Stajali smo u hladu dvorišta, dok se Raša lagano osmehujući trudio da razbije težinu mog unutrašnjeg nemira, a ja sam pokušavao da ga oraspoložim pričama o sitnicama koje su nas svakodnevno iznenađivale u manastiru, dok se Dunja, ne primećujući nas, kretala između plastenika i štale, milujući stoku i povremeno se saginjući da pogladi zeku koji je mirno ležao u uglu, njeni pokreti bili su toliko prirodni i precizni da je izgledalo kao da prostor oko nje diše u skladu sa njenim koracima, a svaki pogled koji bi nam bacio, bio je tih, ali toliko upućen da je naterao i nas da zastanemo, očarani prisustvom koje nije tražilo ništa, a sve je dobijalo, i u tom trenutku shvatili smo koliko je njena pažnja prema životinjama, biljkama i ljudima istovremeno tiha i sveobuhvatna, jer svaki njen gest, svaka promena položaja ruku ili tela, oblikovala je ritam dvorišta, kao da nas uči kako da budemo tu, prisutni, a opet nenametljivi.
„Vidiš li kako zna gde da stane, gde da se okrene, a da nikome ne smeta?“ rekao sam Raši, pokušavajući da ubedim sebe i njega da naš nemir pred njenim prisustvom nije slabost već priznavanje njenog uticaja.
„Ma vidi… i u kuhinji, i kod plastenika, pa i kod životinja — sve je precizno, a opet spontano. Kao da prostor oblikuje sebe oko nje, a ne ona njega“, dodao je Raša, dok smo zajedno pratili kako podiže činije iz korpe sa povrćem i lagano klimajući glavom ženama koje su pomagale oko posluženja, njihova tela stapala se u harmoniju koja nije bila naučena, već urođena.
Stajali smo pored fontane i gledali kako sunce polako tone, a Dunja je obišla štalu i plastenike, dodirivala voće i povrće, povremeno se saginjući da pogleda kako se trava savija pod težinom kapljica rose, dok je istovremeno ponekad stajala kraj životinja, nežno ih milujući i govoreći im tihe reči koje niko osim nje ne bi mogao razumeti, a sve u tišini koja nije tražila potvrdu, već postojanje.
„Čini mi se da svaka njena misao, svaki pokret, oblikuje sve oko sebe“, rekao sam, a Raša je klimnuo glavom, pokušavajući da uhvati suštinu onoga što smo obojica osećali, ali bez reči, jer je sve to bilo previše za običan razgovor, i dok smo stajali pored konaka, gledajući kako pomaže u pripremi hrane i raspoređivanju stolova za sutrašnje jeleosvećenje, shvatili smo da smo istovremeno očarani i smireni, kao da je sama prisutnost Dunje postavila ritam našeg disanja i naših misli.
U jednom trenutku, dok je podizala činiju sa kuhinjskog stola i lagano je spuštala na klupu, primetili smo kako je savršeno usklađena sa prostorom, ne remeteći ništa, a opet ostavljajući nevidljiv trag pažnje, dok su blizanci šapatom komentarisali njene pokrete, a mi, ne želeći da ih ometamo, samo smo pratili ritam njenog dana i uživali u tihom divljenju.
„Stvarno je fascinantna“, rekao je Raša, dok je gledao kako stoji kraj jezera i posmatra odraz vetra u vodi, kao da traži nešto što samo ona može da vidi, i nisam mogao da se ne složim, osećajući da je svaki njen pokret, svaki pogled i svaki dodir sa prostorom i ljudima oko nje, trenutak koji nas polako uči kako da budemo pažljivi i kako da uočimo ono što je skriveno pred očima.
Kada smo krenuli prema konaku da pomognemo u pripremama za sutrašnje jeleosvećenje, Dunja je odmah prihvatila naše prisustvo, ali bez reči, samo gestovima i blagim klimanjima glave usmeravajući nas kako da pomažemo, i dok smo prenosili sveće, postavljali ikone i proveravali da li je sve spremno za sabranje naroda u hramu, osećali smo kako njena tiha, ali odlučna energija oblikuje ritam našeg rada i kako svaki pokret, svaki dodir predmeta, postaje deo velikog, nenametljivog ritma manastira.
Raša se trudio da zapamti redosled sveća i položaj ikona, a ja sam polako postavljao stolove za knjige molitava i sve predmete potrebne za jeleosvećenje, osećajući kako svaki dodir, svaki pokret, pa i dah koji pravimo, postaje deo te tihe harmonije koju Dunja uspostavlja oko sebe, dok su monasi polako dolazili iz konaka i pridruživali se pripremama, a svaki njihov korak bio je usklađen sa njenim prisustvom, kao da je ona centar tih nevidljivih niti koje nas povezuju u zajedničkom zadatku.
Zajedno smo proveravali oltar, raspoređivali knjige molitava, nanosili ulje za jeleosvećenje na poslužitelje, i svaki put kada bi Dunja prolazila pored nas, gestovima ili blagim osmesima usmeravala naš rad, osećali smo kako je njeno prisustvo dovoljno da nas vodi, da nas uči kako da budemo pažljivi i kako da se sve pripremi dostojno pred jutarnje sabranje naroda, jer sve što činimo sada, služi ne samo narodu, već i samom prostoru i ritmu manastira koji Dunja, neočekivano, oblikuje svojom tišinom, prisustvom i energijom.
