Stajali smo u hladu dvorišta, oslonjeni na kamen koji je čuvao toplotu celog prethodnog dana.
Raša je pokušavao svojom lakom ironijom da razbije ono što je u meni još od jutra bilo zategnuto, nešto što čeka da se desi,
a ne zna se tačno šta. Odgovarao sam mu polurečenicama, više da sakrijem sopstvenu odsutnost nego da ga zaista uvučem
u razgovor. Dunja je, ne obazirući se na nas, prolazila između plastenika i štale, krećući se kroz prostor prirodno,
bez potrebe da mu se prilagođava.
Gledali smo je bez namere da budemo primećeni, ali je ona povremeno bacala kratak pogled koji nije tražio ništa,
a zadržavao čoveka duže nego što bi trebalo. U tim trenucima više nisam bio siguran ko koga posmatra;
njeno prisustvo otkrivalo je način na koji se ponašamo onda kada mislimo da nismo viđeni.
„Čudno je,“ rekao je Raša, više sebi nego meni, „kako prostor izgleda urednije kada je ona tu, iako niko ne radi ništa drugačije nego juče.“
Nisam mu odmah odgovorio.
I sam sam primetio da se ljudi oko nje ne menjaju zato što ona nešto traži, nego zato što u njenoj blizini prestaju da budu nepažljivi.
Dok je prelazila između štale i kuhinje, poneki njen pokret bio je dovoljan da se tok posla u dvorištu prilagodi bez reči.
Postojao je neki tihi red koji niko nije izgovorio, ali su ga svi poštovali čim ga osete.
Raša je pokušao da se našali sa blizancima, ali su i oni više gledali u njenom pravcu nego u njega.
Nasmejao se sam sebi, pomalo nemoćno, bez gorčine.
U tom trenutku, sa puta koji vodi ka konaku, pojavio se otac Arsenije.
Već u načinu na koji je ušao među nas bilo je jasno da ne prekida ništa, nego se uklapa u tok koji već traje.
Njegovo prisustvo je unosilo tiho poravnanje i normalizaciju .
„Vidim ja,“ rekao je prilazeći, „da se ovde radi više očima nego rukama.“
Nekoliko monaha se blago nasmejalo. Raša je spustio pogled, uhvaćen u nečemu što ni sam nije primećivao. Arsenije je prišao bliže, pogledao nas redom, pa se na meni zadržao tek toliko da proveri ono što nije moralo da se izgovori. U tom pogledu nije bilo pitanja ni strogoće, samo tiha procena.
„Dobro je,“ rekao je, „samo pazite da se ne umorite od gledanja pre nego od posla.“
Produžio je dalje bez zadržavanja, ali je za sobom ostavio promenu koja se više osećala nego videla. Čak je i Rašin osmeh ostao duže nego što je trebalo, zadržan u nekoj neobičnoj ozbiljnosti.
Kasnije tog dana, kada se činilo da se sve vraća u uobičajen ritam, neko je iz konaka doneo staru, izlizanu fudbalsku loptu. Bez dogovora, bez poziva, igra je počela sama od sebe.
Niko nije formirao ekipe. Ljudi su se podelili po pokretu i trenutku. Raša i ja smo se našli zajedno gotovo instinktivno. Dunja je stala na gol, i to je svima izgledalo sasvim prirodno.
Prvih nekoliko minuta bilo je nespretno, više smeh nego igra. Mantije su se dizale u trku, neko je kasnio, neko preterivao, lopta menjala pravac bez reda. Onda je Raša, pokušavajući da je izbije, udario loptu nespretno i poslao je pravo u kuhinjski prozor. Staklo je puklo, a dvorište na trenutak utihnulo.
„Ti si izbijač!“ dobacio je neko kroz smeh.
Ta besmislena reč razbila je svaku ozbiljnost. Smeh je krenuo naglo, bez zadrške. Čak je i otac Arsenije, koji je sve posmatrao sa strane, spustio pogled i kratko se nasmejao — ne odobravajući nered, ali prepoznajući život u njemu.
Raša je stajao zbunjen, pa se i sam nasmejao, prihvatajući trenutak bez otpora.
Igra se nastavila, bez osvrtanja na razbijeni prozor. Lopta se vratila u tok, a dvorište ponovo počelo da diše svojim neurednim ritmom. Niko više nije razdvajao grešku od namere.
