Veče se nije spustilo naglo, nego se razvuklo preko dvorišta kao umor koji ne traži objašnjenje, i posle onog smeha, posle igre koja je nekako svima ulepšala dan, ostali smo Raša i ja malo po strani, kao ljudi koji ne znaju odmah šta da rade sa tišinom koja ostane posle nečeg živog, jer ova manastirska tišina ume da miluje dušu, ali ume i da zareže, da zazvuči kao škripanje krede po školskoj tabli koje ne možeš da ignorišeš ma koliko pokušavao.
Seli smo na zemlju koja je, činilo mi se, pulsirala u nekom sopstvenom ritmu, sporom i postojanom, kao da nije deo dana koji je prolazio, nego nečega što traje mimo nas, dok je Raša ćutao neko vreme, gledao u zemlju ispred sebe i nogom pomerao sitne kamenčiće bez ikakvog reda, bez cilja, kao da pokušava da misli rasporedi spolja kada već ne može iznutra.
„Šta kažu doktori na zadnjoj viziti?“ pitao sam ga napokon, tiše nego što sam planirao, pa odmah dodao, više da ublažim pitanje nego da ga opravdam, „ne volim da te ispitujem o svemu tome… ali moram da pitam.“
Slegnuo je ramenima, bez volje da to pretvori u nešto veće nego što jeste.
„Ništa… počinje se sa hemoterapijama…“ rekao je kratko, kao da izgovara nešto što je već previše puta ponovio da bi sada imalo težinu rečenice.
„Au… kad čujem za ta zračenja, odmah mi je jasno da je ozbiljno…“ izlete mi, pa odmah zažalih, jer sam znao da mu ne govorim ništa što već ne zna.
„Znaš šta je najgore,“ rekao je odjednom, bez uvoda, kao da nastavlja razgovor koji je vodio sam sa sobom pre nego što sam ja uopšte progovorio, „nije to kad se tebi nešto desi… nego kad gledaš svoje dete i znaš da ne možeš ništa.“
Zastao je na trenutak, pa odmah nastavio, kao da ne želi da mu misao pobegne.
„A živeo si kao mazga… radio sve i svašta, ne razmišljajući, i dobro i loše, i ono što ne treba… i sad kao da sve dođe na naplatu, ali ne tebi… nego njoj.“
Delovalo je kao da ga ta krivica iznutra razjeda, tiho, uporno, bez mogućnosti da se izbaci napolje, i bilo je jasno da sebe krivi za ono što se dogodilo, iako to nigde nije moglo da se poveže.
Nisam odmah odgovorio, jer nije bilo pitanje, nego priznanje koje ne traži odgovor.
„Sanja…“ počeo je, pa zastao, progutao nešto što nije bila reč, „te noći je loše disala…“
Pogledao je u stranu, kao da opet gleda tu sliku.
„Kalina je odmah počela da paniči, a ja… ja sam bio u fazonu — opusti se, dete se razbolelo, proći će… sutra kod doktora… i onda… nokaut… tumor.“
Na kratko me je pogledao, ne da vidi reakciju, nego da proveri da li sam još tu, da li ga slušam.
„I onda shvatiš da…“ zastao je, pa tiše dodao, „da nemaš gde.“
Udahnuo je duboko, pa nastavio sporije.
„Najgore je noću… kad zaspi… pa ti sediš i gledaš da li diše kako treba… i svaki put kad se pomeri, ti se trgneš… i u glavi ti samo jedno — da li će umreti ili će nekako izvući…“
Pokušao sam da kažem nešto, bilo šta, ali ništa što bi zvučalo normalno nije dolazilo, jer nema rečenice koja tu može da stane kako treba.
„I onda dođu ljudi i kažu — budi jak, zbog nje,“ nasmejao se kratko, bez trunke radosti, „a šta to znači, bre… nemaju pojma… šta znači biti jak kad gledaš svoje dete kako se bori za život, a ti ne možeš ništa… ništa.“
Spustio je ruke na kolena i stegao ih, kao da pokušava da zadrži nešto da se ne raspadne.
„Nije problem bol,“ dodao je posle par sekundi, „na bol se navikneš… problem je što ne možeš da ga uzmeš na sebe.“
Tu sam osetio kako mi se nešto pomera iznutra, jer sam znao tačno o čemu govori, iako nikada nisam morao da to izgovorim na taj način.
„Ponekad,“ rekao sam polako, birajući svaku reč, „čovek bi dao sve… samo da zameni mesto.“
„Sve,“ klimnuo je odmah. „Bez razmišljanja.“
Napravila se kratka pauza, ona koja ne traži da se popuni.
