„Nema tragova borbe, nema uboda, nema tragova otrova u ustima… ništa“, mrmljao je tehničar dok je fotografisao pokojnika. „Kao da je srce prosto zaboravilo da kuca!.
“Čista biologija, inspektore. Ili potpuni otkaz sistema.“
Glavni inspektor je letargično pokušavao da zapali cigaretu.
Vetar, koji je ovde očigledno imao zaposlenje na neodređeno vreme, uporno ga je ometao.
Pravio je zaklon rukom, podizao kraj mantila, čak otišao i do prvog stabla idući u krug, da bi na kraju rezignirano odustao i bacio celu cigaretu u lišće. Sočno je opsovao sve što je mogao, pa je svoje oči, umorne od života, uputio ka tehničaru.
„Šta je najbliže mestu smrti?“, upitao je sumornim glasom, više sebe nego drugoga.
„Pa… ne poznajem ovaj predeo, široko je dosta.
Čini se da je manastir najbliži, mada treba proveriti i onu stranu ka selu.“
„Šta je ovaj crni radio ovde, do vraga, bez dokumenata?“
„U manastiru kažu da je juče bio na nekoj njihovoj ceremoniji.
Da je bio čudan, da je navodno provocirao neke vernike.“
„Trebalo bi ih opet ispitati iako je policija jutros već bila tamo. Kada stiže konjica, do vraga?
Treba ovaj leš odneti odavde na obdukciju. Javi im da ovde ne mogu proći vozilima… Idem ja da se spustim do manastira. Možda je neko nešto čuo?“
Izvadio je novu cigaretu iz kutije i u hodu je upalio iz prvog puta. Bio je zadovoljan.
Bratstvo muškog manastira posvećenog Roždestvu Presvete Bogorodice disalo je svojim uobičajenim ritmom.
Izbegavam da od početka navodim sva imena jer smatram da bi takav pristup bespotrebno opteretio priču monasima koji su „samo“ služili na ovome mestu, predajući cele sebe Gospodu i vršeći sve manastirske dužnosti i tipik.
Monah Kirjak se u mojim očima izdvajao po mnogo čemu.
Pre monaštva bio je perspektivan glumac sa zapaženim sporednim ulogama u pozorištu i na filmu.
Verovalo se da će dobaciti daleko.
A onda — stara priča: žene, alkohol, lake droge. Za nekoliko godina završio je na psihijatriji sa teškom anksioznošću, depresijom i bipolarnim poremećajem.
Nije mogao da se mrdne iz kreveta. Lekovi koji su ga stabilizovali, prikovali su ga za mesto.
Mozak mu je bio poput bezlične mase; nestali su strahovi, ali su nestale i emocije.
Tekstove koje je pamtio s lakoćom — zaboravio je.
Došla je delimična impotencija, a običan odlazak do kupatila postao je mučenje.
Nova uloga bila je prezahtevna.
Pričao je da je imao suflera, demona Samaela, koji mu je neprestano u misli ubacivao negativnosti.
Nije ga ostavljao na miru.
Mučio ga je i maltretirao. Kada je to saopštio psihologu, ubacili su mu dodatne lekove.
Lekovi su ga pretvorili u duha koji ponekad može da hoda do kupatila.
Sve do momenta kada ga je prijatelj iz detinjstva stavio u auto i dovezao kod oca Arsenija.
Primio ga je na boravište iako je ovaj bio u teškom psihičkom stanju.
Nije se tome mogao ni malo protiviti jer nije imao snage.
Prvih dana je samo ležao.
Potom je, stidljivo, po savetu oca Nektarija, počeo da prisustvuje liturgijama, molitvama i čitanju psalama.
Dan za danom, dan po dan…
Da bi, malo po malo, stigao do pevnice. Imao je lep glas.
Vremenom mu je pevanje, kao vid uznošenja molitve kroz tonove, donelo neznatno olakšanje.
Bilo je teško, ali nekako se došlo do toga da je zadobio novi izraz lica, kao da se postepeno pretvara u neku drugu osobu. Počeo je da posti na ulju, kasnije samo na vodi.
Na kraju je mogao jesti samo jednom dnevno malo hleba i salate. Isušilo se telo, a široke pukotine u duši polako su se zatvarale.
Svaka naredna kontrola kod psihijatra donosila je novo smanjenje benzodiazepina i antidepresiva, da bi za oko godinu dana bio potpuno izlečen.
Demon se javljao samo u momentima krajnje rasejanosti i nepažnje, kao podsetnik da borba nikada nije gotova jer je ovaj umeo da koristi svaku priliku kako bi mu naškodio.
Dakle, morao je stražiti nad svojim umom u potpunosti i u svakoj sekundi — skoro potpuna kontrola.
Više se nije želeo vraćati u svet. Pronašao je svoje novo lice, novu svrhu postojanja… osetio je dodir blagodati Božje.
Prvo je bio iskušenik, a na kraju je bio pomazan svetom tajnom monaštva.
Na njega je inspektor Markov naišao dok se spuštao sa blage padine podno manastira i odmah nervozno prešao na stvar.