Na kraju dana, dok je sunce polako nestajalo iza drveća, Dunja je stajala kraj fontane, posmatrajući dvorište koje je mirisalo na hleb, zemlju i tamjan, a mi smo stajali pored Raše, pokušavajući da sačuvamo spokoj koji nas je obuzimao i da istovremeno uživamo u tihom divljenju njenoj prisutnosti, dok smo poslednje sveće postavljali u hramu i proveravali da li je sve spremno za sutrašnje jeleosvećenje koje počinje u 08 h, znajući da je svaki naš pokret, svaki dodir predmeta i svaki pogled sada deo pripreme koja mora biti dostojna i sveta, jer sutra će narod doći da učestvuje u molitvi, a sve što radimo danas, oblikuje ritam i duhovnu atmosferu tog trenutka.
Sunce je već polako tonulo iza brežuljaka, bacajući zlatne pruge kroz krošnje, dok smo stajali pored staje, spremni da pomognemo oko čišćenja kod krava, i nisam mogao da sakrijem smeh dok je Dunja, nespretno na prvi pogled, ali iznenađujuće precizno, podizala krpe i metle, a Raša i ja smo pokušavali da pratimo njen ritam, svaki put kad bi rukom pomerila bale sena ili podigla kantice sa vodom, dok su krave promatrale nas sa radoznalošću, zujanje pčela oko plastenika dodavalo je zvučnu kulisu koja je činila da sve oko nas pulsira tiho, a opet prisutno.
Dunja je otišla do staje i prvo pogledala krave, duboko udahnula miris sena i mokre zemlje, zatim polako podigla ruke, dodirnula im krzno i počela da ih muzla, pokreti su joj bili nežni, ali precizni, a ja sam se divio kako je svaka kap mleka koja je ispunjavala kanticu delovala kao da nosi deo njene pažnje, dok je Raša, pokušavajući da bude smešan, spustio kanticu i prosuo malo mleka, a Dunja se okrenula, samo blago podigla obrve, i ja sam se smejao dok je Raša crveneo, a krave su nas mirno posmatrale kao da znaju da ovo nije prvi put da ljudska nespretnost pogađa harmoniju.
Dok smo čistili staju, Dunja je predložila da odnesemo so i posolimo stoku, a svaki njen pokret bio je uravnotežen, tako da se ni jedna krava nije uplašila, i dok je Raša pokušavao da bude brz, nekoliko pčela nas je napalo, zujeći oko naših lica, i nisam mogao da se ne smejem dok sam mahao rukama, a Dunja se samo blago nasmešila, uklanjajući pčele sa svoje ruke kao da ih poznaje i kao da su deo iste tihe simfonije koja je upravljala dvorištem.
Kada smo završili sa kravljom stajom, otišli smo do plastenika gde je Dunja pažljivo pregledala povrće, pomerajući listove, proveravajući zemlju, a Raša i ja smo pomagali, podižući korpe i raspoređujući sadnice, dok je miris svežeg povrća i vlage u vazduhu stvarao osećaj da smo deo jednog velikog, živog organizma, i svaki naš pokret, koliko god malen, bio je deo te harmonije koju je Dunja uspostavljala oko sebe.
Nakon toga, Dunja je predložila šetnju do šume i jezera, a mi smo je pratili, osećajući kako svaki njen korak utiče na ritam naših koraka, dok su ptice poletele iz krošnji, a sunčeve zrake se lomile kroz lišće, bacajući svetlosne pruge preko naše staze, i bilo je lako zaboraviti vreme dok smo razgovarali o biljkama, životinjama i životu u manastiru, a Raša je neprestano pokušavao da je nasmeje pričama iz prošlih dana.
Pri jezeru, Dunja je kleknula da pogleda ribu koja je probijala površinu vode, smeškala se dok je prstima dodirivala talase, a ja sam je posmatrao i shvatio koliko je jednostavnost njenih pokreta — spuštanje ruku, osmeh, nagib glave — dovoljno da promeni energiju prostora i naših misli, dok je Raša pravio šale i na kraju je izgubio kontrolu nad smehom kada su mu pčele opet prišle, a Dunja ih je tiho oterala, skoro meditativno, kao da pri tom šapuće molitvu koju niko osim nje ne bi razumeo.
Vratili smo se u kuhinju, gde smo pomagali u pripremi obroka, seckali povrće, raznosili tanjire, i svaki put kada bi Dunja prolazila pored nas, pokazivala je kako da postavimo tanjire i pribor, ne rečima, već gestovima, dok su blizanci tiho komentarisali njene pokrete, a ja i Raša smo samo pratili, osećajući kako svaka njena instrukcija postaje deo našeg zajedničkog ritma, i kako smo se polako zbližavali sa svima oko nas, monasima, volonterima i poslužiteljima, jer je njen način bio nenametljiv, a opet povezujući.
Dok smo završavali sa pripremama, Dunja je otišla do konaka da proveri raspored sveća i ikona za sutrašnje jeleosvećenje, dok smo mi Raša i ja raspoređivali stolove i postavljali knjige molitava, i svaki put kada bi se okrenula, njene oči su nas pratila, ne zahtevajući ništa, a opet prenoseći osećaj zajedništva i harmonije koja se polako spuštala na dvorište.
Sunce je potpuno zašlo, a mi smo završili sa čišćenjem, postavili sve predmete i proverili da li je sve spremno za jutarnje sabranje naroda; dok je Dunja stajala kraj fontane, posmatrajući dvorište koje je mirisalo na hleb, zemlju i tamjan, Raša i ja smo stajali pored nje, osećajući kako je svaki trenutak sa njom, svaki dodir predmeta, svaki korak i pogled postao deo tihe pripreme za sutrašnje sveto jeleosvećenje, a mi smo znali da smo zajedno stvorili mir, red i harmoniju koja će preneti svoj blagi uticaj na sve koji sutra budu prisutni u hramu.
THE MONASTERY
