Sastanak nije bio najavljen zvonom.
Vest se prenela tiho, gotovo neprimetno, od pogleda do pogleda, kroz kratke rečenice i zatvorena vrata koja su se oprezno otvarala i zatvarala.
U trpezariji su se sabrali svi — stariji oci, mlađi monasi i iskušenici koji su stajali uz zid, pomalo ukočeni, ne znajući gde da usmere pogled niti kako da se postave u trenutku koji je bio drugačiji od svakodnevice.
Prostor, naviknut na šum kašika, tihe razgovore i jednostavnu svakodnevnu bliskost, sada je nosio drugačiju napetost koja se osećala u vazduhu.
Otac Arsenije je sedeo na čelu stola, miran kao i uvek, sa prstima položenim na drvo, bez ikakve žurbe da započne razgovor.
Otac Nektarije je sedeo sa njegove desne strane, sa pogledom spuštenim, kao da je već duboko u mislima i kao da u sebi razmatra ono što tek treba da bude izgovoreno.
Monah Kirjak je stajao po strani među iskušenicima i nije seo, kao da nije imao unutrašnji mir da zauzme mesto.
Tišina se produžila više nego što je bilo uobičajeno, ali niko nije imao potrebu da je prekine pre vremena.
„Znate zašto smo ovde“, rekao je najzad otac Arsenije, glasom koji je bio tih, ali jasan i dovoljno snažan da svi podignu pažnju.
Nekoliko monaha je klimnulo glavom, dok je jedan iskušenik neprimetno promenio oslonac na nogama, pokušavajući da sakrije nelagodu.
„U istom danu dogodile su se tri stvari koje ne smeju da se posmatraju odvojeno, niti olako.“
Pogledi su se kratko ukrstili među prisutnima.
„Dete je primilo olakšanje, što svi vidimo kao milost.“
„Devojka je pala u stanje koje ne pripada njenoj prirodi i koje ne možemo jednostavno objasniti.“
Jedan stariji monah, otac Pavle, tiho je uzdahnuo, kao da već oseća pravac razgovora.
„I čovek je umro u šumi, na način koji svet ne može lako da prihvati niti da objasni.“
Nastala je kraća pauza, ali niko nije pokušao da je prekine.
„Ako je ovo slučajnost, onda zaista nemamo o čemu da govorimo“, nastavio je otac Arsenije, zadržavajući mir u glasu.
„Ali ako nije… onda smo dužni da pokušamo da razumemo šta nam se dešava.“
“Trebamo uzeti u obzir i dolazak u manastir glavnog inspektora Markova”.
“Poznajem ga od ranije”.”zbog alkohola i neverstava,razorio je porodicu
U tom trenutku, otac Serafim, sede brade i oštrog pogleda, lagano se nakašljao i preuzeo reč bez čekanja da bude pozvan.
„Oče igumane“, rekao je mirno, ali sa jasnom odlučnošću, „pre nego što počnemo da tražimo odgovore, moramo razjasniti jednu stvar koja se ne može zaobići.“
Nekoliko monaha je podiglo pogled jer su prepoznali ton u njegovom glasu.
„Ovo što se dešava nije bez uzroka i sasvim sigurno nije počelo juče, iako nam se tako može učiniti.“
Zastao je na trenutak, pa izgovorio:
„U manastiru imamo ženu.“
Te reči su odjeknule u prostoru više nego što je bilo očekivano.
Jedan iskušenik je odmah spustio pogled, dok otac Nektarije nije napravio ni najmanji pokret.
„To se nikada nije radilo na ovaj način“, nastavio je otac Serafim.
„Ne u muškom manastiru i ne kao stalno prisustvo koje menja poredak stvari.“
„Nije ona prisustvo“, tiho je rekao iskušenik Zdravko, više kao pokušaj da ublaži izgovoreno.
Otac Serafim ga je presekao pogledom.
