Jeleosvećenje sam oduvek doživljavao kao tajanstveni trenutak susreta duše sa Bogom.
Kada sam prvi put stajao pored oltara i posmatrao kako se priprema osvećeno ulje, pšenica i sveće, osećao sam da svaki detalj ima svoju težinu, ali i svoju svetlost. U sebi sam molio:
„Presveta Trojice, pomiluj nas; Gospode, očisti grehe naše“, i reč je odjeknula kroz čitavo moje biće.
Sećam se kako sam gledao bolesnike, njihova lica puna straha, ali i tihe nade. Osećao sam kako molitva kao da okružuje njihova tela, kako ih nežno obavija, ne obećavajući nepogrešivo zdravlje, ali darujući snagu, mir i hrabrost. Taj osećaj – da sam svedok nečeg većeg od sebe – nije mogao da se izrazi rečima.
Svaki čin u ovom obredu ima smisao. Pomazivanje osvećenim uljem nije magija, već znak, kanal Božije blagodati. Čitaju se Apostol i Jevanđelje, molitve koje dotiču dušu i telo. Primećivao sam kako oči onih koje pomažem bleste u trenutku kada ulje dodirne njihova čela, a njihovi udasi postaju mirniji. I ne samo bolesnici – i mi, posmatrači, primamo deo te tihe sile koja leči.
Sveštenici polako prolaze kroz sedam ciklusa čitanja, dodajući ulje i mešajući ga sa vinom. Gledao sam kako svaki bolesnik, čak i najslabiji, prima blagoslov kao najveće blago. Završna molitva donosi mir i duboko poštovanje prema ovom činu.
Jeleosvećenje nije samo za one koji fizički pate. Često sam osećao da dodiruje i moje misli, strahove i neizvesnosti. To je trenutak kada čovek zaista oseti da pripada Crkvi, Telu Hristovom, da svoju slabost može predati Bogu i biti primljen u tihom, svetinjskom svetlu.
Ponekad donosim ulje i brašno u crkvu, ne zbog čuda, već iz vere da i najjednostavniji znak može objediniti molitvu i očekivanje isceljenja. Ovde sve – reč, pokret i dodir – postaje molitva koja obnavlja.
Dok stojim i posmatram, mislim na reči Svetog Jakova:
„Molitva vere spasiće bolesnika, i podignuće ga Gospod; i ako je grehe učinio, oprostiće mu se.“
One mi se uvek vraćaju kao podsetnik da ova Sveta Tajna nije samo obred, već most između čoveka i Boga, između nemoći i snage, između straha i mira.
Jeleosvećenje je moja lična lekcija o poniznosti i predaji. Svakom novom susretu sa ovom Svetom Tajnom pristupam sa tihom pažnjom, svestan da nijedan bol i nijedna molitva nisu uzaludni. U svakom takvom trenutku osećam kako se u meni gradi nešto veće – svest da svako srce koje prima ovu blagodat postaje deo neprekidnog toka Božije ljubavi.
Svi vernici, stari i mladi, bili su na kolenima, strpljivo, satima, čvrsto vezani za trenutak pred Bogom. Mala deca pokušavala su da ostanu mirna, dok su ih roditelji tiho pridržavali, pazeći da ništa ne naruši molitvu.
Otac Arsenije je služio, mirno i sabrano, prenoseći taj mir na sve oko sebe. Pojci su pevali skladno, bez prekida, noseći molitvu kroz prostor. Sveštenici su se smenjivali u čitanjima i pomazivanju, prilazeći svakome redom.
Svaki put kada je žena sa bracom pomazana, kao da bi se lagano zatresla. Svi smo to primetili, ali nismo pridavali značaj, misleći da je iscrpljena bolešću. Ipak, taj drhtaj je ostajao u svesti, tih i neobjašnjiv.
Molitve su tekle bez prekida, bez ijednog suvišnog glasa. Sve je bilo u redu, u poretku, u nevidljivoj disciplini. Deca bi ponekad podigla pogled, tražeći sigurnost, a odrasli su je davali bez reči.
