Izašli smo iz trpezarije sporije nego što je bilo potrebno, kao da nas je nešto još uvek zadržavalo unutra, u onom prostoru gde su se mirisi tamjana i hrane mešali sa nečim težim — nečim što nije imalo ime, ali je ostajalo u grudima.
Dvorište nas je dočekalo tišinom.
Sunce je već bilo nisko, razlivajući svetlost preko stare klupe na kojoj smo seli gotovo bez reči — ja, Raša, Dunja tik uz njega, Kirjak sa strane, blizanci malo po strani, Jovana između svoje braće……i on.
Visok. Miran. Previše miran.
Njegove oči nisu tražile pogled — uzimale su ga.
Neko vreme niko nije govorio. Samo se čulo kako neko u daljini zatvara vrata, i vetar koji je prolazio kroz krošnje, jedva primetan,plašljiv.
Raša je prvi prelomio tišinu.
„Stiglo je… u istom trenutku,“ rekao je, gledajući u telefon kao da još uvek proverava da li je stvarno.
„Smanjio se baš u momentu kad…..“
Nije zvučao srećno.
Zvučao je kao čovek koji ne zna gde da smesti ono što mu se desilo.
„Kao da mi je… odgovoreno,“ dodao je tiše.
Tada se blago naslonio napred, spojio šake, i bez imalo oklevanja ušao u prostor koji niko nije dirao i to mi je bilo zadivljujuće
-ta spremnost da pored medicine i svega što ona može pružiti,jedan otac,koji je do juče Boga i priču o veri stvrstavao za budalaštine ,sada dodiruje duhovne sfere sa takvim intenzitetom i posvećenošću da mu i monasi koji su decenijama u manastiru mogu pozavideti.
„Ili kao da ste pronašli odgovor koji vam je bio potreban,“ rekao je visoki.
Nije bilo oštrine u glasu.
Ali nije bilo ni topline.Iskreno,zvučalo je baš omalovažavajuće.
Raša ga je pogledao.
„Ne,“ rekao je.
„Nisam ja pronašao odgovor.“
„Naravno,“ odgovorio je čovek gotovo blago.
„Zato je lakše verovati da je neko drugi uz to u potpunosti imaginaran sve lepo udesio ,umesto da se otrči u bolnicu i izljube svi doktori i stručnjaci.“
Tišina se stegla.
Ovaj put — drugačije.
Kirjak je podigao pogled.
„Nije stvar u tome šta je lakše,“ rekao je mirno.
„Nego šta je istinito.“
“Treba sagledati celu sliku”.
Čovek ga je pogledao, kratko, procenjujuće.
„Istina,“ ponovio je, kao da proverava ukus tih reči.
„Zanimljivo je kako se ta reč koristi baš tamo gde nema dokaza.“
Dunja se blago pomerila,zaustila je ali ništa nije rekla.
Ja sam ga tada, pogledao pažljivije nego ranije.
Nije govorio mnogo.
Ali svaka njegova rečenica bila je kao da nešto pomera i remeti.
Bio je viši od većine prisutnih, ali ne onako upadljivo, već na način koji se otkriva tek kada se nađe među ljudima — tada postane jasno da blago nadvisuje sve oko sebe, kao da mu telo prirodno zauzima više prostora nego što mu pripada.
Kosa mu je bila crna, kratko podšišana, bez ikakve neurednosti, kao kod čoveka koji ne ostavlja ništa slučaju.
Nije tu bilo mode, ni potrebe za utiskom — više navika na kontrolu.
Nos mu je blago povijen nadole, dajući njegovom licu oštrinu koja nije bila gruba, ali jeste nosila neku vrstu zatvorenosti, kao da su sve njegove misli već odavno prošle kroz filter sumnje pre nego što bi bile izgovorene.
Ali oči…
Oči su bile ono što je ostajalo.
Tamne, gotovo garave, bez sjaja koji se očekuje u razgovoru među ljudima.
Nisu tražile kontakt — one su ga uzimale. Kada bi pogledao nekoga, nije delovalo kao da sluša, već kao da razdvaja ono što vidi od onoga što je skriveno ispod, kao da mu reči nisu potrebne da bi donosio zaključke.
