Jeleosvećenje je bilo završeno, ali prostor nije prihvatio kraj; molitva se nije povukla iz zidova hrama, već je ostala da lebdi u nevidljivim slojevima tišine sa sopstvenom težinom, i dok su se poslednje reči zahvalnosti razlivale iz usta oca Arsenija, njegov glas miran, sabran, ali istrošen od svetosti koja se upravo izlila kroz službu, sveštenici su se polako okupljali oko oltara, bez žurbe, u prećutnom redu koji nastaje tek posle velikog čina, kada reči gube svrhu i ostaje samo prisustvo, i dok im je prilazio, otac Arsenije je kratko spuštao pogled i zahvaljivao svakome ponaosob, tiho, gotovo neprimetno, kao čovek koji zna da se učinjeno ne meri izgovorenim, nego onim što ostaje da odjekuje u čoveku posle, a iza njega i oko njega monasi su se već skupljali u tihoj grupi, kao senke koje se vraćaju svom izvoru, i u tom kretanju nije bilo ni haosa ni formalnosti, nego nešto između daha i navike, dok se i samo vreme u tom delu dvorišta usporavalo, dopuštajući im da se vrate u sebe.

Tamjan se još uvek držao u vazduhu, ali je gubio oštrinu i pretvarao se u tanki, jedva vidljiv trag koji se mešao sa svetlom što je ulazilo kroz visoke prozore, i u toj mešavini mirisa i svetlosti hram je delovao kao telo koje posle napora ponovo pronalazi miran ritam disanja.

Stajao sam malo po strani, osećajući kako se u meni ono što je služba otvorila nije ugasilo nego produbilo, i dok su se ljudi lagano pomerali ka izlazu, ka kapiji, ka svetu koji je čekao sa druge strane kamena i tamjana, moj pogled je tražio Dunju i Rašu, ne iz potrebe da ih odmah pronađem, nego da potvrdim da se sve ovo ne raspada samo u meni, i u tom traženju pogled je klizio preko lica, pokreta, grupa koje su se razdvajale bez reči, jedni sa blagim osmesima u kojima je još trajala molitva, drugi sa ubrzanim korakom koji već pripada svakodnevici koju ponovo oblače kao staru odeću, ali Dunje nije bilo, ni Raše, i ta praznina je počela da dobija oblik nelagode koja se ne objašnjava nego raste.

Oci i monasi su se još zadržavali kod oltara, u tihom razlazu koji je više ličio na unutrašnje sabiranje nego na fizičko razilaženje, i u toj mešavini pokreta i tišine Dunja se pojavila, nepomična u prvom trenu, kao da još nije odlučila da li je izašla iz službe ili ostala u njoj, a pored nje Raša, sa izrazom koji nije bio ni radost ni zbunjenost, nego nešto između, napor da zadrži u sebi i ono što je primio i ono što tek dolazi, i kada sam ih ugledao, osetio sam kratko olakšanje koje se odmah pomešalo sa težinom, jer se prostor oko njih već menjao, ljudi su izlazili brže, slobodnije, ali ta sloboda je bila oprezna, kao da niko još ne želi da izgovori ono što se dogodilo.

Tada se prekinula ta lagana tranzicija između svetog i običnog; iz pravca stepeništa, gde se izlaz iz hrama širi u dvorište, ton prostora je počeo da se menja, najpre jedva primetno, kao pomeraj vazduha koji se ne vidi nego oseća u grudima, zatim sve jasnije, kao zatezanje nečega nevidljivog među ljudima, i dok sam još pokušavao da zadržim pogled na Dunji i Raši, začuo se prvi uzvik, kratak, oštar, neprirodan u odnosu na sve što je do tada postojalo, i red izlaska je zastao bez dogovora, glave su se podigle, pogledi okrenuli u istom pravcu, ne iz radoznalosti nego iz instinktivne nelagode koja prepoznaje poremećaj pre nego što ga um razume.