„Jeste, i to snažno, više nego što želimo da priznamo.“
U razgovor se uključio i otac Pavle:
„Moram priznati da nisam miran od kako je došla i da me nešto u svemu ovome uznemirava.“
Iz pozadine se čuo nesiguran glas iskušenika Velje:
„Nisam ni ja, oče… i ne znam ni kako da objasnim taj osećaj.“
Monah Kirjak je podigao pogled i osetio kako mu se u grudima javlja stezanje koje nije mogao da ignoriše.
Otac Arsenije je sve vreme ćutao, pažljivo slušajući.
Otac Serafim je nastavio, sada još direktnije:
„Ne govorim protiv nje kao osobe, jer moj brat u Hristu, otac Nektarije, dobro zna kolika je moja ljubav prema njemu.
Ali moramo biti iskreni — ona postaje iskušenje, i to ne samo za jednog čoveka, već za čitavo bratstvo.“
Pogled mu se kratko zaustavio na Nektariju.
„Ovo ide protiv poretka i protiv razuma koji nas je do sada čuvao.“
U prostoriji je zavladala tišina u kojoj su svi znali šta te reči znače i koliko su blizu istini.
Otac Nektarije je polako podigao pogled, bez trunke ljutnje.
„Ako je iskušenje“, rekao je tiho, ali jasno, „onda je i prilika za borbu koju ne možemo izbeći.“
Otac Serafim je odmahnuo glavom.
„Borba se ne traži, oče Nektarije, ona dolazi sama kada treba, a ovo… ovo smo mi doveli svojim odlukama.“
Nekoliko monaha je klimnulo u znak saglasnosti.
Iguman Arsenije je znao da je njegova odluka doneta srcem, a ne razumom, i upravo zato je ostao bez reči.
Otac Pavle je dodao:
„Ne možemo zanemariti ni ono što se desilo sa sestrom Jovanom, jer to nije mala stvar.“
„Niti smrt u šumi čoveka koji je prethodno dolazio ovde i izazivao nemir“, ubacio je drugi.
„Niti nemir koji se uvukao među bratstvo“, rekao je otac Teofan, potvrđujući ono što su mnogi mislili.
Sada je već bilo jasno da više njih deli isto mišljenje.
Otac Nektarije je sve to slušao bez prekidanja, i po prvi put nije imao spreman odgovor.
Spustio je pogled, jer je znao da u tim rečima ima istine, možda ne potpune, ali dovoljne da ga dotaknu.
Monah Kirjak je osetio kako ga preplavljuje stid i nije uspeo da ostane po strani.
„Oče“, izgovorio je, „ja nisam sačuvao mir u sebi i to moram priznati.“
Pogledi su se okrenuli ka njemu.
„Govorio sam kako ne treba i odmah sam osetio da to nije dolazilo samo iz mene, kao da je nešto čekalo takav trenutak.“
Zastao je, pa dodao:
„Videli ste šta sam učinio kada je izgovoreno ‘potucite se’ — kao da nisam bio svoj.“
Otac Arsenije ga je pažljivo posmatrao.
„Straža nad umom se gubi u jednoj jedinoj zapovednoj rečenici“, rekao je smireno.
Otac Nektarije je tada progovorio:
„Postoji još nešto što treba da znate.“
Svi su ga pogledali.
„Dok je Raša primalo pomazanje, stigla je vest o poboljšanju i značajnom umanjenju tumora kod njegovog deteta!.“
Ta vest je prošla kroz prostor kao olakšanje koje je na trenutak ublažilo sve prethodno.
„Hvala Bogu“, začulo se tiho sa više strana.
Ali iguman Arsenije je ostao miran, jer je znao da ta borba još traje i da ništa nije završeno.
„Naravno“, rekao je tiho.
Nakon toga, u tišini, izgovoreno je jedno ime:
„Dunja.“
Svi su odmah zaćutali, jer je bilo jasno šta to znači.
Otac Serafim je kratko rekao:
„Eto.“
I to je bilo dovoljno da se razume nastavak.
