(In serbian and english)
Probudio sam se u manastirskom konaku, sa osećajem kao da me je neko nežno izvukao iz sna koji nije želeo da se završi, dok je stari drveni pod pod mojim nogama tiho škrgutao pri svakom pokretu, a sunčeva svetlost, probijajući se kroz prozor sa grubim drvenim rešetkama, lomila se u sitnim česticama prašine koje su mirno lebdele po hladnim kamenim zidovima.
Konak je mirisao na tamjan, na staro drvo i na neku čudnu, sabranu tišinu koja nije bila prazna, već ispunjena nečim što su vekovima ostavljali oni koji su tu živeli, molili se, ćutali i nestajali.
Na stolu pored kreveta stajala je šolja sa već odavno ohlađenim čajem, kao tih i neupadljiv trag nečije pažnje, koji me je podsetio da ovde ništa nije slučajno, pa ni to što sam se probudio baš u tom trenutku.
Ustajući polako, osećao sam kako se u meni sudaraju dva sveta — jedan koji me vuče ka miru i drugi koji me neumorno vraća na ono od čega sam pokušavao da pobegnem.
— Ah… ta žena… zaljubio sam se… — izgovorio sam poluglasno, pa se odmah nasmejao sam sebi, shvatajući koliko ta misao zvuči detinjasto i besmisleno u prostoru gde bi čovek trebalo da se oslobađa takvih slabosti, a ne da u njih tone.
Setio sam se tada da Raša treba da stigne.
Brzo sam se pribrao i krenuo da ga potražim, želeći da ga dočekam kako dolikuje, jer je dolazio prvi put, a ja sam već imao osećaj da sam ušao u nešto što ne umem ni da objasnim.
Izašao sam napolje, gde je sunce već uveliko obasjavalo travu, krovove konaka i utabane staze, dok je miris zemlje i kamena bio težak, dubok i postojan, kao da se ne menja bez obzira na vreme.
I tada sam ga ugledao.
Za dugim stolom, ispod dve razgranate vrbe, sedeo je Raša.
Već je bio tu.
Sa njima.
Otac Arsenije, miran i sabran kao i uvek; Nektarije, povučen i vidno zatvoren u sebi; i nekoliko monaha koji su se kretali tiho, gotovo nečujno, služeći obrok.
Zastao sam na trenutak, iznenađen prizorom koji nisam očekivao.
Krenuo sam ka stolu, pre svega da pozdravim Rašu, ali već pri prvim koracima osetio sam da ulazim u prostor u kojem nešto nije na svom mestu, iako na prvi pogled ništa nije odavalo tu napetost.
Seo sam.
I tek tada sam shvatio da sam upao usred nečega što je već trajalo.
Nektarije nije podizao pogled, ali se u njegovom držanju osećala napetost koja nije mogla da se sakrije — ruke su mu bile mirne, previše mirne, kao da svaka suvišna kretnja može izdati ono što pokušava da zadrži u sebi.
Povremeno bi podigao pogled, ali ne da bi nekoga pogledao, već kao da traži oslonac, neku potvrdu, nešto što bi ga vratilo u ravnotežu koju je očigledno gubio.
A ona…
Stajala je naslonjena na sto, sa nekom čudnom sigurnošću koja nije pripadala tom mestu, ali se u njemu kretala bez imalo zadrške.
Njen pogled bio je tih, ali prodoran, kao da ne gleda spolja, već prolazi kroz čoveka i zaustavlja se tamo gde ni on sam ne zalazi.
Nisam mogao da odredim šta se tačno dešava, ali sam jasno osećao da između nje i Nektarija postoji nešto što nije nastalo tog jutra, niti tog dana, već mnogo ranije — nešto što je čekalo svoj trenutak.
Otac Arsenije je govorio, ali njegove reči su bile samo spoljašnji sloj događaja; prava radnja odvijala se u tišini, između pogleda, u sitnim pokretima koji su nosili više značenja nego čitavi razgovori.
Monasi su se kretali sporije nego inače, oprezno, kao da i sami osećaju da je svaki trenutak napet i da može pući ako se naruši ravnoteža.
Raša mi je nešto tiho rekao, ali ga nisam slušao.
Nisam mogao.
Sve u meni bilo je usmereno ka toj nevidljivoj liniji koja je povezivala njih dvoje.
U jednom trenutku, kao da su postali svesni mog prisustva, razgovor je skrenuo u nevažnom pravcu, gotovo neprirodno, kao da se nešto skriva, ali ne uspeva do kraja.
I tada je Dunja, bez ikakve žurbe, pomerila ruku ka čaši.
Taj pokret bio je toliko jednostavan, a ipak — dovoljan.
Nektarijevo telo je zadrhtalo.
Jedva primetno.
Ali ne i neprimetno.
Tada sam znao — tu postoji priča.
I da će izaći na površinu.
Sve ljude pod nebeskim svodom povezuje tišina, ona ista koja ne traži objašnjenje, ali sve razotkriva, koja prolazi kroz prostor, kroz misli, kroz pogled, i u kojoj čovek ostaje sam sa onim što jeste.
U toj tišini niko nije sakriven.
Samo odložen.
Sedeo sam i posmatrao.
Sto više nije bio sto.
Postao je mesto gde se nešto razdvaja — pre i posle.
Dunja je blago nagnula glavu, podigla obrve, i u tom jedva primetnom pokretu bilo je više napetosti nego u bilo kojoj izgovorenoj reči.
Nektarije je pokušavao da zadrži mir, ali se u njemu jasno videlo da se bori sa nečim što nije spoljašnje.
Sunce je obasjavalo sve isto kao i pre, ali je delovalo tiše.
Čak je i vetar kroz vrbe prolazio opreznije.
Sve je čekalo.
Nektarije je konačno podigao pogled, ali ne ka njoj, već pored, kao da pokušava da pronađe izlaz koji ne postoji.
Dunja je ponovo pomerila čašu, sada još sporije, gotovo svesno, i taj mali pokret bio je dovoljan da se sve u njemu ponovo zatrese.
Otac Arsenije je ćutao, ali je njegova tišina držala sve na okupu, kao nevidljiva granica koju niko nije prelazio.
I tada —
Dunja je ustala.
Bez naglog pokreta.
Bez potrebe da privuče pažnju.
Nije gledala nikoga posebno.
Ali je znala kome govori.
I izgovorila:
„Da, ti si moj otac!“
Okrenula se i, noseći sa sobom tišinu koju je unela, polako se udaljila, dok je njena tamnoplava haljina pratila korak koji nije bio ni brz ni spor — već konačan.
A za stolom je ostalo nešto što više niko nije mogao da vrati u prvobitno stanje.
Rašu je otac Kirjak odveo da se smesti u sobu, otac Arsenije je nervozno odreagovao i otišao-svi su otišli, samo smo
ostali otac Nektarije i ja.”
Otac je takodje bio vidno uznemiren.
Ne bi bilo korektno da opišem da je bio pomalo i šokiran.
Odjednom,desilo se nešto što zaista nisam očekivao:Otac Nektarije se ispovedio meni?!
MONASTERY 6