Drugi glas je usledio odmah, duži, razvučen, i više nije bilo sumnje da se nešto dešava, iako niko još nije razumeo šta, jer razum uvek kasni za telom, i ljudi su počeli da se razmiču u talasima, stvarajući prostor koji nije bio planiran nego iznuđen, i u tom otvorenom krugu, kod samog stepeništa, video sam dvojicu muškaraca kako pridržavaju ženu, najpre je izgledalo kao slabost, kao posledica napora, ali telo se nije predavalo nego opiralo, zatezalo, otimajući se kao da u njemu deluje sila koja ne pripada miru koji je upravo završen, i dok su je držali, glava joj je naglo krenula unazad, pokret bez prirodne granice, a iz grla joj je izašao glas koji nije ličio na ljudski izraz nego na lom samog govora.

Ljudi su se povukli još više, neki instinktivno, neki u neverici, neki već u strahu koji ne traži objašnjenje nego izlaz, i video sam kako se Raša lagano pomera napred, kao da ga nešto vuče, dok je Dunja ostala nepomična, bez panike na licu, samo zbunjenost bez reči, i žena se pred svima menjala, ne u telu nego u izrazu, u načinu na koji je gledala kroz ljude, a reči su počele da izbijaju iz nje, ne kao govor nego kao optužba bez cilja koja se širi na sve strane.

Prostor se više nije delio na posmatrače i učesnike; postao je jedno telo koje reaguje na isto nevidljivo, i prvi put sam osetio da ne gledam prizor pred hramom nego lom u samoj strukturi onoga što smo do malopre zvali mirom, jer ništa više nije stajalo na svom mestu, ni pogled, ni reč, ni odnos među ljudima.

Žena koju su izvodili već je bila na putu ka izlazu, nošena više nego vođena, i dok su je iznosili kroz svetinu, u kratkom, izlomljenom trenutku pogled joj je pao na monaha Kirjaka i iskušenika Dragana, koji su prolazili žurno ka trpezariji, i njen glas se izdvojio iz haosa tela, oštar i jasan: „Potucite se.“

Rečenica je pala među njih bez mesta u tom prostoru; nastavili su još nekoliko koraka, mehanički, dok smisao nije stigao, zatim su se naglo zaustavili, okrenuli jedan ka drugom, pogled bez besa i bez misli, samo unutrašnji prekid, i gotovo istovremeno uhvatili su se za vratove.

Pokret nije bio odluka nego refleks koji je preskočio razum, i prostor je na trenutak izgubio stabilnost, ali stisak se raspao jednako naglo kako je nastao; pustili su jedan drugog, povukli se unazad, pogled skrenuli u stranu, tražeći izlaz iz sopstvenog tela.

Ruke su im se podigle gotovo nesvesno, prekrstili su se brzo, bez smirenosti, kao da pokušavaju da preseku ono što je prošlo kroz njih, i na njihovim licima ostao je isti izraz, šok okrenut ka unutra, sa pitanjem koje nije izgovoreno, ali stoji jasno.

Ljudi su ih mimoilazili, osećajući poremećaj i bez potpunog razumevanja, a oni su ostali nepomični još nekoliko trenutaka, čekajući da se unutrašnji poredak vrati, ali se nije vraćao odmah, nego je ostajao razvučen, nesiguran.

Taj događaj se gubio u kretanju naroda, ali je u meni ostao kao oštar trag, ne zbog onoga što se videlo spolja, nego zbog lakoće s kojom se dogodio, zbog spoznaje koliko je malo potrebno da se u čoveku pomeri ono za šta veruje da je čvrsto, i tada sam jasno osetio da granica između unutrašnjeg mira i naglog pada nije tvrda nego gotovo nevidljivo tanka.

I dok je talas reči još visio nad dvorištem, zgušnjavajući se u ljudima, u meni se otvorio drugi tok; Raša me je tražio, nošen unutrašnjim ubrzanjem koje se ne vidi odmah, ali se prepoznaje u kretanju, i kada je prišao, bilo je jasno da ide pravo ka meni.

Prišao je brzo, bez panike, ali sa hitnošću koja ima smer, i bez uvoda rekao da je deo nalaza stigao, da se stanje pomerilo, da se ono opasno povuklo i da je Sanji bolje, i te reči su pale bez pripreme, direktno, bez prostora za odlaganje, i u meni su otvorile dva toka koji nisu mogli da se spoje.

