Ideja o pisanju knjige bila je snažan unutrašnji poriv različitog intenziteta u različitim nastupajućim periodima.
Od pojave sopstvene svesti o poimanju stvarnosti u najranijem životnom dobu pokušavao sam shvatiti određene aspekte života koji nisu svojstveni mladoj ličnosti.
Odnosi među ljudima, u porodici i familiji, prijateljima, poznanicima, nepoznatim osobama, u školi, na poslu — zbunjivali su me.
Prirodno je da dete traži odgovore na pitanja o onome što ga od početka okružuje, ali pošto sada dovoljno godina imam da bih sa distance neke situacije mogao rezimirati, verovatno mogu sa potpunom sigurnošću utvrditi da je to sa moje strane bilo veoma naivno i bespotrebno samopterećivanje stvarima koje se ne mogu promeniti pojedinačnom brigom.
Shvatiti sva preplitanja u međusobnim odnosima među ljudima na zreo način teško je i najzrelijim i najumnijim individuama.
Ono što sam znao bilo je da te relacije u globalu nisu dobre, da se neprestano na dnevnom nivou događaju u mojoj neposrednoj okolini, da se niko ne zauzima za slabe i zaostale na ličnom razvoju, već da su ostavljeni samima sebi, da zajednica ili društvo nema nimalo saosećajnosti prema siromašnoj, bolesnoj deci, nemoćnim starcima.
Iz perspektive dečje nevinosti mogao sam videti samo spoljne manifestacije, što je dovoljno bilo za osnovno shvatanje pojma zla:
svesno ili nesvesno nametanje svoje volje i bezobzirno nametanje diskutabilnih težnji kroz strah i manipulaciju, zatim pretnje, omalovažavanje, svađe, vređanja, zloupotreba autoriteta i pozicije.
Ipak, pokušaji pronicanja u „tajne života“ nisu bili samo naivni pokušaji malog deteta da shvati taj čudan svet oko sebe.
U mom slučaju to nije bilo samo prirodno i svojstveno istraživanje tokom odrastanja, već teskoban, neizdrživ i snažan dubinski unutrašnji glas koji negoduje na svaku vrstu nepravde koja se činila lično meni, ali čak i više na viđenje nepravde koja se činila drugima.
Saosećanje i pronicanje u bol koji bi se sledstveno javljao u duši onih individua koje su ugrožene tim delovanjem manifestovao bi se kroz plač, uznemirenost i snažnu iskonsku patnju.
Da, bio sam veoma osetljiv na svaku ljudsku patnju.
Svojstveno tako mladoj duši, ja nisam mogao imati svest o potrebnoj količini iskustva koje se stiče kroz sazrevanje i o tome kolika je unutrašnja snaga potrebna da bi se pored svoje „u sebi nosila“ i tuđa ljudska patnja.
To je tada, moram priznati, izazivalo i kratkotrajne strepnje i strahove, a Bog zna kakve je posledice ostavilo ono potisnuto.
Uglavnom, kroz tu prizmu i takve klasifikacije radoznalo sam posmatrao, analizirao i ocenjivao život i ljude i uvek iznova pokušavao shvatiti:
– Da li ljudi pružaju otpor kada su ugroženi?
– Budi li se revolt u njima ili su pasivni i potiskuju?
– Iz kog razloga ljudi nisu bolji jedni prema drugima?
– Zašto se događaju nesreće, raspadaju porodice, čitava društva i zajednice?
„Злочин је увек слабост. Злочинац је кукавица, а не јунак…“
(Свети владика Николај)
Verovatno se zbog tih, ali i još mnogo drugih pitanja, sa trinaest godina prvi put pojavio utopijski krik iz dubine bića:
„Sve ovo ću ja napisati!“
Tako je glasila pomisao-rečenica koja je odzvanjala u mojoj glavi na svaku takvu doživljenu situaciju.
„Ovo ću napisati, o ovome mora postojati napisana reč, neka ostane zabeleženo“ — usud je koji me prati evo već nekoliko decenija.
Zlo se mora nekako demistifikovati i uklanjati makar i sistemom: kap po kap.
Ako je svet i utemeljen na zlu, mislio sam, toliko je vremena prošlo, toliko je civilizacija bivalo i nestajalo da je vreme za izvlačenje pouka.