Sa cigarom u ustima, sada je bio vidno iznerviran zbog blata koje se zalepilo za nove crne cipele.
Kirjak: Pomaže Bog.
Markov: Dobar dan. Da odmah pređemo na stvar, nemam vremena za gubljenje. Čuli ste verovatno za smrtni slučaj u šumi?
Kirjak: Da, čuo sam… kao i svi. Žao mi je, iskreno.
Markov: Kažite mi samo: ko je poslednji bio s tim čovekom?
Kirjak: Nisam to video.
Markov stisne zube, vetar mu uvije dim u grlo, cigareta zatreperi kao da će da se ugasi.
Markov: Uopšte ga niste videli?
Kirjak: Ne. Video sam ga na jeleosvećenju… ulazio i izlazio je iz hrama.
Markov: I to je sve? Da li je neko pričao sa njim… bio u zavadi nekoj?
Kirjak kratko pogleda oko sebe, kao da meri rastojanje između reči. Blato mu škripne pod čizmom.
Kirjak: Znate li koliko je sveta bilo… ko to da sve isprati?
Markov: Imam informaciju da je razgovarao sa nekim vernicima, zbog toga pitam.
Kirjak: Onda bi trebalo videti sa kime je razgovarao.
Markov potegne dim, pa stane. Vetar mu oduzme odmah polovinu.
Markov: Vi, dakle, ne znate ništa?
Kirjak: Čuo sam da je stradao, video sam ga u nekoliko momenata na jeleosvećenju i to je sve.
Markov: To mi ne pomaže.
Kirjak: Žao mi je.
Markov: Lepo. Onda mi reci gde je bio vaš glavni… ovde?
Kirjak: Otac iguman Arsenije… to mu je ime. I ne volim da ga neko oslovljava na taj način.
Markov: Što? U čemu je problem? Koje je njegovo prezime?
Kirjak: U manastiru se ime i prezime iz civilnog života ostavljaju po strani. Vidim da uopšte niste upućeni.
Markov: Nije me nikada interesovalo.
Kirjak: Otac iguman je u kancelariji pa ga možete sami upitati.
Markov udari prstom po Zippo upaljaču koji je vrteo u ruci, kao da je nesaglasan sa sopstvenom odlukom da ostane miran.
Markov: Veoma ste neljubazni.
Kirjak: Pružam maksimum od sebe.
Markov: A navodno, ovde su nekakvi „Božji“ ljudi? Kakav Bog, takvi i kaluđeri… (Nasmeja se svojoj šali).
Kirjak: Vidim… istraga vam dobro napreduje. Stigli ste odmah do vređanja.
Markov: A ja vidim da ti znaš više nego što pričaš! Sve ću ja vas u stanicu na propitivanje!
Kirjak: Ako hoćete da budete pravičar — lepo sam vam rekao ono što sam znao. Ako moraju metode komunističke, opet… u redu.
Markov: Dok je bio Tito, smestio vas je po mišjim rupama gde vam je i mesto! Sada ste se osilili opet…
Kirjak: Osim sile Hristove, u nama druge sile ne postoji. Vidim kako su prošla deca komunističkih funkcionera u tom vašem „lepom periodu“ i kako je samo deset godina nakon smrti tog vašeg vraga završila ideja komunizma.
Markov otvori usta da prasne, ali ga preseče zvuk u dvorištu — kratak, metalan, kao da je neko pomerio lanac. On se trgne, pa se vrati Kirjaku.
Markov: Zapamtiću te, sumnjiv si ti meni.
Kirjak: Na raspolaganju sam 24 časa dnevno. Ne mrdam odavde.
Markov: Videćemo, samo polako…
Krenuo je oštro ka zgradi manastira.
Sreo je Rašu usput i neljubazno upitao gde je Arsenije. Kako Raša nije trpeo takva obraćanja, rekao je da ne zna tačno gde se nalazi.
To je još više razbesnelo Markova i utvrdilo ga u mislima da se ovde nešto opasno krije.
Vrata kancelarije bila su teška, od hrastovine koja je decenijama upijala mir.
Inspektor Markov ih je gurnuo silovito, ne čekajući poziv, unoseći sa sobom miris jeftinog duvana i nervozu koja je pucketala u vazduhu.
Iguman Arsenije nije podigao pogled sa stola.
Pisao je običnom hemijskom olovkom, polako, a zvuk grebanja metala po papiru parao je tišinu kancelarije.
„Sedite molim vas, inspektore Markov“, izusti iguman Arsenije mirno, ne prekidajući pisanje.
„Čekam te već deset minuta. Blato sa vaših cipela ostavlja tragove u hodniku, ali to ćemo mi očistiti.“
Inspektor Markov zastade na pola koraka.
Bes koji je ključao u njemu naglo je udario u zid ove nepomične tišine.
„Neću da sedim!“, prodrhtao je inspektorov glas, viši nego što je planirao.
„Imam leš u šumi, imamo sumnjive tipove u tvome dvorištu me opstruišu, i imam tebe koji se ponašaš kao da si iznad
zakona ove države!“
Iguman Arsenije polako odloži olovku. Podigao je pogled.