Jedan je ostajao u dvorištu, u prizoru žene koju odvode, u glasovima koji paraju prostor, u ljudima koji se povlače, u raspadu molitve u nešto što ne ume da se smiri; drugi je pokušavao da primi vest, da je smesti, da joj da oblik, ali između njih nije bilo mosta, nego zid, i stajao sam tačno na toj liniji, sa osećajem koji nije znao da li pripada radosti ili nemoći.

Pogled mi je skliznuo ka stepeništu gde su je i dalje nosili, gde su se reči lomile i vraćale kao eho, i ta slika nije dopuštala prekid, ali glas pored mene nije nestajao, ostajao je kao paralelna stvarnost koja ne gubi snagu time što druga postaje glasnija.

U sudaru ta dva sveta, jednog koji se raspada pred očima i drugog koji se tiho otvara, unutrašnji red je pokušavao da se sastavi, ne kroz mir nego kroz napor da se izdrži njihovo istovremeno trajanje, i ostajao sam bez mogućnosti izbora, jer sam bio u oba, i ni u jednom do kraja.

A glas žene se ponovo razlio kroz prostor, sada oštriji u smislu nego u tonu, i braća koja su je nosila pokušavala su da objasne, da ublaže, da zakrpe ono što se raspada, ali reči su im izlazile u komadićima:

„Bolest je… ne zna šta govori… molimo vas… oprostite…“

bez snage da zaustave ono što je već uzelo maha.

Njeno telo se trzalo u kratkim, odsutnim prekidima, a iz tih trzaja izlazile su reči bez reda, ali sa ciljem, svaka teža od prethodne:

„Popovi vam jedu strah… zato ste svi slepi…“

glas joj je prelazio iz hrapavog u oštar, zatim u izlomljen smeh koji nije imao ljudsku toplinu:

„Ljubite zidove i mrtve kosti… a deca vam umiru u rukama… i opet ćutite…“

Pokušaji da je utišaju samo su pojačavali nalete, otpor je otvarao novi talas:

„Bog vam je izgovor za kukavičluk…“

zastala je na trenutak, pa nastavila niže, preciznije:

„A vi… vi ste već mrtvi, samo to još ne znate…“

Pogledi su se sklanjali, ne iz vere u te reči nego pred njihovom golom neposrednošću.

 Dunja je ostala nepomična, ali joj se lice zateglo u jedva primetnom naporu da zadrži granicu između sebe i reči koje su padale po prostoru, kao da ne dopušta da ono što čuje odmah pronađe mesto u njoj, dok je Raša pored nje kratko progutao vazduh, gotovo nečujno, i u tom sitnom pokretu videlo se da ga prostor steže, ali ne spolja, nego iznutra, tamo gde se sudaraju ono što vidi i ono što nosi u sebi, a ja sam, stojeći uz njih, osetio kako se haos koji je do malopre bio samo prizor pred očima polako prelama u nešto lično, u nešto što više ne može da ostane samo posmatrano, nego počinje da traži mesto u meni.

 

I tada, bez najave koja bi mogla da pripremi bilo koga od nas, Raša je progovorio, ne glasno, ne da nadjača buku koja je još uvek kružila dvorištem, nego direktno, skoro suvo, kao čovek koji ne ume da odloži ono što nosi, i u tim kratkim, sabijenim rečima saopštio da je dobio poruku, da je nalaz stigao upravo u trenutku dok je primao miropomazanje, i da se deo tumora povukao, da je Sanji bolje.

Te reči nisu imale težinu koju bi čovek očekivao od takve vesti, nisu došle kao olakšanje koje se širi, nego kao nagli prodor kroz sve slojeve u kojima smo do tog trenutka stajali, i ostale su između nas bez oblika, bez reakcije koja bi ih odmah primila i zatvorila u značenje, jer je prostor oko nas i dalje bio zategnut glasom žene koji nije prestajao, i sve je delovalo kao da se odvija paralelno, bez dodira, bez mogućnosti da se spoji u jednu celinu.