Mora li proći još hiljade godina da bi se takve ružne okolnosti življenja izmenile?
Deprimiralo me je to što sam shvatao da svet i dalje funkcioniše na pravu jačeg, moćnijeg, dominantnijeg.
Sećam se fotografija pregladnele dece u Africi.
Zapamtio sam suze jednog takvog deteta.
Dugo sam plakao, nisam mogao razumeti zašto je čovečanstvo to dozvolilo.
Verovao sam, kao što i sada verujem, da za svako živo ljudsko biće na planeti Zemlji postoji dovoljno resursa da bi imalo pristojan dom i hranu.
Posmatrao sam u detinjstvu kratke snimke nekog rata u dalekim predelima.
Zar ne postoji drugi način?
Bio sam ljut na one koji seju nesreću oduzimajući živote dece, roditelja, rođaka, najmilijih.
Zamišljao sam plač majke i oca nad telom nepoznatog preminulog deteta.
Cepa se srce u grudima.
Neopisiva tuga.
Mnogo je monstruma izrodilo čovečanstvo.
Previše je zla.
To se mora hitno promeniti.
Život mi je u sedmoj godini otvorio jedna vrata.
U selu su postojala dva trgovinska objekta: samoposluga „Banat“ i trafika „Centroduvan“.
U drugom trgovinskom objektu, kao trgovac u jedinoj trafici u centru sela, zaposlena je bila moja majka.
Ono što je tada u ogromnoj meri uticalo na moj život bili su stripovi koji su meni još „kao topli“ dolazili u ruke.
Čitao sam sva nova izdanja, iščekivao naredna, voleo osećaj držanja u rukama nepročitanog stripa.
Uvek novi, ali i uvek iznova isti miris hartije i štampanog mastila činio me je tako blaženim i radosnim.
Igračke sam „preko noći“ zamenio junacima iz stripova.
Potpuno sam ušao u taj svet heroja koji su se po svojim osobinama borili protiv zla i nepravde na različite načine.
Želeo sam biti takav heroj.
Poistovećivao sam se sa njima.
Sanjao ih.
Maštao.
Želeo sam biti hrabar, neustrašiv, snažan, mudar — na strani dobra.
Ipak, neprestano napajanje stripovima kroz nekoliko godina postajalo je nedovoljno.
Ali postojalo je u mojoj blizini nešto nepoznato što je golicalo moju znatiželju.
U našem skromnom domu bilo je mnogo ukoričenih knjiga koje su u savršenom poretku stajale u ormanu.
To su bila kompletna izdanja Fjodora Dostojevskog, Ernesta Hemingveja, Karla Maja, Agate Kristi, Lajoša Zilahija.
Sa nekih deset godina uplivao sam u taj nepregledni svet neverovatno jasno opisanih likova i savršeno postavljenih zapleta i proživljavao veoma intenzivno svako napisano delo.
Druga vrata bila su otvorena.
Čitao sam čak i za vreme obroka, uz potpuno opravdano neodobravanje majke.
Spavao sam sa rukom na knjizi, smatrao sam je za prijatelja.
Noć je bila kratka, nisam se mogao predati snu jer priča je išla dalje.
Kako odoleti?
Jasnije sam vremenom razumevao svet oko sebe.
Sticao zdravorazumsko iskustvo.
Duhovne oči počele su da sagledavaju u pravilnijim obrisima oblike života.
Počeo sam pozajmljivati dela najvećih svetskih pisaca u osnovnoj školi, dok je školska lektira odavno unapred bila pročitana.
Osećao sam veliku strast i iskrenu ljubav prema pisanoj reči i divio se umeću velikih svetskih pisaca.Naravno, nikada neću imati dovoljno kapaciteta da dostignem takvo umeće u krojenju priča, rečenica i reči, ali na svoj način svoj sopstveni san mogu odsanjati do kraja.
Od pojave sopstvene svesti o poimanju stvarnosti u najranijem životnom dobu pokušavao sam shvatiti određene aspekte života koji nisu svojstveni mladoj ličnosti.
Odnosi među ljudima, u porodici i familiji, prijateljima, poznanicima, nepoznatim osobama, u školi, na poslu — zbunjivali su me.