Svaki pokret bio je jednostavan, ali pun smisla. Niko nije mislio na spoljašnji svet.
Kada je došao završni deo, Jevanđelje je polagano položeno na glave vernika, uz poslednje molitve za isceljenje. Tada se moglo osetiti kako se sve sabira u jedno – prostor, ljudi, misli.
Raša je klečao, ali u njemu više nije postojala ista linija vremena kojom je ušao u službu, jer se sve u njemu pomerilo iz spoljašnjeg u unutrašnje, kao da je ono što je čekao konačno dobilo oblik, ne kao odgovor, nego kao prisustvo koje se ne objašnjava.
Telefon u džepu je zavibrirao jednom, pa još jednom, i taj mali, mehanički zvuk prošao je kroz njega kao sečenje tanke niti pažnje koja ga je još držala u spoljašnjem svetu.
Nije ga odmah izvadio.
Ostao je spuštene glave, kao da pokušava da zadrži poslednji sloj sabranosti, da ne pokida ono što se u njemu tek otvorilo, ali vibracija se ponovila, i tada je polako, gotovo sa strahopoštovanjem prema sopstvenom dahu, izvukao telefon i pogledao ekran.
Rečenica je bila kratka, ali u njemu se raširila kao prostor bez ivica:
„Smanjio se tumor!!! Ljubimo te“ — Sanja i Kalina.
I u tom trenutku, ono što je godinama u njemu živelo kao neizgovorena napetost, kao stalno očekivanje lošeg, kao tiha priprema na gubitak, odjednom je izgubilo oslonac.
Ne nestalo.
Nego se raspalo u nešto lakše od straha.
Nije odmah znao da li da veruje, jer je navika duše da čeka loše bila jača od jedne rečenice, ali negde dublje, gde se više ne misli nego prepoznaje, znao je da se nešto pomerilo zauvek.
I tada se zahvalnost u njemu nije pojavila kao misao, nego kao stanje.
Tiho, teško, gotovo bolno.
Prvo Bogu, bez reči, bez forme, kao predanje svega što je ikada nosio a nije razumeo.
Zatim ovom manastiru, ovom prostoru gde se nije samo molilo, nego se živelo u molitvi, gde se i vreme činilo poslušnim.
I meni, kao prisustvu koje je delilo isti trenutak, kao nekome ko je stajao dovoljno blizu da se ne može reći da je to samo njegova priča, nego deo jednog većeg svedočenja.
U istom trenutku, Dunja je već bila u središtu obreda.
Ali njen svet nije bio spoljašnji tok službe.
Bio je unutrašnji sloj koji se odvijao ispod svakog pokreta, ispod svakog daha.
Dok je stajala i čekala, dok su se oko nje smenjivali glasovi i ulje, dok je miris tamjana postajao gust kao vreme koje se usporava, u njoj je počelo tiho razdvajanje svega što je bila.
Kao da se jedan deo nje povlači unazad i posmatra drugi deo koji stoji pred Bogom.
I taj posmatrajući deo — to si, zapravo, ti koji ulaziš u nju bez reči.
Ona stoji mirno, ali u njoj ništa nije mirno.
Misli joj dolaze u talasima, ali nijedna ne ostaje cela.
Sećanje na detinjstvo bez oca prolazi kroz nju kao senka koja ne boli direktno, nego otvara staru prazninu koju je naučila da ne gleda.
Onda se javlja majka.
Ne kao slika, nego kao težina postojanja koje je uvek bilo samo njeno i ničije drugo.
Pa onda strah — ali ne strah od obreda, nego strah da će u ovom trenutku sve ono što u njoj traži oslonac ostati bez odgovora.
I ispod svega toga, nešto dublje, što ne ume da izgovori ni u sebi.
Pitanje koje ne traži rečenicu, nego prisustvo.
„Da li sam ovde cela… ili samo deo koji je naučio da stoji uspravno?“
I dok joj ulje dotiče čelo, ona to ne doživljava kao dodir spolja, nego kao prolazak kroz nju, kao da se nešto u njoj na trenutak razmiče da bi propustilo mir koji nije njen, ali ga prepoznaje.