Lopta je jurila između nogu i mantija, neko se sapleo, neko zakasnio, neko požurio. U svemu tome Dunja je na golu ostajala mirna, bez potrebe da privuče pažnju, ali dovoljno prisutna da drži igru u ravnoteži. Svaki šut koji je dolazio ka njoj završavao se sigurno, bez viška pokreta.
Kada je posle jedne gužve dosuđen penal, nastala je kratka tišina. Sve se svelo na jedan trenutak.
Šut je bio snažan, ali Dunja se bacila bez oklevanja i uhvatila loptu čvrsto, bez greške. Smeh se ponovo razlio, ali sada tiši, mekši.
Otac Arsenije je i dalje stajao po strani, ne ulazeći u centar, ali prisutan kao granica koja ne mora da govori. U njegovom pogledu nije bilo razdvajanja između igre i ozbiljnosti — sve je pripadalo istom danu.
Dok se lopta ponovo vraćala u igru, shvatio sam da se ništa od ovoga ne može podeliti na važno i nevažno. Sve ostaje zajedno, u istom toku koji traje i kada prestanemo da ga primećujemo.
U jednom trenutku, protivnička ekipa je izvodila korner, i sve se na kratko sabilo u taj luk lopte koji je dolazio iz ugla terena, visok i težak, i ja sam krenuo napred, gotovo instinktivno, želeći da je izbijem glavom pre nego što stigne do gužve, dok je Dunja u istom deliću sekunde izašla sa linije gola i krenula ka njoj, kao da je isti impuls povukao i mene i nju u istu tačku prostora.
U tom razmaku tela već je bilo previše nogu, previše kretanja, protivnički igrači su se sudarili sa mnom u skoku i u tom kontaktu sam izgubio oslonac, osetio sam kako me sila izbacuje unazad, ne kontrolisano, pravo u pravcu gde se Dunja već dizala u skoku.
Pao sam, ali ne odmah, kao da je vreme nakratko usporilo pad, i u tom usporavanju sam shvatio da idemo jedno ka drugom bez mogućnosti korekcije, i pokušao sam da se okrenem u vazduhu, da se dočekam na ruke, da izbegnem da je povučem sa sobom, ali je pokret zakasnio za deliće sekunde.
U sledećem trenutku izgubili smo visinu istovremeno.
Ne kao sudar, nego kao neprecizno usklađen pad u istoj tački prostora.
Završio sam preko nje, a ona ispod mene, i lopta je negde iza nas nastavila put, kao da ništa od toga ne pripada njenom kretanju.
Nije bilo odmah ni reči ni reakcije, samo kratka, zategnuta tišina u telima, onaj trenutak kada svi prestanu da znaju da li treba da se smeju, da priđu ili da prekinu vreme.
Osetio sam kako se Dunja ne pomera odmah, ali ne iz nesigurnosti, nego iz tog čudnog mira koji postoji kada se nešto neočekivano završi pre nego što postane nezgoda.
„Jesmo li…?“ neko je dobacio iz pozadine, ali rečenica nije završena.
U tom kratkom zastoju, dok smo još bili na zemlji, shvatio sam koliko je ceo prostor stao zajedno sa nama, kao da je i dvorište na trenutak zaboravilo šta je igra, a šta slučaj.
Dunja je prva blago pomerila ruku, oslonila se, i ja sam se podigao sa nje odmah zatim, naglo, kao da kasnim i za sopstvenom nespretnošću.
Nije bilo smeha odmah.
Samo jedan kratki izdah koji je prošao kroz grupu i onda se pretvorio u onaj poznati, oslobađajući smeh koji uvek dolazi kada se shvati da ništa nije slomljeno osim trenutka.
Otac Arsenije je prišao korak bliže ivici terena, pogledao nas oboje, i umesto bilo kakve reči samo je blago spustio glavu,
kao čovek koji je video dovoljno života da ne mora da ga objašnjava.
Tada je lopta ponovo pala negde u sredinu dvorišta-igrališta.
I opet se zavrtela.
Nastavili smo sa radovima kao da se prethodni trenuci igre nisu razlili po nama, ali su ostali u telu, u načinu na koji smo hodali i gledali jedni druge, sa onim kratkim zadrškama koje nastanu kada se ozbiljnost i smeh sudare i ne odluče odmah koja će strana preuzeti dan.
U dvorištu su žene iz sela već bile okupljene oko priprema hrane, vezanih marama i podvrnutih rukava, sa sigurnim pokretima ljudi koji znaju ritam posla bez potrebe da im se objašnjava, i prihvatile su Dunju bez reči kao da je oduvek bila deo tog kruga, kao da se njeno prisustvo podrazumevalo u rasporedu kazana, hleba i mirisa koji su se dizali iz kuhinjskog dela manastira.
