U jednom ravničarskom mestu, gde su se ulice leti punile finom prašinom, na proleće obilnim kišama i velikim barama, zimi vetrom koji je dolazio preko otvorenih polja, odrastao je jedan dečak. Kuće su tamo bile niske, sa širokim dvorištima i starim voćkama koje su leti pravile gustu hladovinu. Ljudi su živeli sporo i predvidljivo i poznavali se gotovo onako dobro kao članove sopstvene porodice. Nije bilo mnogo tajni; svako je znao ko je čiji sin, ko se s kim posvađao, a ko se s kim pomirio.
Njegovo detinjstvo nije se mnogo razlikovalo od detinjstva drugih dečaka. Trčao je za krpenjacom po neravnim dvorištima, preskakao ograde koje su stariji pažljivo popravljali svakog proleća, penjao se sa društvom na šupe i stare dudove sa kojih se moglo videti gotovo celo mesto. Pravili su razne sitne gluposti i nestašluke, kako to biva sa deranima. Vraćao se kući tek kada bi mrak počeo polako da gasi poslednje tragove dana – umoran, prljav, pocepanih pantalona i sa krvavim kolenima. Majka bi ga tada dočekivala na pragu, brišući mu lice grubim peškirom, gunđajući više iz navike nego iz ljutnje, dok bi otac, sedeći negde u uglu dvorišta, kratko podigao pogled i klimnuo glavom, kao strogo, a u stvari da potvrdi da je sve upravo onako kako treba da bude.
Nedeljom je odlazak na liturgiju bio nepisano, ali strogo poštovano pravilo u njihovoj kući. Nije bilo rasprave niti pitanja da li će se ići; podrazumevalo se, isto kao što se podrazumeva da sunce ujutru izlazi nad ravnicom. Još dok bi se prvi bledi tragovi svetlosti pojavljivali na istoku, u kući bi se osećalo tiho kretanje i priprema za dan. Njegova dva starija brata i on oblačili bi svoja najbolja, i ujedno jedina, svečana odela. Tkanina je bila već pomalo iznošena na laktovima i kolenima, ali je majka uvek pazila da sve bude uredno, zakrpljeno gde treba i pažljivo ispeglano. U tim odelima dečaci su izgledali ozbiljnije nego što su zaista bili, pa su i sami, makar za tih nekoliko sati, pokušavali da se ponašaju dostojanstvenije nego obično.
U dvorištu bi otac već bio zauzet oko konja. Imao je dva snažna mrkova koji su strpljivo čekali dok je on nameštao opremu, proveravao kaiševe i uzde, povremeno ih pomilovao po vratu ili nešto tiho promrmljao, kao da razgovara sa njima. Taj mali jutarnji obred ponavljao se svake nedelje gotovo na isti način, i činilo se da konji tačno znaju gde će toga dana krenuti. Kada bi sve bilo spremno, kola bi lagano zaškrgutala na tvrdoj zemlji dvorišta. Otac bi seo napred, uspravno, čvrsto držeći kajase u rukama. Pored njega bi, mirna i dostojanstvena, sela njegova žena Lenka. Njeno lice u tim jutarnjim satima imalo je posebnu blagost, onu tišinu koju imaju žene navikle na život u radu i strpljenju. Dečaci bi se smestili pozadi, jedan pored drugog, pokušavajući da zadrže ozbiljnost koja se očekivala od njih. Kola bi tada krenula polako putem koji je vodio kroz selo, dok su točkovi tiho škrgutali po tvrdoj zemlji, a jutarnji vazduh nosio miris vlage, trave i dalekih polja.
Godine su prolazile tiho i gotovo neprimetno, kao što prolaze godišnja doba u ravnici. Završio je školu, našao posao i počeo polako da ulazi u život odraslih ljudi. Bio je stasit, pravilnih crta lica, pogleda odlučnog i stava sigurnog. Nije prošlo mnogo vremena a da nije počeo da „upada u oči“ ženskom svetu — onim napupelim i jedrim seoskim devojkama koje su umele da namignu krišom ili da mu kroz osmeh i pogled pošalju poneki tajni znak razumevanja. Ipak, nije bio ni naročito nemiran, ni naročito miran. Kada bi trebalo nešto reći, umeo je jasno da iznese svoj stav, pa je među vršnjacima i meštanima brzo stekao izvesno poštovanje koje se ne stiče galamom, već držanjem i postojanošću.
Bio je jedan od onih ljudi koji prolaze kroz svakodnevicu bez mnogo buke, ali ipak ostavljaju utisak važnosti i pouzdanosti — poput stare kuće na kraju sela koja stoji čvrsto na svojim temeljima i ne pomera se ni kada preko ravnice naiđu najjači vetrovi.
