(In english and serbian)
Parkirao sam auto dalje od drugih vozila, ispod starog, krivudavog hrasta, misleći da će ujutru senka biti idealna, bar po mom razmišljanju, iako nisam mogao da predvidim kako će ptice koje žive u krošnji uneti svoje „ukrase“ na moj plavi renault Clio.
Znam da sve ima svoju svrhu i važnu ulogu u ekosistemu, ali mi se nije dopalo što sam primetio zmiju u blizini, možda desetak metara dalje.
Zaista ne podnosim te stvorenja, pa mi je čak i ta udaljenost delovala previše blizu.
Poznajem ljude koji su uhvatili zmije pravo pred mojim očima!
Samo ako bih morao da zaštitim decu, uradio bih bilo šta… u suprotnom — držite se podalje od mene.
Zmija se uputila ka sumraku, uvijajući svoje dugo, odvratno telo, što me odmah podsetilo na grešnu anegdotu iz mog mladalaštva.
Pogledao sam oko sebe — dvorište manastira je mirno, gotovo previše mirno za popodnevno vreme, dok se vetar lagano probijao kroz krošnje i donosio miris sveže zemlje, trave i tamjana koji je lebdeo iz hrama.
Osećao sam mir koji dolazi iz ovih vekovima starim zidina, mir koji nije puko odsustvo buke, već prisustvo nečeg što nadilazi svakodnevnicu i sve što čovek može da opiše.
Prolazio sam pored konaka, posmatrajući kako se lagano trese sunčeva svetlost kroz prozore, obasjavajući drvene daske i prostorije koje su vekovima služile monasima.
Tu i tamo sam sretao poznate figure — starije monahe koji su se tiho kretali, mlade monahe u crnim talarima, i igumana, oca Arsenija, koji je tog popodneva delovao kao i uvek spokojno, ali sa onom blagom oštrinom u pogledu koja je uvek govorila da je svestan svega što se dešava.
Kada me je ugledao, blago se nasmejao , klimnuo glavom,pozvao me u zagrljaj, i taj mali znak pažnje naterao je srce da mi zadrhti — osećaj koji nisam mogao da objasnim, a koji je ipak znao da prizove poštovanje i tišinu u meni.
U svakom slučaju, toliko vremena sam proveo u ovom manastiru tokom protekle dve godine da sam, bez preterivanja,
postao prijatelj sa nekoliko starijih monaha — pa čak i sa samim igumanom, ocem Arsenijem.
Otac Arsenije je bila posebna priča. Uopšte se nije uklapao u vekovima stare stereotipe, i to mi se kod njega mnogo dopadalo.
Preciznije, delovao je kao kombinacija poznatih svetih staraca prošlih vremena i nečeg novog, modernog — neobičnog, originalnog, a ipak bez gubitka mudrosti koju biste očekivali.
Nije mi se dopalo sve što je govorio, niti sam se slagao sa svim njegovim stavovima, ali sam lako mogao da prihvatim ono što je, po mom mišljenju, bilo u suprotnosti sa mojim shvatanjem sveta.
Naravno, to su bila samo pitanja svakodnevnih stvari, jer nisam posedovao znanje niti kapacitet da pouzdano razmišljam o teološkim učenjima.
Kada je govorio o društvenim anomalijama, međutim, osvojio me je — kao i mnoge vernike — jer mu nikada nije nedostajala hrabrost da iznese mišljenje čak i o zabrinjavajućim događajima u Crkvi.
Ukratko, imao je oštar i rafiniran um.
Najmanje je štedeo sebe.
Zapravo, često je bio prvi koji je javno kritikovao samog sebe, i time je višestruko zarađivao pravo da izrazi strožije stavove o mnogim pitanjima — na žalost većine, posebno ateističkog dela javnosti.
Ipak, uvek je naglašavao da je samo prost monah.
Zamišljam da je takva samokarakterizacija takođe ljutila određene krugove unutar crkvene hijerarhije.
Tako je otac Arsenije skupio mnogo neprijatelja sa obe strane.
Oduvek su mi se takvi likovi dopadali… i da sam ga sreo negde van manastira, verujem da bismo mogli postati bliski prijatelji.