I tada, prvi put tog dana, prestaje da pokušava da drži sebe.
Ne pada.
Niti se slama.
Samo prestaje da se drži.
I to je razlika koju niko spolja ne bi video, ali se u njoj menja ceo odnos prema svemu što dolazi.
Rašin trenutak i njen unutrašnji prelom, iako odvojeni u prostoru, u tom trenutku postaju ista nevidljiva linija službe.
Jedan prima vest.
Druga prima tišinu.
I oba prestanka kontrole postaju ista vrsta predaje.
Otac Arsenije je stajao u središtu hrama okružen šestoricom sveštenika, ali u tom krugu nije bilo ničega što bi ličilo na puki raspored ljudi ili na spoljašnju organizaciju službe, nego je sve izgledalo kao tiho usklađivanje nečega dubljeg, nečega što se nije videlo očima, ali se moglo osetiti u načinu na koji su stajali, disali i ulazili u reči koje su izgovarali, jer nijedan glas nije izlazio iz lične potrebe da se čuje, nego kao da je svaki od njih bio samo prolaz za istu molitvu koja je tražila put kroz njih.
U njegovom držanju nije bilo ničega što bi odavalo napor, iako je u njemu postojao umor koji nije pripadao tom jutru nego vremenu koje se taložilo danima unazad, kroz post, kroz bdijenje, kroz neizgovorene molitve koje su se skupljale u njemu kao tiha unutrašnja težina, ali upravo zbog toga svaki njegov pokret, svako podizanje ruke, svaki dodir sa posudom u kojoj su se mešali ulje i vino, imao je onu vrstu smirenosti koja ne dolazi iz lakoće, nego iz prihvatanja svega što čovek nosi bez potrebe da to pokazuje.
Dok je izgovarao molitve koje je znao napamet, reči su izlazile jasno, bez kolebanja, ali u njemu se istovremeno odvijao drugi tok, dublji i neuporedivo tiši, u kojem nijedna reč nije bila izgovorena do kraja, nego su se u njemu pojavljivala imena, lica, sudbine koje nije morao da priziva jer su već bile tu, prisutne u njemu kao odgovornost koju je prihvatio bez pitanja kada je stao pred ovaj narod.
Nije molio uopšteno.
Nije govorio „za sve“.
Jer u njemu nije postojalo „svi“ kao masa, nego su postojali pojedinci, svaki sa svojom težinom, sa svojim neizrečenim bolom, sa svojim načinom da stoji pred Bogom i da ćuti ono što ne ume da kaže, i dok su se redovi ljudi smenjivali pred njim, dok su drugi sveštenici čitali Apostol i Jevanđelje i dok je pojanje nosilo službu kao neprekidan tok, on je u sebi ulazio u svakoga posebno, bez zadržavanja spolja, ali sa potpunim zadržavanjem unutra.
Kada mu je pogled pao na dete koje je stajalo uz majku, ono koje je disalo kratko i oprezno, kao da i vazduh mora da se uzima sa merom, u njemu se nešto sabralo na drugačiji način, ne naglo, ne dramatično, nego kao tiho pomeranje centra, kao da je sve što je do tada nosio na trenutak ustupilo mesto tom jednom biću koje nije znalo šta ga je dovelo tu, ali je već bilo u središtu molitve.
Stajao sam među njima, naizgled isti kao i svi ostali, sa istim pokretima koji prate službu, sa istim tišinama između molitvi, sa istim pogledom koji se povremeno podiže ka oltaru, ali u meni nije bilo te jednostavnosti koju sam video kod drugih, nije bilo tog tihog predavanja koje dolazi prirodno, nego nešto rasuto, nešto što se dugo traži i još uvek ne nalazi svoje mesto, i što me je, uprkos svemu što sam prošao, i dalje držalo na ivici između vere i borbe.
