Noć je spustila svoj teški plašt nad manastirsko dvorište i okolnu šumu.
Vetar je bio gotovo nečujan, pomalo drhtav, kroz krošnje borova.
Kupanje pod zvezdama u malom svetlucavom jezeru oslobodilo je napetost u telu i mislima.
Voda je bila hladna, a Dunja je stajala pod beskrajnim nebom dok su se zvezde ogledale na površini.
Na ivici mesečine, između stabala, neko je stajao i posmatrao je.
Ni blizu, ni daleko — dovoljno da bude viđen, a ipak neuhvatljiv. Figura je bila visoka i mirna, gotovo nepomična.
Zastala je.
Srce joj je ubrzano kucalo. Nije bilo zvuka, samo neznatna škripa lišća pod nogama. Iznenada, iz nemoći i nagona da se potvrdi, viknula je: „Heeej!“
Bio sam napolju i krišom pušio cigaretu, i čuo sam njen glas.
Trebalo mi je možda dvadesetak sekundi da stignem do obale. Još jedan poziv i znao sam da je dobro.
Kada sam stigao, figura se povukla dublje u šumu.
Iz straha i nesigurnosti krenula je ka obali.
Svetlost mesečine obasjavala je njeno telo, ali nije bilo stida — samo prirodne zahvalnosti što nisam okrenuo pogled, poštujući njen trenutak ranjivosti.
Spontano je obukla odeću, a ja sam stajao u tišini, fasciniran tom živom skulpturom.
Ni trenutka nisam pomislio da bih trebalo da pogledam bilo šta drugo; bio je to trenutak poverenja, intimne iskrenosti između dvoje odraslih, u kojem su tišina i svetlost govorile više od reči.
Sedeli smo na obali jezera, Dunja pored mene, voda se tiho presipala oko nas dok su se zvezde ogledale u njenim očima.
Spustila je ruke u vodu, igrajući se s njenom površinom, a ja sam samo posmatrao. Nije bilo žurbe, ni reči koje bi morale da ispune tišinu — svaki pogled, svaki pokret govorio je više od bilo kojih rečenica.
Bila je zrela, samosvesna, i to je davalo svakom trenutku težinu i dubinu.
Na trenutak se nasmejala, tihim, gotovo neprimetnim osmehom, i pogledala me onako kako samo ona zna — sa zahvalnošću, poverenjem i tihom igrom prepoznavanja.
Bez ikakvog stida, bez potrebe da se skriva, bila je prisutna, potpuno, sa svim iskustvom koje nosi zrela žena.
Legli smo potom na travu, gledajući u nebo, a mesečina je obasjavala njeno lice.
Njena ruka je nenametljivo našla moju, prstima lagano tražeći kontakt.
Ni jedno od nas nije žurilo.
Nije bilo seksualne napetosti, barem ne u načinu koji se očekuje — bilo je više poverenje, bliskost, i tih trenutak koji potvrđuje da dvoje ljudi može deliti ranjivost bez reči.
Govora nije bilo potrebno.
Samo dah, prisustvo, tišina noći i svetlost zvezda.
I u toj tišini, činilo se da razumemo jedno drugo bez ikakvih reči — da je ovo trenutak koji se pamti, duboko i trajno,
jer takva bliskost ne traži demonstraciju, već prihvatanje.
Ležali smo na travi, ruke blago spojene, a mesečina obasjavala nas s visine. Vetar je nosio miris jezera na nas
— i činilo se da ceo svet na trenutak prestaje da postoji.
„Znaš…“ počela je Dunja tiho, kao da pokušava da uhvati misli pre nego što pobegnu, „postoji toliko stvari o kojima nikada nisam pričala… ni sa kim.“
Njen glas je bio blag, ali nosio je težinu iskustva.
Pogledala je u daljinu, preko jezera, kroz igru svetlosti na površini vode, a ruka joj je ostala u mojoj, ne tražeći ni beg ni potvrdu, samo kontakt.
„O mojoj majci… Mariji…“ rekla je tiše. „Jednog dana, kada dođe vreme, ispričaću ti sve.
O Americi, o muškarcima, o poslu… o svemu što sam tada osećala, a što nisam smela da kažem.
Nije vreme sada… ali želim da znaš da ćeš biti prvi kome ću poveriti priču.“
Morao sam da klimnem, jer reči nisu bile potrebne da shvatim koliko joj znači da poveri taj deo sebe — deo koji je dugo nosila sama, u tišini.
Bila je zrela, sa iskustvom koje je oblikovalo njenu snagu i ranjivost u isto vreme.