Oči su mu bile bistre, bez ijednog traga uznemirenosti, hladne i duboke kao planinski izvor.
„Zakon ove države je jutros bio ovde“, reče iguman Arsenije polako, svakom rečju precizno odmeravajući prostor.
„Ti si ovde, inspektore Markov, jer te peče sopstvena nemoć.
Peče te to što u tvom svetu sve mora imati fioku, šifru i dokaz, a ovde si naišao na nešto što ne možeš da uhapsiš — znam ja takve.“
„Nemoj ti meni da filozofiraš!“, viknu inspektor Markov, udarivši šakom o sto.
Onaj tamo napolju, onaj vaš monah, drzak je i sumnjiv.
Svi ste vi ovde sumnjivi!
Ko je taj čovek u šumi ? Ovde je bio !
Zašto je bio kod tebe na ceremoniji ? “
Iguman Arsenije se blago nagnuo napred.
Njegov pokret bio je toliko spor da je inspektor Markov instinktivno ustuknuo pola koraka.
„Bio je gost. Kao i stotine drugih.
Tražio je verovatno ono što i ti tražiš, inspektore, samo na pogrešan način“, iguman napravi kratku pauzu, fiksirajući inspektora pogledom koji je prodirao kroz njegovu nervozu.
„Tražio je pukotinu. Ti je tražiš u zakonu, on ju je tražio u duši. Obojica ste podbacili.“
„Šta to treba da znači ?!“, prodera se inspektor Markov, ali glas mu je sada zvučao nekako prazno, kao eho u napuštenoj dvorani.
„Znači da tvoj bes ne potiče od istrage, već od straha“, nastavi iguman Arsenije ledenim tonom.
„Strah te je jer osećaš da ovde tvoja značka ne znači ništa. Strah te je jer si video čoveka koji je umro bez razloga, a ti ne možeš da nađeš krivca kojeg bi mogao da mrziš.
Tvoja ideologija te je naučila da je neprijatelj uvek spolja, opipljiv.
Ovde je neprijatelj unutra, inspektore Markov.
On se upravo hrani tvojom vikom.“
Inspektor Markov otvori usta, ali ne izađe ni zvuk.
Osećao se kao dete koje besni pred roditeljem koji poznaje svaku njegovu laž. Prostorija mu se učinila premalom, a Arsenijeva mirnoća ga je gušila.
„Izađi sada“, reče iguman Arsenije, ponovo uzimajući olovku.
„Idi u grad, popij piće, pokušaj da zaboraviš blato na cipelama. Sutra ćeš se probuditi i tvoj svet će opet biti linearan i jasan.
„Ovo nije gotovo“, procedi inspektor Markov kroz zube, ali se već okretao ka vratima. Njegova pretnja zvučala je jadno.
„Gotovo je pre nego što si i ušao“, dobaci iguman Arsenije, ne podižući pogled.
“Neće meni niko ovde – pa ni ti ,uznemiravati bratstvo !
Vrata su se zatvorila tiše nego što ih je inspektor Markov otvorio.
Izašao je iz konaka brže nego što je ušao. Raša i ja smo stajali pored fontane, namerno nezauzeti poslom.
Kada nas je ugledao, naglo je zastao.
„Vas dvojica“, procedio je fiksirajući me pogledom.
„Vi ste ovde gosti?“
„Tako je, inspektore“, odgovorio sam mirno.
„Ime?“
Rekao sam mu svoje ime, a on ga je zapisao sa takvim pritiskom da je papir skoro pukao.
„Gde ste bili sinoć oko jedan ujutru ?“
U stomaku mi se javio stari grč.
Dunja je bila u konaku, ali sam osećao da nas posmatra.
„Spavali smo, inspektore.
Svako u svojoj sobi.“
„Neko iz sela čuo je vrisak kod jezera“.
„Jezero je blizu šume, inspektore.
Vetar pravi čudne zvuke“ – ni sam ne znam zašto sam ovo izgovorio ?
Inspektor je stisnuo usne.
Okrenuo se ka Raši.
„A vi ? Vi se razumete u te prirodne smrti ?“
„Razumem se u biologiju, inspektore.
A biologija kaže da srce staje kad više ne može da izdrži pritisak.“
Inspektor Markov je uvukao vazduh.
„Čuvajte se vi te biologije.
I te… vaše prijateljice amerikanke.
“Čuo sam ja koga vi primate u manastir” .
Vratiću se ja da nju malo propitam.“
Pratili smo ga pogledom dok je kretao ka kapiji.
„Znaš šta je najčudnije?“, upita Raša tiho.
„On nas ne mrzi zato što misli da lažemo.
On nas mrzi zato što ga prži Duh Sveti”:
U tom trenutku kod kapije konaka pojavio se brat Zlatkosa kofom u rukama.
„Otišao je“, reče više za sebe.
„Ali ostavio je otisak stopala u blatu koji nijedna kiša neće odmah isprati.“
Pogledao sam u pravcu jezera.
Sunce je na trenutak probilo oblake, ali voda je i dalje bila tamna, kao da čuva tajnu o kojoj smo Dunja i ja odlučili da ćutimo.
MONASTERY