Tražim Boga dugo, ali ne na način na koji ga traže oni koji tek ulaze u veru, nego kao neko ko je već bio dotaknut nečim što ne pripada ovom svetu, i ko zbog toga više nikada ne može da se vrati na ono što je bilo pre, jer kada jednom osetiš prisustvo koje ne možeš da objasniš, kada znaš da postoji nešto što prevazilazi svaku misao i svaku logiku, onda više nema povratka na površinu, onda sve što je obično počinje da deluje nedovoljno, prazno, kao pokušaj da se zameni nešto što se ne može zameniti.
Otac Arsenije to zna, otac Nektarije to zna, i otac Kirjak je to prepoznao bez mnogo reči, jer takve stvari se ne dokazuju, one se samo prepoznaju u tišini između ljudi koji su makar jednom stajali pred nečim što ih je prevazišlo, i dovoljno je bilo da se pogled zadrži sekundu duže nego što je potrebno pa da znamo da ne govorimo o veri kao ideji, nego o veri kao iskustvu koje ostavlja trag koji ne prolazi.
A ipak, sve što je došlo posle toga nije bilo dostojno tog dodira.
Ljubav koja je ušla u moj život došla je snažno, bez najave, sa obećanjem da će sabrati sve ono što je u meni bilo razbijeno, da će dati smisao i onome što sam izgubio i onome što sam tražio, i jedno vreme sam verovao da je to to, da je to mesto gde će se sve smiriti, ali kada je pukla, nije odnela samo sebe, nego i mene sa sobom, i ostavila me u prostoru u kojem više ništa nije imalo isti oblik.
Posle operacije, dok se telo vraćalo polako, skoro neprimetno, duša je ostala negde između bola i praznine, i tu prazninu sam pokušavao da popunim onim što je bilo najbliže i najlakše, ne zato što sam verovao u to, nego zato što nisam znao gde drugo da idem, pa su došli fudbal, muzika, kafane, žene, sve ono što spolja izgleda kao život, a iznutra ne donosi ništa što može da ostane.
Ulazio sam u to sa nekom vrstom inata, kao da pokušavam da dokažem sebi da mogu bez onoga što sam osetio, ali svaki put bih izlazio još prazniji, još udaljeniji od sebe, sa sve jasnijim osećajem da sam negde skrenuo sa puta koji nije trebalo da napustim, i to je bio najteži deo, ne pad sam po sebi, nego svest da znam bolje, da sam video više, a da ipak biram manje.
Samopouzdanje je odlazilo polako, bez buke, bez jasnog trenutka u kojem možeš da kažeš da je nestalo, nego kao nešto što se povlači iznutra, dok ne ostaneš bez oslonca koji si nekada imao, i u jednom trenutku sam shvatio da sam izgubio sebe, ne spolja, nego iznutra, tamo gde čovek zna ko je i kuda ide, i gde više nije bilo te sigurnosti, nego samo traženje bez odgovora.
I onda, bez pravila, bez reda, dolazila je milost.
Iznenada.
Bez razloga koji mogu da objasnim.
Kao da se nešto otvori iznad mene i spusti mir koji ne zavisi ni od okolnosti ni od mene samog, i u tim trenucima sve dobije smisao, i ono što sam prošao i ono što nosim i ono što me čeka, sve se poveže u nešto što ne traži dodatno objašnjenje, jer je dovoljno samo to što postoji.
Ali ti trenuci nisu trajali.
Iza njih je dolazila hladnoća, tiha, ali potpuna, ne kao odsustvo svega, nego kao povlačenje onoga što sam osetio, kao da ostajem sam sa sećanjem na nešto što ne mogu da zadržim, i tada počinje borba koja nema spoljašnji oblik, nego se vodi u meni, između onoga što znam da je istina i onoga što osećam kada ta istina nije prisutna.
Jer ja ne sumnjam da Bog postoji.
To za mene više nije pitanje.
Ali ne razumem zašto se povlači.
Ne razumem zašto me ostavlja između svetlosti koju sam osetio i tame koja dolazi posle nje, kao da treba da naučim da stojim bez oslonca koji sam jednom imao.
