji prijatelj bio poslednja stvar koja je u njegovoj kući još imala poverenje.
Nije pravio skandale koji bi ostali u papiru, ali je u njemu nešto tada prestalo da funkcioniše na način koji je mogao da se popravi razgovorom.
Dva sina su rasla kao da ne pripadaju istoj liniji vaspitanja koju je pokušavao da postavi, već nekoj sopstvenoj logici koja ga je svaki put iznova iznenađivala, i što je više pokušavao da ih uvede u red, to su se više udaljavali u pravcu koji nije umeo da objasni ni sebi, ni drugima.
I zato mu je sada, dok je vozio niz put koji se udaljavao od manastira, sve u telu bilo napeto na način koji nije dolazio samo od slučaja u šumi, nego od osećaja da mu se i sopstveni život već duže vreme ne ponaša po pravilima koja je nekada smatrao sigurnim.
Ruke su mu čvrsto držale volan, ali ne kao kontrolu nad vozilom, nego kao poslednju tačku gde se nešto još uvek drži na okupu.
U jednom trenutku, dok je put već gubio jasnoću u pravcima, kroz njega je prošla misao o samoubistvu koju nije želeo da zadrži duže nego što traje jedan udah — kratka, hladna, bez razrade, više kao mentalni prekid nego stvarna odluka, nešto što se pojavi kada se čovek umori od sopstvenog unutrašnjeg nereda.
Ali se odmah povukla, ne zato što je našao smisao, nego zato što u njemu nije postojala ta vrsta predaje.
Previše je u sebi nosio slike o sopstvenoj ulozi, o tome kako stvari “moraju imati objašnjenje” i kako on ne može biti neko ko gubi kontrolu nad sopstvenim krajem, kao što nije mogao da prihvati ni poraz u drugim delovima života.
Krivio je okolnosti, ljude, spletove, pogrešne izbore drugih, ceo niz spoljašnjih uzroka koji su se slagali bolje nego ideja da bi odgovornost mogla da se vrati njemu u potpunosti, jer bi to značilo da bi morao da se suoči sa nečim što ne ume da procesuira do kraja.
I upravo taj sloj u njemu — ne slabost, nego tvrdoglavi osećaj vlastite važnosti — držao ga je na distanci od te misli, ne iz mira, nego iz ponosa koji nije dozvoljavao da se bilo šta završi van njegovih pravila.
Put se pred njim spuštao ka šumi kao linija koja ne daje odgovor nego samo produžava pitanje, a Markov je vozio bez potrebe da menja ritam, kao da bi svako usporavanje značilo da će ga ista misao ponovo sustići, ovaj put bliže nego ranije.
U retrovizoru mu je na trenutak nestajao manastir, zgrade i dvorište koje je ostavio iza sebe, ali mu se u glavi i dalje vraćala ista slika tela koje “nema uzrok”, kao da slučaj ne ostaje na mestu gde je pronađen, nego ga prati, ulazi u njega i menja mu pravac kretanja bez pitanja.
Kada je stigao do prve krivine i nakratko skrenuo pogled sa puta ka unutrašnjem delu šume, učinilo mu se da između stabala, u razmaku svetla i senke, stoji visoka figura u crnom, nepomična kao da ne pripada ni prostoru ni trenutku, ali kada je ponovo pogledao — put iza njega bio je prazan, bez ičega što bi potvrdilo da je to uopšte i video.
Markov je stegao volan jače nego što je bilo potrebno i nastavio dalje, dok se ispred njega otvarao put koji se vraćao ka gradu, a iza njega ostajalo nešto što nije znao da imenuje, ali je osećao da neće ostati tamo gde ga je ostavio.