Prirodno je da dete traži odgovore na pitanja o onome što ga od početka okružuje, ali pošto sada dovoljno godina imam da bih sa distance neke situacije mogao rezimirati, verovatno mogu sa potpunom sigurnošću utvrditi da je to sa moje strane bilo veoma naivno i bespotrebno samopterećivanje stvarima koje se ne mogu promeniti pojedinačnom brigom.
Shvatiti sva preplitanja u međusobnim odnosima među ljudima na zreo način teško je i najzrelijim i najumnijim individuama.
Ono što sam znao bilo je da te relacije u globalu nisu dobre, da se neprestano na dnevnom nivou događaju u mojoj neposrednoj okolini, da se niko ne zauzima za slabe i zaostale na ličnom razvoju, već da su ostavljeni samima sebi, da zajednica ili društvo nema nimalo saosećajnosti prema siromašnoj, bolesnoj deci, nemoćnim starcima.
Iz perspektive dečje nevinosti mogao sam videti samo spoljne manifestacije, što je dovoljno bilo za osnovno shvatanje pojma zla:
svesno ili nesvesno nametanje svoje volje i bezobzirno nametanje diskutabilnih težnji kroz strah i manipulaciju, zatim pretnje, omalovažavanje, svađe, vređanja, zloupotreba autoriteta i pozicije.
Ipak, pokušaji pronicanja u „tajne života“ nisu bili samo naivni pokušaji malog deteta da shvati taj čudan svet oko sebe.
U mom slučaju to nije bilo samo prirodno i svojstveno istraživanje tokom odrastanja, već teskoban, neizdrživ i snažan dubinski unutrašnji glas koji negoduje na svaku vrstu nepravde koja se činila lično meni, ali čak i više na viđenje nepravde koja se činila drugima.
Saosećanje i pronicanje u bol koji bi se sledstveno javljao u duši onih individua koje su ugrožene tim delovanjem manifestovao bi se kroz plač, uznemirenost i snažnu iskonsku patnju.
Da, bio sam veoma osetljiv na svaku ljudsku patnju.
Svojstveno tako mladoj duši, ja nisam mogao imati svest o potrebnoj količini iskustva koje se stiče kroz sazrevanje i o tome kolika je unutrašnja snaga potrebna da bi se pored svoje „u sebi nosila“ i tuđa ljudska patnja.
To je tada, moram priznati, izazivalo i kratkotrajne strepnje i strahove, a Bog zna kakve je posledice ostavilo ono potisnuto.
Uglavnom, kroz tu prizmu i takve klasifikacije radoznalo sam posmatrao, analizirao i ocenjivao život i ljude i uvek iznova pokušavao shvatiti:
– Da li ljudi pružaju otpor kada su ugroženi?
– Budi li se revolt u njima ili su pasivni i potiskuju?
– Iz kog razloga ljudi nisu bolji jedni prema drugima?
– Zašto se događaju nesreće, raspadaju porodice, čitava društva i zajednice?
„Злочин је увек слабост. Злочинац је кукавица, а не јунак…“
(Свети владика Николај)
Verovatno se zbog tih, ali i još mnogo drugih pitanja, sa trinaest godina prvi put pojavio utopijski krik iz dubine bića:
„Sve ovo ću ja napisati!“
Tako je glasila pomisao-rečenica koja je odzvanjala u mojoj glavi na svaku takvu doživljenu situaciju.
„Ovo ću napisati, o ovome mora postojati napisana reč, neka ostane zabeleženo“ — usud je koji me prati evo već nekoliko decenija.
Zlo se mora nekako demistifikovati i uklanjati makar i sistemom: kap po kap.
Ako je svet i utemeljen na zlu, mislio sam, toliko je vremena prošlo, toliko je civilizacija bivalo i nestajalo da je vreme za izvlačenje pouka.
Mora li proći još hiljade godina da bi se takve ružne okolnosti življenja izmenile?
Deprimiralo me je to što sam shvatao da svet i dalje funkcioniše na pravu jačeg, moćnijeg, dominantnijeg.
Sećam se fotografija pregladnele dece u Africi.
Zapamtio sam suze jednog takvog deteta.
Dugo sam plakao, nisam mogao razumeti zašto je čovečanstvo to dozvolilo.
Verovao sam, kao što i sada verujem, da za svako živo ljudsko biće na planeti Zemlji postoji dovoljno resursa da bi imalo pristojan dom i hranu.