I stojim sada ovde, u ovom hramu, među ljudima koji mole možda jednostavnije nego ja, ali možda i čistije, i gledam kako se nad njima izliva molitva, kako se čita Jevanđelje, kako se ulje spušta na njihova čela, i pitam se gde sam ja u svemu tome, da li sam bliže ili sam samo neko ko je stao na pola puta i ne zna kako da ga završi.
Raša kleči, potpuno predan trenutku koji živi.
Otac Arsenije stoji u središtu, noseći sve nas na način koji se ne vidi.
Dunja je sabrana, otvorena, spremna.
A ja stojim između svega toga, između onoga što sam bio i onoga što pokušavam da postanem, između iskustva koje me obeležilo i života koji nisam umeo da uskladim sa njim.
I u jednom trenutku, bez reči koje bih unapred smislio, bez potrebe da to zvuči lepo ili ispravno, iz mene izlazi nešto što je bliže istini nego bilo šta što sam ranije izgovorio:
Ako si me već dotakao, nemoj me ostaviti nedovršenog.
I ništa se spolja ne menja.
Služba ide dalje.
Glasovi ostaju isti.
Ljudi kleče.
Ali negde duboko, tamo gde više ne tražim potvrdu nego samo prisustvo, osetim da nisam potpuno sam, ne kao sigurnost koja rešava sve, nego kao tihi trag koji ostaje, dovoljan da ne odem, da ne pobegnem, da ostanem tu gde jesam, čak i kada ne razumem.
I to je prvi put posle dugo vremena da ne tražim odgovor.
Samo da ostanem.
I tada se u njemu nije pojavila duga molitva, niti rečenica koja bi imala oblik, nego nešto mnogo jednostavnije i teže, gotovo kao nagib celog njegovog bića ka tom detetu:
da, Gospode… njega…
I ništa više.
Ali u toj nedorečenosti bilo je više predaje nego u bilo kojoj izgovorenoj molitvi, jer je u sebi već napravio prostor u koji je položio to dete bez ostatka, bez zadrške, bez potrebe da zna ishod.
Dok je nastavljao službu, dok su se čitanja smenjivala, dok su se sveće gasile i ponovo palile u tišini pokreta, u njemu su se redom otvarale nove tihe molitve, svaka vezana za lice koje je prolazilo, i svaka drugačija, jer nije tražio isto za svakoga, nije izgovarao iste reči, nego je osećao šta kome nedostaje i tu prazninu prinosio Bogu bez pokušaja da je popuni sopstvenim razumevanjem.
Za staricu koja je stezala maramicu nije tražio zdravlje tela, jer je znao da njeno vreme nije u telu, nego je tražio mir koji neće zavisiti od trajanja dana.
Za čoveka u kolicima nije tražio hod, jer je u njegovim očima već video prihvatanje koje je bilo dublje od pokreta, nego je tražio snagu da ostane u tom miru i kada ostane sam.
Za majku nije tražio odgovor, jer je znao da odgovori često dolaze prekasno ili ne dolaze u obliku koji čovek očekuje, nego je tražio da izdrži, da ne pukne tamo gde se ne vidi.
I dok je tako u sebi nosio svakoga pojedinačno, telo ga je povremeno podsećalo na granicu, na post koji je uzeo na sebe, na prazninu koja dolazi kada čovek ne uzima ništa za sebe, ali ni tada nije pokušavao da to ukloni ili da ga potisne, nego je i tu slabost uključivao u molitvu, kao da ni ona ne pripada njemu nego onome pred kim stoji.
Ako treba, neka i ovo ide sa njima…
Ta misao nije imala oblik žrtve u spoljašnjem smislu, nije bila izrečena da bi bila viđena ili zapamćena, nego je bila jednostavna činjenica njegovog unutrašnjeg stanja, u kojem više nije pravio razliku između onoga što daje i onoga što mu se uzima.