Nakon prve ispovesti ispričao mi je nešto o mom detinjstvu što nikako nije mogao znati ili pretpostaviti!
Bio je to trenutak u kojem sam shvatio koliko su složeni putevi ljudske duše i koliko svaka molitva, svaki izbor, svaki trenutak introspektivnog razmišljanja nosi svoju nevidljivu težinu i posledice koje se protežu daleko izvan naših očiju.
Dok sam stajao i upijao atmosferu, čuo sam u umu odjek Rašinog glasa, koji će tek sutradan stići u manastir, i u tom trenutku sam znao da će mu sigurno boravak ovde uneti neku novu dimenziju u život.
Pomolio sam se kratko za njega….da Gospod Bog odagna tu veliku patnju koju će doneti sa sobom.
Kretanje kroz dvorište, miris zemlje, senke drveća, glasovi u tišini i posmatranje oca Nektarija i visokog čoveka stvorili su u meni osećaj da sam na pragu nečega što je veće od mene, što nadilazi svakodnevne probleme i koje će se nastaviti tek kroz susrete, razgovore i događaje koji slede.
U tom trenutku sam osetio spoj prošlosti, sadašnjosti i neizvesne budućnosti, trenutak kada tišina govori više od reči, a svaki pogled i svaka kretnja imaju značenje koje se ne može u potpunosti izraziti, već samo doživeti.
Sećanja su me vukla unazad, ka mladosti u kojoj sam grešio i gubio, ka ljubavi koja je nestala pre nego što je mogla da se ukoreni, ka danima kada je svet bio težak, a besparica nepopustljiva.
Sećao sam se ljubavi, obećanja koja nisam mogao da održim, i trenutaka kada sam tonuo sve dublje, u sopstveni svet tuge i razočaranja.
Bio sam na ivici — i fizički, i duhovno, i emocionalno.
U tim trenucima lutanja kroz sopstveni život, nailazio sam na natprirodno ,kao da mi je samo još i to nedostajalo .
Prvi pokušaji da se približim Crkvi nisu bili laki. Sećao sam se sveštenika sa srebroljubivim očima i tvrdim rečima, koji je služio u seoskoj crkvi nedaleko od kuće.
Njegove besne i teške naravi nije bilo lako podneti; molitva je u njegovoj prisutnosti bila ispunjena smutnjom, a ne mirom. Ipak, i tada sam osećao da postoji svetlost koja me zove, iako sam koračao kroz mrak sopstvene nesigurnosti i bola.
Kroz sve to, manastir je za mene bio obećanje tišine.
Kada sam danas ulazio u dvorište, gledajući konak i crkvu, osećao sam da svaki kamen, svaki krov, svaki prozor ima svoje sopstveno znanje, svoju tišinu koja sve razume.
Tu sam prvi put ugledao oca Arsenija — njegova blaga prisutnost, spoj mudrosti i snage, obećavala je da postoji mesto gde je moguće početi iznova, gde se prošlost može sagledati sa razumevanjem, a ne samo sa tugom.
Naposletku,duša se može obnoviti i svaka pukotina zatvoriti.
Dok sam prolazio pored starih,visokih borova ugledao sam oca Nektarija u razgovoru sa visokim crnim čovekom.
Njihov glas je bio tih, ali pun težine pitanja i odgovora o veri, slobodi, ljudskoj prirodi i sudbini.
Otac Nektarije je, iz svojih ranih rana i ljubavi koja je nestala, odgovarao s tugom i smirenjem, a opet sa snagom koja dolazi iz neprekinutog služenja.
Posmatrao sam ih, ne ometajući, i u tom trenutku osetio da su putevi prošlosti, sadašnjosti i budućnosti spojeni u jednom trenutku tišine i razumevanja.
Sve u meni se mešalo — uspomene na promašene ljubavi, nezapamćene neuspehe, trenutke natprirodnog čuda, i sadašnji mir manastira.
Ali nisam bio ovde da bežim; bio sam ovde da sagledam, da osetim, da dozvolim sebi da se duhovno probudim, i da spremim srce za ono što tek dolazi — susret sa Rašom, susret sa sopstvenim demonima i, na kraju, mesto gde će se sva ta prošlost suočiti sa sadašnjošću i verom.
THE MONASTERY