Dunja ga je pogledala, ali taj pogled nije odmah doneo razumevanje, nego kratko zadržavanje na njegovom licu, kao da pokušava da uhvati smisao koji joj izmiče, jer je trenutak bio previše zasićen da bi primio još jednu istinu, i njene oči su na trenutak ostale prazne, ne od odsustva, nego od preopterećenosti, kao da se značenje raspalo pre nego što je stiglo da se sastavi.

Raša je napravio jedva primetan korak napred, pa zastao, kao da ga je nešto u njemu povuklo i odmah pustilo, bez odluke, bez jasnog razloga, i u tom kratkom kolebanju nije bilo uvrede što vest nije odmah primljena, nego tiho prihvatanje da ni radost nema uvek gde da se spusti kada prostor oko nje još uvek gori od nečega drugog.

Ja sam znao da bi trebalo da odgovorim, da tu vest uzmem, da je izgovorim naglas, da joj dam mesto među nama, ali reč nije dolazila, jer je dvorište i dalje držalo sve pod svojom težinom, i ono što se dešavalo kod stepeništa nije prestajalo, nego je i dalje ulazilo u mene, sudarajući se sa ovom novom, tihom linijom koja je pokušavala da promeni pravac svega.

I tako sam ostao između ta dva toka istog trenutka — jednog koji se pred očima raspadao u glas, pokret i nemir, i drugog koji se otvarao tiho, gotovo neprimetno, ali sa snagom da preokrene ono što je do juče izgledalo zatvoreno — bez mogućnosti da ih razdvojim ili spojim, jer su oba trajala u meni istovremeno, i nijedan nije popuštao.

Dok je otac Arsenije sa sveštenicima prilazio kroz okupljeni narod, žena je naglo podigla glavu i razrogačila oči toliko da se činilo da će iskočiti iz duplji, kao da je osetila njegovo prisustvo pre nego što ga je zaista ugledala, i njen pogled se ukovao u njega bez treptaja, bez kolebanja, sa nekom oštrom, gotovo neprirodnom sigurnošću koja nije pripadala običnom susretu.

U sledećem trenu, iz nje je izbio glas, nagao, razoran:

— Amerikanka! Amerikanka je naša!

Talas nelagode prošao je kroz narod, ne kao buka, nego kao tiho pomeranje koje svako oseti u sebi pre nego što ga razume, a njeno lice se izobličilo u podsmeh koji nije imao ničeg ljudskog u toplini, i reči su počele da izlaze iz nje grubo, nepristojno, ali sa sigurnošću koja je bila uznemirujuća upravo zato što nije tražila potvrdu, nego je nastupala kao nešto što već zna.

Obraćala se direktno ocu Arseniju — bez straha, bez zadrške, bez ijednog znaka poštovanja — i u tom obraćanju bilo je nečega što je nadilazilo nju samu, nečega što je unosilo nelagodu čak i u one koji nisu verovali, koji su tu stajali samo kao radoznali posetioci, jer ono što su slušali nije ličilo na običnu uvredu, nego na pokušaj razaranja samog poretka u kojem su do malopre stajali.

Dvojica muškaraca su je zgrabila ponovo, ovog puta čvršće, jer se njeno telo otimalo sa silinom koja nije imala meru, trzalo se, izvijalo, kao da će ih odbaciti svakog časa, pa su im u pomoć pritekli i preplašeni monasi blizanci, ali ni tada nije delovalo da je moguće zadržati je u granicama obične ljudske snage.

Zubi su joj zaškrgutali tako snažno da se taj zvuk jasno odvojio od svega ostalog u prostoru, oštar, neprijatan, gotovo fizički opipljiv.

A otac Arsenije — nije uzmakao.

Prišao joj je sasvim blizu, bliže nego što je iko očekivao, i podigao krst prema njoj bez naglog pokreta, bez pokazivanja sile, nego sa smirenošću čoveka koji ne reaguje na spoljašnje, nego stoji u onome što nosi u sebi.