Posmatrao sam u detinjstvu kratke snimke nekog rata u dalekim predelima.
Zar ne postoji drugi način?
Bio sam ljut na one koji seju nesreću oduzimajući živote dece, roditelja, rođaka, najmilijih.
Zamišljao sam plač majke i oca nad telom nepoznatog preminulog deteta.
Cepa se srce u grudima.
Neopisiva tuga.
Mnogo je monstruma izrodilo čovečanstvo.
Previše je zla.
To se mora hitno promeniti.
Život mi je u sedmoj godini otvorio jedna vrata.
U selu su postojala dva trgovinska objekta: samoposluga „Banat“ i trafika „Centroduvan“.
U drugom trgovinskom objektu, kao trgovac u jedinoj trafici u centru sela, zaposlena je bila moja majka.
Ono što je tada u ogromnoj meri uticalo na moj život bili su stripovi koji su meni još „kao topli“ dolazili u ruke.
Čitao sam sva nova izdanja, iščekivao naredna, voleo osećaj držanja u rukama nepročitanog stripa.
Uvek novi, ali i uvek iznova isti miris hartije i štampanog mastila činio me je tako blaženim i radosnim.
Igračke sam „preko noći“ zamenio junacima iz stripova.
Potpuno sam ušao u taj svet heroja koji su se po svojim osobinama borili protiv zla i nepravde na različite načine.
Želeo sam biti takav heroj.
Poistovećivao sam se sa njima.
Sanjao ih.
Maštao.
Želeo sam biti hrabar, neustrašiv, snažan, mudar — na strani dobra.
Ipak, neprestano napajanje stripovima kroz nekoliko godina postajalo je nedovoljno.
Ali postojalo je u mojoj blizini nešto nepoznato što je golicalo moju znatiželju.
U našem skromnom domu bilo je mnogo ukoričenih knjiga koje su u savršenom poretku stajale u ormanu.
To su bila kompletna izdanja Fjodora Dostojevskog, Ernesta Hemingveja, Karla Maja, Agate Kristi, Lajoša Zilahija.
Sa nekih deset godina uplivao sam u taj nepregledni svet neverovatno jasno opisanih likova i savršeno postavljenih zapleta i proživljavao veoma intenzivno svako napisano delo.
Druga vrata bila su otvorena.
Čitao sam čak i za vreme obroka, uz potpuno opravdano neodobravanje majke.
Spavao sam sa rukom na knjizi, smatrao sam je za prijatelja.
Noć je bila kratka, nisam se mogao predati snu jer priča je išla dalje.
Kako odoleti?
Jasnije sam vremenom razumevao svet oko sebe.
Sticao zdravorazumsko iskustvo.
Duhovne oči počele su da sagledavaju u pravilnijim obrisima oblike života.
Počeo sam pozajmljivati dela najvećih svetskih pisaca u osnovnoj školi, dok je školska lektira odavno unapred bila pročitana.
Osećao sam veliku strast i iskrenu ljubav prema pisanoj reči i divio se umeću velikih svetskih pisaca.Naravno, nikada neću imati dovoljno kapaciteta da dostignem takvo umeće u krojenju priča, rečenica i reči, ali na svoj način svoj sopstveni san mogu odsanjati do kraja.
Međutim, život kao da nije dopuštao da sve ostane samo na mladalačkom divljenju književnosti i na želji da jednog dana napišem sopstvenu priču, jer su se vremenom počeli nizati događaji, susreti i situacije koje su u meni ostavljale utisak da nisu došli tek tako i da bi njihovo prećutkivanje predstavljalo neku vrstu unutrašnje izdaje onoga što sam video, osetio ili naslutio.
Pojedine okolnosti delovale su toliko neobično, toliko duboko urezano u svakodnevicu koja ih je spolja prikrivala običnim tokom života, da sam sve češće imao osećaj kako se ispod površine vidljivog odvija još nešto što uporno traži da bude izrečeno i zabeleženo.
Ispod radara vidljivog, a nasuprot svemu onome što se nalazi na raspolaganju vidu očinjem, obitava jedan strašno misteriozan i nezamislivo zanimljiv svet koji je malom broju ljudi poznat i koji je besmisleno opisivati ovako, naprečac.