Otac Kirjak je prolazio između njih sa tihim odobravanjem, kratko zastajao, dobacivao poneku reč koja je više ličila na blagoslov nego na instrukciju, dok su iskušenici Dragan, Velja, Zlatko i Zdravko pokušavali da deluju ozbiljno, ali im je smeh još uvek izbijao na ivice lica, kao posledica svega što se tog dana već desilo i što ih je držalo u nekoj laganoj, neplaniranoj vedrini.
Raša i ja smo, zajedno sa njima, krenuli prema oboru gde je trebalo napojiti stoku, noseći kofe i creva, dok je zemlja pod nogama bila mekša nego inače, kao da je i sama upila sve što se tog dana dogodilo pa više nije imala istu težinu.
Putem je otac Kirjak pričao nešto kratko o konjima koji su nekada pripadali manastiru, više kao usputnu priču nego kao uputstvo, i baš tu, između dve rečenice i jednog osmeha Velje koji nije uspeo da sakrije smeh, neko je prvi put pomenuo konja koji se zvao Zvezda.
Nije bilo objašnjenja za ime, nije imao beli beleg na čelu, možda je nastalo sam kao plod trenutne inspiracije nekog od monaha, ali je u trenutku izgovaranja ime već počelo da živi kao ideja, kao nešto što mora da se proveri, da se vidi, da se dotakne.
„Ajde da ga izvedemo,“ rekao je neko, više iz šale nego iz plana.
Ali u manastiru se takve šale često pretvore u rad.
I pre nego što smo stigli da to razložimo na smisao, konj Zvezda je već bio izveden.
Bio je miran, previše miran za ono što smo mi zamišljali, i gledao nas je kao da procenjuje da li smo mi ti koji će njega nositi ili on nas.
Prvi je na njega, uz dosta smeha i dobacivanja, seo Velja, ali se brzo spustio, uz rečenicu da „Zvezda očigledno ima svoje mišljenje o hijerarhiji“.
Zatim je došao red na mene.
Nisam imao plan da ja budem sledeći, ali u takvim situacijama planovi nestaju pre nego što ih neko izgovori naglas.
Uz pomoć Raše i jednog od iskušenika, popeo sam se na sedlo, koje je delovalo stabilnije nego što je bilo, i u trenutku kada sam pomislio da sam našao ravnotežu, konj je napravio mali, gotovo uvredljivo jednostavan pokret u stranu.
Sve što je delovalo sigurno prestalo je to da bude u jednom dahu.
Nisam imao ni vremena da reagujem kako treba, samo sam osetio kako se telo naginje, kako se prostor menja ispod mene, i u sledećem trenutku sam već bio u padu koji nije imao dramu u sebi, nego čistu, neizbežnu logiku gravitacije.
Završio sam na zemlji, tačnije na zadnjici, uz zvuk koji je bio dovoljan da prekine sve druge razgovore na trenutak.
Tišina je trajala samo sekundu.
A onda je eksplodirala.
Raša je prvi pukao od smeha, toliko jako da se morao osloniti na ogradu, Dragan i Velja su pokušavali da zadrže ozbiljnost, ali su brzo odustali, čak je i otac Kirjak, koji je do tada držao neku vrstu uzdržanog autoriteta, spustio pogled i kratko se nasmejao, onako kako se smeju ljudi koji znaju da je smeh jači od svake kontrole.
„Zvezda ga očigledno testira,“ dobacio je neko, između dva naleta smeha.
Ja sam ustao, pokušavajući da zadržim makar privid dostojanstva, ali je i to samo izazvalo još jači smeh, jer ništa ne razbija ozbiljnost kao trenutak u kome ona padne zajedno sa čovekom.
Konj je stajao mirno, kao da se ništa nije dogodilo, i u toj njegovoj ravnodušnosti bilo je više komedije nego u svemu što smo mi pokušali da izvedemo.
Dok smo napajali stoku i vraćali kofe, smeh se i dalje povremeno vraćao u talasima, kao eho dana koji ne želi da se završi ozbiljno.
A negde u pozadini, između pokreta i glasova, već se osećalo da će ovaj dan ostati upamćen kao jedan od onih u kojima se uživa u pomislima čak i kada protekne mnogo vremena iako situacije po mišljenju nekih
