(In english and serbian)
Uvod (završni deo — priziv)
I onda, kada sam već bio uveren da sam prošao kroz mnoge unutrašnje borbe, da sam dotakao granice sopstvene izdržljivosti i da me malo šta može iznenaditi — život me je doveo pred iskušenje koje nije ličilo ni na jedno prethodno.
Nije to bila više unutrašnja borba.
Bilo je stvarno.
Opipljivo.
Nepodnošljivo.
Na Vračaru sam.
Krećem se ka Hramu Svetog Save, hodajući ivicom pločnika, ali u sebi osećam kao da hodam ivicom nečega mnogo dubljeg — ivicom očaja koji nema dno, ili ga barem ja u tom trenutku nisam mogao naslutiti.
Svestan sam konfuzije u kojoj se nalazim, ali pokušavam da se održim, da pronađem bilo kakvu misao koja vodi ka nadi, makar bila i najslabija.
Ja dišem.
Ja stojim.
Ja postojim.
Od toga se ne umire.
A on — moj tek rođeni sin — leži na operacionom stolu, dok kardiohirurzi, meni potpuno nepoznati ljudi, seku njegova mala, krhka tkiva, pokušavajući da svaki njihov pokret bude savršen, vođen znanjem, iskustvom i nečim što prevazilazi samu veštinu.
Njegov život je u njihovim rukama.
I prvi put u životu, jasno i bez ostatka, shvatam koliko je čovek nemoćan.
Vernici kažu — treba se moliti za lekare.
Molim se.
Ne znam pravilno.
Ne znam tačno.
Ali molim se kako znam i umem — za te ljude koje nikada nisam video, a koji u tom trenutku odlučuju o svemu što mi znači.
Dan je sunčan.
Topao.
I onda — kiša.
Tople kapi padaju po meni dok zastajem, zbunjen, pokušavajući da shvatim kojim putem da krenem, gde da skrenem, kako da stignem najbrže.
Podignem pogled.
Nebo je čisto.
Plavo.
Bez ijednog oblaka.
Ne tražim znak.
Ne očekujem čudo.
Ali — nešto se dešava.
Kasnije sam pronašao reč za to.
Litija.
Ispred Hrama nailazim na povorku.
Sveštenoslužitelji, u belim odorama, nose barjake.
Na njihovim licima — mir.
Radost.
Nešto što u meni u tom trenutku ne postoji.
Prilazim.
Ne znam odakle mi snaga.
Ne znam ni šta tačno očekujem.
Samo izgovaram:
„Moje dete je na operacionom stolu… srce… bore se za njegov život.“
I tada vidim kako se izraz na njihovim licima menja.
Ne naglo.
Ali dovoljno da znam da su me čuli.
„Danas je Lazareva subota… veliki praznik… neka ga Bog čuva… uđite… pomolite se pred ikonom Presvete Bogorodice… mnogima je pomogla…“
Uznemirio sam ih.
Osetio sam to.
A oni su, uprkos tome, pokušali da mi daju ono što sam tada jedino mogao da primim — nadu.
Dok oni nastavljaju dalje, pokušavajući da povrate mir koji sam narušio svojim očajem, ja još uvek ne razumem značaj dana u kojem stojim.
Lazarevo vaskrsenje.
Deca sa vrbovim granama.
Majke.
Očevi.
Smeh.
Radost.
Život.
Sve ono što je meni u tom trenutku izmicalo.
Stajem u red.
Dug.
Nepomičan.
I kada sam konačno stigao pred ikonu — kleknuo sam.
Nisam znao molitve.
Nisam znao pravila.
Ali suze su govorile.
Misli su potvrđivale.
Srce je garantovalo.
„Sve ću predati sinu Tvome — Bogu Isusu Hristu — ako mi dete spaseš.“
„Sve.“
„Bez ostatka.“
„Bez pregovora.“
Bio sam spreman na svaku žrtvu.
Na svako iskušenje.
Na svaki oblik služenja.
Ne iz snage.
Već iz potpunog sloma.
Naslonjen na debeli, hladni zid, pokušavao sam da zadržim telo koje više nije slušalo.
Ruke su mi drhtale.
Vreme je stalo — ili je možda tek tada počelo da pokazuje svoje pravo lice.
Roptao sam.
To mi je manir.
„Možda sam sve ovo zaslužio…“
Ta misao dolazi sama.
Uvek dođe.
Medicinski tehničar mi prilazi.
Nudi nešto za smirenje.
Ljubazno.
Tiho.
Sa brigom koja nije glumljena.
Uz osmeh koji mi je tada bio jedino oružje — odbijam.
Ovo ću izgurati.
„Na suvo.“
Najgore trenutke u životu.
Tako sam tada mislio.
A onda — vrata.
Otvaraju se.
Čovek u svetloplavoj uniformi, mokar od znoja, prolazi kroz njih.
Visok.
Običnog lica.
Ali meni — ništa nije bilo obično.
Gledam ga.
I u tom pogledu tražim odgovor.
„To je otac?“
Pita.
Pokazuje na mene.
I ne čekajući potvrdu — poziva me.
Ulazim.
„Upravo ga zatvaraju… nismo znali dok ga nismo otvorili… bilo je teško… ali posle… sve je išlo neverovatno dobrim tokom.“
Te reči.
Ne zvuče kao rečenica.
Zvuče kao oslobađanje.
Pozivam suprugu.
„Zdravo… mama… uskoro dolaziš… sve je prošlo najbolje moguće…“
Sa druge strane — jecaj.
Neverica.
Radost.
„Bože… da li je moguće…“
I tada, gotovo nesvesno, izgovaram:
„Dodaćemo mu ime… Lazar…“
Kao da je to bilo odlučeno pre mene.
Kao da sam samo izgovorio ono što je već bilo zapisano.
Tog dana nisam dobio odgovor na sva pitanja koja su me pratila od detinjstva.
Ali sam dobio nešto drugo.
Dobio sam — dodir.
Ne dokaz.
Ne objašnjenje.
Već dodir.
I od tog trenutka, put koji je do tada bio rasut, nejasan i pun lutanja, počeo je polako da se sabira.
Vodio je — tamo gde tada još nisam umeo da odem.
Ali gde ću, pre ili kasnije, morati da se vratim.
U tišinu.
U manastir.
I u ono što sam celog života, nesvesno, tražio.
The Monastery 2
