Jeleosvećenje sam oduvek doživljavao kao tajanstveni trenutak susreta duše sa Bogom.
Kada sam prvi put stajao pored oltara i posmatrao kako se priprema osvećeno ulje, pšenica i sveće, osećao sam da svaki detalj ima svoju težinu, ali i svoju svetlost. U sebi sam molio:
„Presveta Trojice, pomiluj nas; Gospode, očisti grehe naše“, i reč je odjeknula kroz čitavo moje biće.
Sećam se kako sam gledao bolesnike, njihova lica puna straha, ali i tihe nade. Osećao sam kako molitva kao da okružuje njihova tela, kako ih nežno obavija, ne obećavajući nepogrešivo zdravlje, ali darujući snagu, mir i hrabrost. Taj osećaj – da sam svedok nečeg većeg od sebe – nije mogao da se izrazi rečima.
Svaki čin u ovom obredu ima smisao. Pomazivanje osvećenim uljem nije magija, već znak, kanal Božije blagodati. Čitaju se Apostol i Jevanđelje, molitve koje dotiču dušu i telo. Primećivao sam kako oči onih koje pomažem bleste u trenutku kada ulje dodirne njihova čela, a njihovi udasi postaju mirniji. I ne samo bolesnici – i mi, posmatrači, primamo deo te tihe sile koja leči.
Sveštenici polako prolaze kroz sedam ciklusa čitanja, dodajući ulje i mešajući ga sa vinom. Gledao sam kako svaki bolesnik, čak i najslabiji, prima blagoslov kao najveće blago. Završna molitva donosi mir i duboko poštovanje prema ovom činu.
Jeleosvećenje nije samo za one koji fizički pate. Često sam osećao da dodiruje i moje misli, strahove i neizvesnosti. To je trenutak kada čovek zaista oseti da pripada Crkvi, Telu Hristovom, da svoju slabost može predati Bogu i biti primljen u tihom, svetinjskom svetlu.
Ponekad donosim ulje i brašno u crkvu, ne zbog čuda, već iz vere da i najjednostavniji znak može objediniti molitvu i očekivanje isceljenja. Ovde sve – reč, pokret i dodir – postaje molitva koja obnavlja.
Dok stojim i posmatram, mislim na reči Svetog Jakova:
„Molitva vere spasiće bolesnika, i podignuće ga Gospod; i ako je grehe učinio, oprostiće mu se.“
One mi se uvek vraćaju kao podsetnik da ova Sveta Tajna nije samo obred, već most između čoveka i Boga, između nemoći i snage, između straha i mira.
Jeleosvećenje je moja lična lekcija o poniznosti i predaji. Svakom novom susretu sa ovom Svetom Tajnom pristupam sa tihom pažnjom, svestan da nijedan bol i nijedna molitva nisu uzaludni. U svakom takvom trenutku osećam kako se u meni gradi nešto veće – svest da svako srce koje prima ovu blagodat postaje deo neprekidnog toka Božije ljubavi.
Svi vernici, stari i mladi, bili su na kolenima, strpljivo, satima, čvrsto vezani za trenutak pred Bogom. Mala deca pokušavala su da ostanu mirna, dok su ih roditelji tiho pridržavali, pazeći da ništa ne naruši molitvu.
Otac Arsenije je služio, mirno i sabrano, prenoseći taj mir na sve oko sebe. Pojci su pevali skladno, bez prekida, noseći molitvu kroz prostor. Sveštenici su se smenjivali u čitanjima i pomazivanju, prilazeći svakome redom.
Svaki put kada je žena sa bracom pomazana, kao da bi se lagano zatresla. Svi smo to primetili, ali nismo pridavali značaj, misleći da je iscrpljena bolešću. Ipak, taj drhtaj je ostajao u svesti, tih i neobjašnjiv.
Molitve su tekle bez prekida, bez ijednog suvišnog glasa. Sve je bilo u redu, u poretku, u nevidljivoj disciplini. Deca bi ponekad podigla pogled, tražeći sigurnost, a odrasli su je davali bez reči.
Svaki pokret bio je jednostavan, ali pun smisla. Niko nije mislio na spoljašnji svet.
Kada je došao završni deo, Jevanđelje je polagano na glave vernika, uz poslednje molitve za isceljenje. Tada se moglo osetiti kako se sve sabira u jedno – prostor, ljudi, misli.
Raša je klečao, telefon u džepu je zavibrirao, osećaj jači od svega. Samo je pročitao poruku, bez prekidanja službe:
„Smanjio se tumor!!! Ljubimo te“ — Sanja i Kalina.
U njemu se sve skupilo – vera, predaja i zahvalnost. U istom trenutku primio je poslednje pomazanje.
Kada se sve završilo, imao je osećaj da bi mogao skočiti do nebesa, da poljubi Gospoda. Lice mu je sijalo, oči pune suza koje nisu bile od bola.
Polako je među ljudima počeo tihi žagor. Koraci, šapati, pogledi – sve se vraćalo u svakodnevicu, ali drugačije nego pre.
U uglu je i dalje stajala ona žena.
Nije tražila pažnju, ali ju je privlačila. Njeno prisustvo i ono blago drhtanje ostajali su negde u svima nama.
I dok su ljudi polako izlazili, svako je u sebi nosio nešto što se nije moglo izgovoriti – trag molitve, dodir blagodati i tiho uverenje da ništa od ovoga nije bilo uzalud.
U to sam siguran.
MONASTERY 13