U tom pogledu nije bilo topline, ali ni otvorene hladnoće.
Bilo je nečega opasnijeg — ravnodušnosti koja je ličila na sigurnost.
Lice mu je ostajalo mirno čak i kada govori, bez suvišnih pokreta, bez nervoze, bez potrebe da se potvrdi kroz gest.
Sve je bilo svedeno, gotovo štedljivo, kao da energiju ne troši uzalud.
Kada bi se blago nasmešio — a to se retko dešavalo — taj osmeh nije dopirao do očiju. Ostajao je negde na pola puta, kao znak da razume situaciju, ali ne učestvuje u njoj.
Nosio je tamnu jaknu, jednostavnu, bez obeležja, ali dovoljno kvalitetnu da odaje naviku na funkcionalnost.
Na rukama nije imao ništa upadljivo, ali način na koji ih drži — mirno, stabilno, bez suvišnih pokreta — odavao je čoveka koji je navikao da reaguje brzo kada zatreba.
I možda je upravo to bilo najviše uznemirujuće.
Ne ono što pokazuje.
Nego ono što ne mora.
„Video sam,“ nastavio je sada otvorenije, „previše stvari koje su se pripisivale zamišljenom Bogu i nekakvom stvoritelju — a bile su samo posledice.
Greške. Slučajnosti.
Ili jednostavne životne slučajnosti i podudarnosti u kombinaciji sa ljudskim odlukama-ništa više od toga.“
Zastao je.
„I svaki put kada ljudi nisu mogli da podnesu to… izmislili su viši smisao.“
Rečenica je pala teško.
Raša je stisnuo vilicu.
„Meni niko ništa nije morao da izmišlja,“ rekao je tiho.
Čovek ga nije napao.
Samo je blago klimnuo.
„To je ono što svi misle.“
I tada…
Jovana se trznu.
Ne jako.
Ali dovoljno da svi pogledamo u nju.
Do tog trenutka bila je tiha, povučena u sebe, izgubljena negde između onoga što je videla i onoga što pokušava da zaboravi.
Sada je gledala pravo u njega.
Prvi put.
Nije trepnula.
„Ne…“ prošaputala je.
Njen brat se pomerio.
„Jovana—“
„Ne…“ ponovila je, ovog puta jače.
Ruke su joj počele da drhte.
Ali pogled nije sklanjala.
Sa njega.
Vazduh se promenio.
To nije bila ista napetost kao malopre.
Ovo je bilo… lično.
Kirjak se blago nagnuo ka njoj.
„Polako,“ rekao je tiho.
Ali Jovana kao da ga nije čula.
„Ti…“ izgovorila je, jedva sastavljajući reči. „Ti si… bio tamo.“
Tišina.
Potpuna.
Čovek se nije pomerio.
Nije pitao „gde“.
Nije negirao.
Samo ju je gledao.
„Ne,“ rekao je mirno, posle kratke pauze. „Mislim da me mešaš sa nekim.“
Ali to nije bio odgovor.
To je bilo zatvaranje.
Jovana je počela brže da diše.
„Iza… iza njega…“ govorila je, glas joj je pucao.
„Stajao si… nisi govorio… samo si gledao…“
Njen brat ju je uhvatio za ruku.
„Dosta.“
Ali ona je odmahnula glavom.
Oči su joj bile širom otvorene.
„Isti pogled… isti…“
Kirjak je sada bio ozbiljan.
Nije gledao nju.
Gledao je njega.
Prvi put — bez distance.
„Nismo se upoznali,“ rekao je tiho.
Čovek je okrenuo glavu ka njemu.
„Ne,“ odgovorio je oštro. „Nismo.“
Kratka pauza.
„Ali vi mene već poznajete?“ dodao je, gotovo neprimetno.
Kirjak nije odgovorio odmah.
„Neke stvari se ne upoznaju,“ rekao je na kraju. „Prepoznaju se.“
To je bio trenutak kada se nešto stvarno pomerilo.
Čovek se pomerio nazad, lagano, kao da ga to uopšte ne dotiče.