„Ne možemo se praviti da to nema veze sa onim što se dešava, jer od njenog dolaska osećamo nemir i poremećaj koji ne možemo ignorisati“, dodao je.
Otac Pavle je potvrdio:
„Treba mirno i bez ljutnje razmisliti da li je ispravno da ostane ovde.“
Svi su čekali odgovor.
Otac Nektarije je zatvorio oči na trenutak, ne pokušavajući da se brani niti da objašnjava.
„Možda bi bilo ispravno da joj pronađem smeštaj negde u okolini“, rekao je tiho.
I to je bilo dovoljno da svi razumeju težinu tog trenutka.
Posle razilaženja, dvorište se polako praznilo, a koraci su se gasili jedan po jedan dok je svako odlazio ka svom poslušanju, noseći u sebi ono što je čuo.
Otac Arsenije nije odmah ustao, već je ostao za stolom još neko vreme, kao da želi da misli slegnu pre nego što progovori.
U blizini su ostali otac Nektarije i monah Kirjak, obojica u tišini, kao da čekaju da se nastavi ono što nije moglo biti izgovoreno pred svima.
„Sedite“, rekao je najzad otac Arsenije, ne podižući glas.
Obojica su poslušali i zauzeli mesta, bez suvišnih pokreta.
„Ne možemo je ostaviti bez rešenja“, nastavio je smireno.
„Ako već ne može ostati ovde, onda moramo pronaći nešto u blizini, nešto što je prihvatljivo i za nju i za nas.“
Otac Nektarije je polako klimnuo, razmišljajući.
„Postoji nekoliko napuštenih kuća prema starom putu“, rekao je nakon kraće pauze.
„Jedna je ostala prazna otkako je porodica otišla za Nemačku, a druga je bliže šumi, ali je dugo bez ikoga i traži dosta rada.“
Monah Kirjak se blago nagnuo napred, kao da želi da učestvuje konkretnije.
„Ta bliža šumi nije u dobrom stanju, ali može se srediti za kratko vreme ako se potrudimo“, rekao je odlučnije nego ranije.
Otac Arsenije ga je pogledao pažljivo.
„Da li bi ti to mogao da preuzmeš?“
„Mogao bih, oče“, odgovorio je bez oklevanja. „Ako treba, počeo bih već sutra.“
Otac Nektarije je spustio pogled na trenutak, kao da sabira misli.
„Ali pre svega, moram nju pitati“, rekao je tiše, ali jasno.
U prostoriji je nakratko zavladala tišina.
„Ne možemo odlučivati umesto nje“, dodao je.
„Postoji mogućnost da ona neće želeti da ostane ovde, nego će otići u grad i iznajmiti stan, daleko od svega što se ovde dešava.“
Otac Arsenije je klimnuo, prihvatajući tu mogućnost.
„Razgovaraj sa njom, ali pitaj je i koliko planira da ostane“, rekao je i zadržao pogled na njemu.
Te reči su ostale da vise u prostoru, teže nego što su zvučale.
Otac Nektarije je samo blago klimnuo, bez dodatnih reči, kao da je već prihvatio teret tog razgovora.
Kasnije, kada je noć već obavila manastirsko dvorište i kada su se svetla u većini kelija ugasila,
našli smo se Dunja i ja na stazi koja vodi ka šumi.
Nije bilo potrebe za uvodom, jer smo oboje znali šta nas muči i zašto smo tu.
„Video si ga“, rekla je tiho, gledajući negde pored mene.
„Jesam“, odgovorio sam, bez oklevanja.
Zastala je na trenutak, kao da traži potvrdu.
„Bio je isti?“
Pogledao sam je direktno.
„Isti“, rekao sam.
Kratka tišina se spustila između nas.
„Onaj kog su našli… to je taj čovek“, nastavila je, sada sigurnija u ono što govori.
Zadržao sam dah na trenutak pre nego što sam odgovorio.