I baš u tom trenutku, dok je služba tekla bez prekida, dok niko spolja nije mogao da primeti nikakvu promenu, u njemu se pojavila tiha, gotovo neprimetna jasnoća da ne nosi on sve to, da nije on taj koji iznosi ove ljude pred Boga, nego da postoji nešto što ih nosi kroz njega, nešto što ne zavisi od njegove snage, njegove izdržljivosti, njegove molitve kao takve, i ta spoznaja nije ga oslabila nego rasteretila na način koji se ne vidi, ali se oseti u sledećem dahu.
Kada je došao red na pomazivanje, kada je ulje počelo da dodiruje čela vernika jedno za drugim, njegov pokret je ostao isti, tačan, bez naglašavanja, ali u njemu nijedan dodir nije bio isti, jer je svaki nosio drugačiji unutrašnji odgovor, drugačiji susret koji se nije video spolja, ali je bio stvarniji od samog pokreta.
I kada je ponovo došao do deteta, zadržao se tek za nijansu duže, ne toliko da bi iko mogao da primeti, ali dovoljno da u sebi dovrši ono što nije rekao:
Gospode, vidi ga… ne mene… njega…
I tu se njegova molitva završila, ne zato što je prestao da moli, nego zato što je došla do mesta gde reči više nisu potrebne.
Služba je nastavila da teče, glasovi su se smenjivali, narod je klečao, vreme je prolazilo, ali u tom nevidljivom sloju, tamo gde se molitva više ne izgovara nego postaje stanje, otac Arsenije je ostao potpuno sabran, ne kao čovek koji čini nešto veliko, nego kao onaj kroz koga se nešto dešava bez njegove potrebe da to zadrži za sebe.
Jeleosvećenje nije samo za one koji fizički pate. Često sam osećao da dodiruje i moje misli, strahove i neizvesnosti. To je trenutak kada čovek zaista oseti da pripada Crkvi, Telu Hristovom, da svoju slabost može predati Bogu i biti primljen u tihom, svetinjskom svetlu.
I kako služba polako odmiče, kako se glasovi smenjuju bez napora i bez potrebe da budu naglašeni, kako se ulje i reč, dodir i pogled pretaču u jedan isti tok koji ne traži razumevanje nego prisustvo, postaje jasno da se ništa od ovoga ne završava u onom trenutku kada se poslednja molitva izgovori, niti kada se poslednja sveća ugasi, niti kada se ljudi raziđu i vrate svojim životima koji ih čekaju izvan zidova hrama.
Jer ono što se ovde događa ne ostaje u prostoru, nego se prenosi u čoveka, u onaj tihi deo u kojem se ne govori mnogo, ali se pamti sve, i gde svaka molitva, čak i ona koja nije bila izgovorena do kraja, ostavlja trag koji ne može da se izbriše.
I možda se nećemo svi vratiti kući sa odgovorima, možda se neće svaka bolest povući, niti će svaka rana odmah zarasti, ali nešto će ipak biti drugačije, nešto što ne može da se izmeri niti da se pokaže, ali što se prepoznaje u načinu na koji čovek nastavlja da nosi svoj život, malo mirnije, malo sabranije, sa nekom vrstom tihe sigurnosti da nije sam ni onda kada mu se čini da jeste.
I dok stojim tu, među svima njima, bez potrebe da tražim više nego što mi je dato u ovom trenutku, shvatam da je možda upravo to suština svega — ne da razumem, ne da dobijem znak koji će rešiti sve, nego da ostanem, da budem prisutan, da ne pobegnem od onoga što mi je dato da nosim, i da u tome, makar na trenutak, osetim da postoji nešto što nosi mene.
I zato, kada se sve završi i kada se vrata hrama ponovo otvore ka spoljašnjem svetu, neću izneti sa sobom čudo u onom smislu u kojem ga ljudi očekuju, nego nešto tiše i trajnije — osećaj da nijedna molitva nije bila uzaludna, da nijedan pogled nije bio izgubljen, i da svako ko je danas klečao, stajao, ćutao ili se nadao, nije bio sam.
U to sam siguran.