U to vreme u selu je bilo mnogo devojaka njegovih godina. Letnje večeri bile su pune smeha, pesme i pogleda koji su se krišom razmenjivali preko seoskih ograda i bunara. Mnoge su mu namigivale, neke su se pravile da ga slučajno sreću na putu, a poneka bi, kada prođe, spustila pogled i sakrila osmeh u maramu. Ali među svima njima postojala je jedna koju je u početku jedva primećivao. Zvala se Marija. Nije bila ni najglasnija ni najupadljivija. Naprotiv, govorila je malo i retko se zadržavala u velikim društvima. Ali kada bi se pojavila, prostor oko nje na trenutak bi se umirio. Imala je pogled koji nije tražio pažnju, ali je umeo da je zadrži.
Prvi put su se sreli kasne letnje večeri, pored starih voćnjaka. Sunce je već bilo na izmaku, a vazduh je mirisao na zrelu travu i prašinu koju su danima podizala kola sa polja. Ona je nosila kofu vode iz bunara, a on se vraćao sa posla. Zaustavili su se samo na trenutak.
— Dobro veče — rekao je.
— Dobro veče — odgovorila je tiho.
Kratko su ćutali, slušajući kako se negde u daljini oglašava pas.
— Vraćaš se s posla? — upitala je.
— Vraćam. Danas smo dugo ostali u polju.
— Mora da je naporno.
— Navikne se čovek — slegnuo je ramenima.
Ponovo je nastala ona kratka, neobična tišina, ali oboje su znali da je nešto počelo. Sutradan su se sreli pored starog oraha. Tu su ostavljali i uzimali male poruke, početak tihog razgovora bez reči. Svaki sledeći komadić papira donosio je malu radost, a sa svakim susretom njihova bliskost je rasla. Letnji dani prolazili su u igrama i šaptanju dok bi trčali pored reke i po poljima. Povremeni dodiri postajali su smeliji, a poljupci sve teži, noseći prvu strast, tiho i postojano.
Godinama kasnije, kada je selo već naučilo sve tajne, Marijin otac je počeo da planira njeno udavanje za imućnog domaćina iz susednog sela. Njihova mladalačka igra i ljubav postali su ozbiljni, ali opasni. Počeli su razmišljati o bekstvu — gde otići, kako stići do prve železničke stanice — planovi su rasli poput vatre pod pepelom.
Jednog dana Marija nije došla do oraha. Ni sledećeg. Ni onog posle. Kada su se konačno sreli, bilo je jasno da vreme radi protiv njih. — Zna — rekla je tiho. — Ko? — Moj otac.
— Još možemo otići — rekao je on.
— Sad više ne možemo — odmahnula je polako.
Pod starim orahom sastali su se te večeri kasno, kada je selo već utonulo u duboku ravničarsku tišinu. Mesec je bio visoko, krošnja oraha bacala je široku senku po zemlji. Miomir je došao prvi, prelazio prstima preko ispucale kore, pamteći svaki deo. Marija je stigla, i stajali su tako dugo, u tišini, ruke spojene, srce ubrzano, osluškujući šuštanje lišća i sporu vodu reke u daljini. Poljubac je bio spor i težak, kao da se opraštaju od nečega što je moglo biti ceo život.
Marija i Miomir vodili su ljubav… bez obzira na sve.
Kada sam podigao pogled, Miomir, moj otac Nektarije, sedeo je mirno pored mene, kao da je sve što je bilo između njega i Marije opet preživeo — sve tihe radosti, skrivene poruke, i bol zbog onoga što nije moglo da se ostvari. Njegovo lice nije pokazivalo ni tuge ni radosti, ali u očima je bilo nešto što sam tek sada, gledajući ga, mogao da osetim — težina života, ali i mir sa sopstvenom prošlošću.
Tišina je pala između nas, duga i gusta, ali nimalo neprijatna; bila je tišina koja nosi priču, i koja mi je govorila više nego što bi reči ikada mogle. Bio je kraj jedne mladalačke ljubavi koja je morala da se prekine, kraj igara i šapata pod starim orahom, kraj svake iluzije koju smo gradili u tajnosti.
I dok je mesec polako klizio iznad dvorišta, a vetar šuštao kroz lišće, znao sam da priča koju mi je otac Nektarije ispričao neće nestati. Ona će ostati u meni, skrivena, kao stari papir u šupljini oraha, čekajući da se jednom, možda, sve ponovo sretne sa sobom.
Monastery 7
on passed through the branches like a pale light over the silent