„I ja imam svoje…“ rekao sam, ali nisam nastavio odmah.
Samo smo se nas dvoje zagledali u zvezdano nebo, osećajući da poverenje može biti tiho, ali potpuno.
Dunja se nasmejala, ne velikim osmehom, već onim koji spaja prošlost i sadašnjost, i koji priziva poverenje:
„Nije lako. Ali verujem da možeš da razumeš.“
I tako smo ležali, u tišini, sa mesečinom nad nama i šumom jezera, sa svim pričama koje čekaju da budu ispričane, ali sada, još uvek, samo u tišini poveravanja.
Govorila je polako, kao da svaku reč pažljivo izdvaja iz sećanja.
Glas joj je bio topao, blago hrapav , ali istovremeno nečujno melodiozan i sexepilan — tajne su mu davale težinu, a nežnost koja je provirivala između slogova činila ga je gotovo hipnotičkim.
Svaka rečenica nosila je osećaj iskrenosti i samopouzdanja, a ipak skrivala krhku ranjivost.
„U Americi…“ počela je, dok sam je pažljivo slušao, „.. je… čudno.
Grad, ljudi, -mada je puno naših tamo,materijalno-znaš… . I svaki put kada samt tamo mislila da sam našla svoje mesto, shvatila sam da tek učim da budem svoja.“
Ruka joj se nenametljivo naslonila čvrće na moju, a oči su joj svetlucale u mesečini. „Muškarci…“ nastavila je,
ali glas joj se promenio — postao je mekan, gotovo šapat, sa blagom tugom koja je nije napuštala.
„Neki su mislili da me poznaju… ali ja sam čuvala svoj svet za sebe.
Bilo je i onih koji su me razumeli, ali retko. I svaki put kad bih se prepustila… učila sam da budem oprezna.“
“Kažu da sam lepa,da sam zgodna ali to je kao prokletsvo jer ja sam obična,znaš…jednostavna.
„Posao…“ njen glas je sada imao ritam koji je govorio o borbi i upornosti.
„Radila sam, trudila se da budem nezavisna,daleko dogurala i tako….
Naučila sam da volim ono što radim, iako ponekad osećam da je to samo površina, da unutra… unutra još uvek nosim ono što je bilo teško zaboraviti.“
Sedeo sam pored nje, slušajući ne samo reči, već svaki ton, svaki drhtaj u glasu koji je nosio težinu godina i iskustava. Bio je to glas koji priča priče koje nikada nisu zapisane — priče koje se osećaju u grudima, u tišini, u svakoj pauzi između reči.
Osećao sam toplinu njene ruke ,trudio sam se da potisnem ali bilo je nemoguće.
„Jednog dana…“ nastavila je tiho, „kada dođe vreme, sve ću ti ispričati i o svojoj majci.
O svemu što sam tada mislila i osećala, a što nisam smela da podelim ni sa kim.
“Kako je došlo do toga da su ona znaš…i otac.
Njen pogled me je zadržao, pun poverenja, i u tom trenutku bilo je jasno da je ovo više od priče — ovo je bio deo njenog života, koji mi je poveravala u tišini noći.
Ležali smo pod zvezdama, a vetar je nosio miris jezera i borova. Njena lepota, glas i poverenje činili su da svet postane jednostavniji, beskrajno lep iako je nosio sve svoje senke sa sobom.
Kao da je potpuno zaboravila na zlokobnu pojavu u šumi,zagrlila me je pažljivo, nežno…nisam se opirao.
******************
Te noći sam sanjao :
Smaragdna,cista voda.
Jednim delom pod svetloscu sunca na vodi utiskuje se obris neba.
Povise jezera, deo okrnjene stene,obronak planine, sivkasto- plave,zeleni i tamno zeleni cetinari….vidi se sve u vodi.
Obala meka,hodas oko jezera .
Ne hodas,lebdis.
Mesecina je po noći iskrivljena na vodi.Ne mari za to.
Zagrli me samo.
Nisam dostojan tebe da volim.
Prelazis granicu,-grlis me jace.
Smaragdna ,svetlucava voda i …sve je mirno ,duša je mirna jer… tako mora biti.
Mozes hodati dugo po zivotu a ne umoriti se,ne povrediti se…takva si.
Ogromna plima osecanja iz svih kutaka preplavljuje te i dovodi do ganuca.
Nazirem svrhu svoga postojanja.
Šetaš bosa po mesečini obalom jezera i sanjaš svoje snove.
Ja ću ih ispuniti.
Ti ćeš biti samo moja.
Probudio sam se okupan znojem.
