Dunja je stajala na pragu naosa, ruke joj lagano skupljene pred grudima, dok je u mislima pokušavala da pripremi srce na ono što će uslediti.

Svaka sekunda čekanja činila se beskonačnom, a u njoj se lomio osećaj straha i iščekivanja, neizvesnosti i neke neizrecive nade. Njeni prsti su se nežno igrali sa papirom na kojem je bio spisak imena vernika za koje se molilo, ali misli su joj odlutale ka keliji gde je otac Nektarije provodio jutro u molitvi.

„Kako će teći naš susret?“ pitala se u sebi dok je pratila lagane pokrete pripremnog osoblja, dok su sveće polako paljene, a vernici u sve većem broju punili hram.

Dunja je pomerila papir u rukama, pokušavajući da uhvati dah koji joj je bežao iz grudi.

Njene oči su se na trenutke podizale ka vratima hrama, pitajući se kada će se pojaviti otac Nektarije i kako će izgledati prvi trenutak kada će mu prići.

Srce joj je ubrzano kucalo, a svaki udah nosio je i miris tamjana i blagi osećaj straha i olakšanja.

Korak na stepenicama odjeknuo je tiho, ali dovoljno jasno da je Dunja odmah primetila.

Otac Nektarije ulazio je dok su mu verni narod ljubili ruku i tražili blagoslov.

Obučen u svoju keliku, lice mu spokojno, ali oči pune iskustva i tihe snage koja je mogla da obuhvati sve prisutne.

Njegov pogled je prvo prošao kroz hram, a zatim se nežno zadržao na Dunji.

Njene ruke su se same skupljale pred grudima, dok je osećala kako joj se unutrašnja napetost polako pretvara u blagu tremu i očekivanje.

„Bog te blagoslovio, kćeri moja,“ rekao je tiho, ali dovoljno jasno da ga je Dunja čula.

Glas mu je bio miran, ali nosio težinu ljubavi i ponosa.

„Dobro jutro, oče Nektarije… i oče moj,“ odgovorila je, i iako su joj usne bile stisnute u kontrolisanu strogost, oči su joj sijale neizrecivom radošću i iščekivanjem.

On je napravio nekoliko koraka ka njoj, svestan njenog unutrašnjeg nemira.

„Vidim da si spremna za ovo,“ rekao je, i u tom glasu bilo je više nežnosti nego što je očekivala, ali i potvrde da je došao pravi trenutak.

Dunja je klimnula glavom, pokušavajući da se smiri, ali ruke su joj još uvek drhtale dok je držala spisak.

„Da, oče… spremna sam,“ izgovorila je tiho.

Njene misli su se mešale – molitve, strahovi, sećanja, detinjstvo bez oca, majka – sve je vrvelo u njenoj glavi dok je gledala u njega.

„Ne brini,“ rekao je Nektarije, približavajući se, „ovo je samo trenutak… trenutak kada se duša i srce pripremaju, kada sve što jeste postaje jasno i kada vera dolazi do svoje punoće.“

Osetila je kako joj se ramenima spušta težina.

Njegova prisutnost nosila je sigurnost, ali i neku uzvišenu snagu koju nije mogla opisati rečima.

„Znam, oče… ali ipak… ne mogu da se oslobodim strepnje,“ priznala je.

„To je prirodno,“ odgovorio je Nektarije. „Strah se pojavljuje kada je srce otvoreno.

Ali to srce koje drhti i traži, to je srce koje je već u molitvi.“

Nije mogla da veruje da joj je ovaj čovek – otac, njen otac!

Raša i ja smo stajali sa strane, posmatrajući kako se njih dvoje polako približavaju, kako se napetost polako menja u tišu, dublju povezanost.

Njihovi pogledi su se sreli, a u tom trenutku sve što je bilo izvan njih – nestalo je.

Ostali su samo oni i osećaj svetosti trenutka.

„Pitaj me šta hoćeš, oče,“ rekla je Dunja, lagano spuštajući papir na sto. „Sve što me muči… sve što osećam…“

Nektarije je klimnuo glavom. „Sve što osećaš sada, osećam i ja.“

Dunja je osetila kako joj se srce lagano smiruje.

Stajali su tako nekoliko trenutaka, tišina između njih bila je zasićena nežnošću.

Dunja je podigla pogled, a u očima joj je bilo nešto poput olakšanja.

„Znam… i osećam… ali ne mogu da verujem da je sve ovo stvarno.“

„Sve što je stvarno,“ rekao je Nektarije, „nosi u sebi mir i snagu. I sada, kada smo ovde, možemo zajedno ući u ono što dolazi.“

Njeni prsti su lagano dodirnuli papir sa spiskom, a oči su joj se nesvesno skrenule ka maloj ženi u senkama – koja je stajala neprimetno u pozadini, a bratska pažnja prisutnih čuvala je njeno prisustvo.

Osetila je blagi nemir u stomaku, ali i fascinaciju, shvatajući koliko je svaka duša važna u ovom trenutku, koliko je nevidljivo prisustvo svakog čoveka deo predstojeće velike molitve.

„Da li će svi biti zaštićeni u molitvi?“ pitala je.

„Verom, sve je moguće,“ odgovorio je Nektarije, blago spuštajući ruku na njeno rame. „Ali nije samo molitva. To je predaja. Predaja srca, duše, svega što jesi… A Bog odlučuje gde će doći.“

Dunja je polako klimnula glavom, osećajući kako joj se napetost topi.

„Hvala ti, oče… i za ovo… što si ovde… sada… što si me primio – mogao si da kažeš da to nema veze sa tobom.“

On se osmehnuo, oči mu sijale tihom, neizrecivom snagom.

„Sutra, ili danas, sve što činimo, činimo zajedno u molitvi, svaka ruka, svaki pogled, svaki dah… sve se sabira. I svaki od nas je tu zbog jednog – Božijeg milosrđa.“

„Razgovaraćemo o svemu tokom dana,“ dodao je tiho.

Nekoliko minuta su stajali tako, u tihom, gotovo neprimetnom razgovoru, dok su pripreme za jeleosvećenje nastavljale svoj tok u pozadini.

Njihova tišina bila je ispunjena poverenjem, očekivanjem i blagim olakšanjem, dok su svi vernici još uvek prilazili i zauzimali svoja mesta.

Raša je lagano dodirnuo moje rame. „Vidiš li kako se sve to prepliće? Osećaji, molitve, prisustva… svaki trenutak nosi težinu koju ne možeš izmeriti, ali možeš je osećati.“

„Da,“ rekao sam. „I sada je najvažnije što su oni ovde… zajedno. Sve ostalo je molitva koja će tek početi, a mi ćemo biti posmatrači i učesnici u isto vreme.“

Dunja je poslednji put pogledala ka ženi kojoj su ruke i telo podrhtavali, zatim ka ocu Nektariju, duboko je udahnula i spustila ruke.

Znala je da je trenutak koji dolazi svet, neponovljiv i da nosi u sebi snagu koju će osetiti cela duša.

Njene misli su bile jasnije, strah je nestajao, a srce joj je kucalo u ritmu tihe, duboke pripreme za ono što će uslediti.

I dok je otac Nektarije stajao pred njom, oči im se srele u tihi, trajni trenutak, osećanje da je sve što sledi – molitva, oproštaj, isceljenje – već počelo u srcima onih koji su spremni da prime Božiju milost.

THE MONASTERY 12