Raša je tada ustao naglo.
„Dosta je bilo,“ rekao je.
„Ne zanima me šta ti veruješ.“
Okrenuo se ka Jovani.
„Ona je prošla kroz dovoljno.“
Tišina.
Čovek je kratko klimnuo glavom.
„Naravno,“ rekao je.
„Uvek je lakše stati na stranu onoga ko pati.“
Zastao je.
Pa dodao :
„Teže je pitati zašto.“
Niko nije odgovorio.
Nije ni trebalo.
Jer pitanje više nije bilo u rečima.
Bilo je tu.
Među nama.
I prvi put — nije delovalo bezopasno.
Jovana je i dalje gledala u njega.
Ali sada… sa strahom koji nije dolazio iznutra.
Nego spolja.
A ja sam tada znao.
Ovo više nije bio razgovor niti obično provociranje!
Ovo je bio početak nečega lošeg.
U jednom danu ,u samo jednom danu… zbijaju se “nečiste” stvari na svetom mestu,- svetom mestu koje ima duhovne kolose!
Kako je to moguće i šta bi to moglo biti?!
Kakva je uloga tog čoveka i zašto provocira i “udara” na najdublja osećanja vernika?
Raša je ustao naglo, gotovo previše brzo za sopstvenu meru, kao da ga je iznutra nešto gurnulo pre nego što je stigao da promisli, i u tom pokretu bilo je nečega suzdržanog, napetog, gotovo besnog — ne usmerenog, ali opasno blizu da to postane.
Nije rekao ništa, ali način na koji je stajao, ukočenih ramena i stisnute vilice, govorio je dovoljno: još jedan trenutak, još jedna reč — i prešao bi granicu koju ni sam ne bi mogao da vrati.
Jovana je u tom istom času počela ponovo da drhti i priča nepovezano.
Sitno podrhtavanje koje joj je prolazilo kroz ruke, kroz ramena, kroz pogled koji više nije mogao da se zadrži ni na jednom mestu, kao da se nešto u njoj ponovo rasipalo, vraćajući je na ivicu iz koje se jedva izvukla.
Disanje joj se ubrzalo, a usne su joj se pomerale bez jasnih reči.
Njena braća su razmenila pogled — kratak, ali dovoljan jer već su znali.
U tom pogledu nije bilo panike.
„Ovo nije dobro,“ rekao je jedan tiho, ali čvrsto.
„Moramo je voditi,“ dodao je drugi, već spuštajući ruku na njeno rame, pokušavajući da je prizemlji, da je vrati u trenutak.
Dunja se tada okrenula ka meni, njene oči su tražile odgovor pre nego što je i izgovorila pitanje.
„Hajde da idemo,jer ovo nema smisla,“ rekla je sa onom vrstom odlučnosti koja ne dolazi iz sigurnosti, već iz potrebe da se pobegne od nečega što se ne razume.
Pogledao sam još jednom ka klupi.
Raša je stajao, ali se već povlačio unazad, kao da je shvatio koliko je blizu bio nečemu što ne pripada ovom mestu,ja sam naravno takodje bio izrelvoltiran i bila je dovoljna još jedna reč te spodobe i da se moja tolerancija transformiše u bes koji ruši sve pred sobom-čemu sam bio sklon.
Kirjak je ostao uz Jovanu i braću ,želeo je da sačela njihovu odluku jer ona nije želela u bolnicu-želela je da ostane.
A on…
Visoki čovek nije ustao.
Ostao je da sedi, blago zavaljen, ruku mirno spuštenih na kolena, kao da se ništa od ovoga nije dogodilo, ili kao da je upravo to očekivao.
Njegov pogled nije pratio nikoga od nas dok smo odlazili.
Gledao je negde pravo.
U prazno.
Ili možda ne.
Možda baš tamo gde mi nismo videli ništa.
I tek kada smo se udaljili nekoliko koraka, imao sam utisak — ne siguran, ali dovoljno jasan da me natera da se osvrnem — da se jedva primetno nasmešio.
Ovaj je zlo ,hajdemo svi odavde.