Prekrstio se, podigao ruke ka nebu i počeo da izgovara molitvu, i njegov glas nije bio glasan, ali je imao težinu koja se širila prostorom drugačije od svega što se do tada čulo, ravnomerno, postojano, kao da ne ulazi u sukob nego uspostavlja red koji je bio narušen:

Нека васкрсне Бог, и нека се развеју непријатељи Његови, и нека беже од Лица Његова они који га мрзе. Нека ишчезну као што ишчезава дим, као што се топи восак на домаку огња; тако нека изгину ђаволи пред лицем оних који љубе Бога и осењују се крсним знаком, и који радосно говоре: Радуј се, пречасни и животворни Крсте Господњи, који прогониш ђаволе силом распетог на теби Господа нашег Исуса Христа, који је сишао у пакао и сатро силу ђаволску, и који нам је даровао тебе, Крст Свој Часни, за прогањање сваког противника.
О! пречасни и животворни Крсте Господњи, помажи ми увек са Светом Владарком, Дјевом Богородицом, и са свима Светима занавек. Амин.
Слава Господе, Крсту Твоме Часноме!

I dok su se te reči nizale, prostor se menjao ne naglo, nego iznutra, kao da se nešto što je bilo razbijeno ponovo sabira, ne spoljašnjim redom, nego nečim dubljim što ljudi prepoznaju i kada ne umeju da ga objasne, i glas žene, koji je do tog trenutka parao vazduh, počeo je da gubi onu prvobitnu oštrinu, da se lomi, da udara u nešto što ne može da probije.

Iz desetine grla začulo se gotovo istovremeno:

— Amin.

I taj odgovor nije bio samo potvrda molitve, nego potreba da se čovek vrati u nešto poznato, u nešto što ima oblik i granicu, posle svega što je pretilo da ih izbaci iz toga.

Stojeći u tom istom prostoru, osetio sam kako se u meni otvara još jedan sloj tog trenutka, jer negde tik uz tu sliku, gotovo neprimetno ali uporno, stajala je i Rašina vest, ona tiha, kratka rečenica o povlačenju tumora, o pomeranju koje je značilo život, i te dve stvarnosti — jedna koja se pred očima razarala i druga koja se u isto vreme obnavljala — nisu se sudarale spolja, nego u meni, bez reda, bez jasnog mesta gde bi mogle da se razdvoje.

Pogled mi je na trenutak potražio Rašu, pa Dunju, kao da pokušavam da proverim da li je to što sam čuo zaista deo ovog sveta ili samo nešto što je došlo prerano, u pogrešnom času, i dok je molitva još odjekivala, nisam mogao da pronađem način da tu vest izgovorim naglas, da je učinim stvarnom među nama, jer je sve oko nas još uvek bilo previše otvoreno, previše razdrmano da bi primilo išta drugo osim onoga što se upravo dešava.

I tako sam ostao između — između krsta podignutog nad ženom koja se otima, između glasova koji traže smirenje i reči koje ga razaraju, i između jedne tihe, gotovo skrivene radosti koja nije imala gde da se smesti — sa osećajem da nijedan od ta tri sveta ne popušta, i da svi istovremeno traže mesto u meni.

Otac Arsenije je, bez podizanja glasa i bez naglih pokreta, naredio da se žena unese u hram, da joj monasi čitaju iz psaltira i pomazuju je svetim mirom, i u toj kratkoj, mirnoj zapovesti nije bilo sumnje ni kolebanja, nego sigurnost čoveka koji zna gde se ovakve borbe vode i kako se ne napuštaju na pragu.

Muškarci koji su je držali, iscrpljeni i još uvek pod utiskom onoga što se upravo dogodilo, nisu je odmah pustali, kao da im ruke još nisu verovale da je mogu predati nekome drugom, i tek tada, kroz njihove isprekidane rečenice i pokušaje da objasne ono što ni sami nisu razumeli, postalo je jasno da su joj rođena braća, da su i sami zatečeni, da se pravdaju više pred sobom nego pred drugima, ponavljajući kako je bolesna, ali da ovako nešto nikada ranije nisu videli, niti su mogli da očekuju da će se pred njihovim očima raspasti u nešto što više ne prepoznaju.