„Postoji mogućnost da smo pogrešili“, rekao sam polako, „ali ja ne verujem da jesmo.“
Dunja je sklopila ruke ispred sebe, kao da pokušava da zadrži unutrašnji nemir.
„Način na koji je stajao… i kako nas je gledao… to ne može da se pomeša“, rekla je.
„Znam“, odgovorio sam tiho.
Oboje smo pogledali prema šumi, koja je stajala mirno i tamno pred nama.
„Šta vas dvoje tu šapućete u ovo doba?“
Glas nas je iznenadio i prekinuo misli.
Raša je prilazio opuštenim korakom, ali se po njegovom pogledu videlo da ništa ne prepušta slučaju.
„Ništa posebno“, rekao sam kratko, pokušavajući da zvučim uverljivo.
On se blago nasmejao.
„Kod vas dvoje nikad nije ‘ništa’, to sam već naučio“, odgovorio je.
Dunja ga je pogledala pravo u oči, bez oklevanja.
„Rašo, moramo ti reći nešto u vezi onog čoveka koji je ubijen“, rekla je ozbiljno.
Njegovo lice se odmah promenilo.
„Šta je s njim?“
„Videli smo ga sinoć, ovde, u blizini“, rekla je.
Nastala je tišina koja je trajala nekoliko sekundi.
Raša nas je pažljivo posmatrao, kao da meri svaku reč koju smo izgovorili.
„Oboje ste ga videli?“
„Jesmo“, odgovorio sam.
Udahnuo je duboko, pa nas pogledao još jednom.
„Dobro… a šta ste vas dvoje radili sami u to doba?“
Ćutali smo, i to je bilo dovoljno.
Već u sledećem trenutku shvatio je odgovor koji nismo izgovorili.
„U redu“, rekao je smirenije. „Onda ovo više nije samo priča koju možemo da zanemarimo.“
Pogledao je prema šumi, zadržavajući se nekoliko trenutaka.
„Moramo biti oprezni i pametni u svemu ovome, jer očigledno stvari nisu jednostavne kako izgledaju.“
U tom trenutku začuli su se koraci iza nas, ravnomerni i sigurni.
Okrenuli smo se i ugledali Jovanu kako prilazi sama, bez ikakve žurbe, ali sa nekom unutrašnjom stabilnošću koja je bila nova.
Njeno lice je bilo mirno, a pogled jasan i sabran, bez traga onog nemira koji smo ranije videli.
Prišla je bliže i zastala pred nama.
„Mogu li da vam se pridružim?“ upitala je jednostavno.
Monah Kirjak se u tom trenutku pojavio iz tame, kao da je sve vreme bio tu negde u blizini.
Pogledao ju je pažljivo, tražeći u njenom izrazu ono što je ranije nedostajalo.
„Kako si sada?“ upitao je tiho.
„Dobro sam, oče“, odgovorila je mirno.
Kratka tišina prošla je između njih.
Monah Kirjak je blago uzdahnuo, gotovo neprimetno.
„Dobro je“, rekao je.
Zatim je pogledao Dunju, pa ponovo Jovanu, kao da pokušava da poveže ono što vidi sa onim što se ranije dogodilo.
„Hajde da odemo do igumana Arsenija i pitamo ga da li možeš večeras ostati sa Dunjom u kućici“, rekao je na kraju.
Zadržao je pogled na Dunji.
„Da li se slažeš sa tim?“
Dunja je klimnula.
„Naravno, biće mi drago“, odgovorila je.
Ali negde duboko u sebi osetila je laganu strepnju koju nije želela da pokaže.
Pomislila je na ono što se već dogodilo i na ono što se ne može lako objasniti.
Pitanje joj se samo pojavilo — šta ako se ono stanje vrati?
Taj osećaj je prošao kroz nju tiho, ali dovoljno jasno da ga ne može ignorisati.
Noć oko njih bila je mirna, ali sada su svi znali da taj mir više nije jednostavan kao pre.
