(For serbian and english)

Nisam ni primetio kada je dvorište počelo da se prazni.

Kirjak i “amerikanka” su otišli ka ka onoj drvenoj kućici na rubu šume, a ja sam ostao sam sa mislima koje nisu imale gde da odu.

Reči oca Arsenija još su odzvanjale u meni, ali ne kao odgovor — više kao pitanje koje tek treba da se razume.

Stajao sam neko vreme, gledajući u pravcu u kom su nestali, pokušavajući da uhvatim smisao onoga što sam video i čuo.

Nisam uspevao.

„Brate…“

Trgao sam se.

Ispred mene je stajao iskušenik Velja, još uvek pomalo zadihan, kao da me tražio po celom manastiru.

„Otac Arsenije je rekao… ako možeš… da dođeš na večernju.“

Pogledao me je iskreno, bez ikakve namere da zadire u ono što nosim.

Klimnuo sam glavom.

„Dolazim.“

Krenuo sam ka hramu bez žurbe.

Sunce je već počelo da tone iza brda, a senke su se produžavale preko manastirskog dvorišta, kao da polako prekrivaju sve što je tog dana bilo izrečeno, učinjeno, pomišljeno.

U tom hodu, prvi put sam osetio težinu dana.

Ne spolja — nego iznutra.

U hramu je bilo polumračno.

Sveće su već bile upaljene, a njihova svetlost nije razbijala tamu, već ju je činila dubljom, smislenijom. Miris tamjana bio je jači nego ranije, ali sada nije uznemiravao — kao da je imao zadatak da smiri ono što se u meni podiglo.

Nije bilo naroda.

Samo oci, nekoliko monaha, iskušenici… i ona.

Stajala je sa strane, nešto dalje od ostalih.

Glava joj je bila pokrivena, ali ne onako kako to rade žene koje znaju red — već kao neko ko pokušava da ga nauči. Pokreti su joj bili blagi, ali nesigurni. Kao da telo zna više od jezika.

Zauzeo sam mesto.

Služba je počela tiho.

„Blagoslovi, duše moja, Gospoda…“

Reči su tekle poznato, ali sam ih prvi put čuo drugačije.

Kao da ne govore o Bogu — nego o čoveku koji ga je izgubio.

Večernje.

Kraj dana.

Ali ne samo dana.

Kao da se u toj službi sabira sve što čovek jeste — i ono što jeste i ono što nije smeo da bude.

„I bi veče… i bi jutro…“

Ta misao mi je prošla kroz glavu.

Ovde se dan ne završava.

Ovde počinje.

I to me je pogodilo jače nego što sam očekivao.

Ako je ovo početak — šta onda nosim u sutra?

Pogledao sam ka njoj.

Nije pratila službu kao ostali.

Nije kasnila, ali nije ni bila u ritmu.

Kao da sluša nešto drugo.

Ili nekoga.

U jednom trenutku, dok su se stihire nizale, uhvatio sam njen pogled.

Kratko.

Nedovoljno da se nešto kaže.

Ali dovoljno da se nešto pokrene.

Spustio sam oči.

Nisam imao pravo na to.

Ne ovde.

Ne sada.

„Svetlosti tiha svete slave…“

Pesma se razlila hramom.

U tom trenutku sve je stalo.

Nije bilo misli.

Nije bilo mene.

Samo osećaj da stojim na ivici nečega što ne razumem, ali što me razume bolje nego ja sam sebe.

I tada sam shvatio —

nije problem što padam.

Problem je što ne znam kome padam.

Služba se približavala kraju.

„Nini otpuštaši raba tvojego…“

Starac Simeon.

Otpust.

Kraj.

Predavanje.

Zatvorio sam oči.

Po prvi put tog dana — bez borbe.

Bez pokušaja.

Samo sam stajao.

Kada smo izašli iz hrama, noć je već bila tu.

Tiha.

Duboka.

Gotovo opipljiva.

Ljudi su se razilazili bez mnogo reči.

Ona je izašla poslednja.

Na trenutak je zastala na pragu.

Kao da ne zna da li pripada unutra… ili napolju.

I tada sam shvatio —

nije ona došla ovde da pronađe mir.

Došla je da ga poremeti.

A možda…

da pronađe nešto mnogo opasnije.

Istinu.

“The Monastery” 5