Otac Arsenije ih je prišao, ne kao sudija, nego kao neko ko preuzima deo tereta koji više ne mogu da nose sami, zagrlio ih je obojicu, kratko, ali čvrsto, i u tom zagrljaju kao da je presekao njihovu potrebu da objašnjavaju, da se pravdaju, da traže reči koje ionako ne bi bile dovoljne, i poveo ih je ka manastirskom konaku, dalje od pogleda naroda, dalje od mesta gde se sve upravo raspalo.

Monasi blizanci su u međuvremenu uneli ženu u hram, noseći je više pažljivo nego silom, kao da se ne bore protiv nje, nego pokušavaju da je vrate nečemu što joj izmiče.

Nisam ni primetio kada se Dunja pomerila bliže; tek u jednom trenutku postala je prisutna iza mene, na korak razdaljine, i kada sam se nehotice okrenuo, video sam joj lice — suze su joj tekle niz obraze iz tih krupnih, nebesko-plavih očiju, tiho, bez jecaja, kao da ni sama ne zna tačno zbog čega plače, nego samo ne može da zadrži ono što se u njoj pokrenulo.

Tek kasnije sam saznao.

Zvala se Jovana.

Došla je tog dana sa svoja dva brata, i već na samom ulazu u manastirsko dvorište nešto u njenom hodu odvajalo ju je od drugih — kretala se nekoliko koraka ispred njih, ubrzano, kao da ne želi da je sustignu, kao da beži, ali ne od njih, nego od nečega što ide zajedno sa njom, i oni su je pratili bez reči, razmenjujući poglede u kojima nije bilo dogovora nego nemoći, jer nisu znali kako da joj priđu a da je ne uznemire još više.

Njeno stanje, govorili su, bilo je dublje nego što se spolja moglo naslutiti.

Nije to bila bolest koja ima jasan oblik, ime ili granicu, nego nešto što se godinama taložilo u njoj, lomilo je iznutra, povremeno se smirivalo, pa ponovo vraćalo jače, i od njenog povratka iz Amerike sve je dobilo tamniju, težu dimenziju, kao da se u njoj otvorio prostor koji više ne ume da zatvori.

Dešavalo joj se, govorili su, da unapred oseti da će se dogoditi nešto loše, ne kao slutnja koju čovek može da odbaci, nego kao izvesnost koja je pritisne iznutra, i ono što je najviše plašilo i nju i njih bilo je to što bi se takve slutnje zaista i obistinile, ostavljajući je rastrzanu između želje da veruje i straha da gubi razum.

I pored svega, u njoj je ostajalo nešto blago, gotovo detinje čisto, i upravo ta dobrota činila je sve težim, jer nije imala gde da smesti ono što joj se dešava, nije imala način da ga opravda, ni da ga odbaci.

Tokom jeleosvećenja stajala je među narodom, pokušavajući da se sabere, da pronađe makar trenutak mira u onome što je druge smirivalo, ali dok je pojanje ispunjavalo prostor ravnomernim ritmom, u njoj se taj isti ritam sudarao sa nemirom koji nije jenjavao.

Ruke su joj u početku jedva primetno podrhtavale, zatim sve jače, dok ih nije privila uz telo, kao da pokušava da zadrži nešto što izmiče kontroli, i trudila se da prati molitvu, da se uhvati za svaku reč kao za oslonac, ali joj je pažnja bežala, vraćala se u talasima, i svaki povratak bio je slabiji od prethodnog.

Imala je osećaj da stoji na samoj granici nečega svetog u šta ne može da uđe, koliko god to želela.

Borila se da ostane do kraja.

Znala je da je to jedino mesto gde još može da traži pomoć.

Ali telo više nije slušalo.

Dah joj se skraćivao, pogled mutio, a pritisak iznutra postajao nepodnošljiv, i u jednom trenutku više nije bilo izbora — izveli su je napolje, gotovo vodeći je, dok je njen pogled već gubio vezu sa onim oko sebe.

I tada se sve prekinulo.

Ne postepeno, ne sa prelazom, nego naglo, kao da je neko ugasio svetlo u prostoru koji je do malopre postojao.