Negde u daljini začuo se pas, pa utihnuo, kao da ni on ne želi da prekine ono što se dešava.
„I znaš šta je najgore?“ nastavio je, sada mirnije, ali teže. „Navikneš se… i to me najviše plaši… navikneš se na strah, na neizvesnost, na to da svaki dan počinje sa istim pitanjem.“
Pogledao je prema dvorištu, koje je sada bilo prazno.
„I onda dođe dan kao danas… smeh, igra… i na trenutak zaboraviš… i posle se osećaš krivim što si zaboravio.“
Pogledao sam ga.
„Ne bi trebalo,“ rekao sam. „Ti si ovde zbog nje… i to što si tu — to je borba.“
Nije odmah odgovorio, samo je klimnuo, kao da čuje, ali ne može do kraja da prihvati.
„Znaš,“ rekao je posle malo, „nekad mislim da roditelji takve dece… nisu isti kao ostali ljudi.“
„Nisu,“ rekao sam. „Ali ne zato što su jači… nego zato što nemaju izbora.“
Pogledao me kratko.
„To od tebe očekujem… kratko i iskreno,“ rekao je tiše.
„Eto…“ dodao sam, „to je možda jedina istina.“
Sedeli smo još neko vreme bez reči, bez potrebe da bilo šta dodamo, jer je sve što je trebalo već bilo izgovoreno ili prećutano kako treba.
Nismo ustali odmah, kao da smo obojica znali da bi svaki pokret pokvario ono što je ostalo posle tog razgovora, pa smo još neko vreme sedeli, gledajući svako u svoju stranu, a zapravo verovatno u istu, neizvesnu budućnost koja nas je čekala bez obzira na to da li smo spremni ili ne.
Negde iz kuhinje dopirao je slab, jedva primetan miris pečenog hleba koji se mešao sa vlagom što je polako, gotovo neprimetno, dolazila iz pravca jezera, uvlačeći se u dvorište i među nas kao tiha opomena da se dan zaista završava, i u jednom trenutku mi se učinilo, ne kao nagla odluka nego kao nešto što se već neko vreme u meni spremalo, da mi treba malo prostora, malo udaljenosti od svega što se tog dana otvorilo — ne da pobegnem, jer nisam imao od čega konkretno da bežim, nego da saberem misli koje su se razlile i da ih vratim u neki red koji će mi biti podnošljiv.
„Idem malo dole,“ rekao sam, više kao obaveštenje nego kao odluku, kao da i sam sebi time dajem dozvolu da se pomerim iz tog mesta u kojem smo sedeli predugo sa stvarima koje se ne zatvaraju lako.
Raša je samo klimnuo, bez potrebe da išta doda, kao čovek koji razume i bez objašnjenja.
„Idi… ja ću još malo ovde,“ rekao je, mirno, bez zadržavanja.
Ustao sam polako, protegao noge koje su već počele da trnu od sedenja, osetivši kako mi se krv vraća u njih kroz blago peckanje, i krenuo niz stazu koja je vodila ka jezeru, ali ne onom direktnom, utabanom putanjom kojom su svi prolazili bez razmišljanja, nego malo u stranu, tamo gde je trava bila viša, neurednija, a zemlja mekša pod nogama, kao da tu ređe dolaze ljudi koji znaju tačno gde idu i zašto.
Dok sam hodao tim manje sigurnim putem, razmišljao sam o Dunji, ali ne konkretno, ne kao o nečemu što treba objasniti ili razrešiti, nego kao o prisustvu koje se nekako uvuklo u ceo dan i ostalo u svemu što se dešavalo, pa mi je zbog toga i bilo čudno što sada idem ka jezeru — ne zato što ne smem, niti zato što mi je iko nešto rekao, nego kao da bi neko sa strane mogao da to pogrešno razume, iako niko ništa nije ni pitao ni primetio.
Ipak sam nastavio, jer je taj osećaj bio slabiji od potrebe da budem sam makar na kratko.
Na nekih pedesetak metara od njene kućice, gde se obala blago spuštala ka vodi i gde je bilo dovoljno prostora da se stane bez osećaja da ulaziš u nečiji prostor ili nečiju blizinu, zaustavio sam se i spustio pogled prema vodi.
Jezero je bilo mirno, ali ne mrtvo mirno — uvek postoji onaj jedva čujan pokret vode koji više osećaš nego što ga zaista čuješ, kao da površina diše sporije od svega oko sebe, bez ijednog naglog zvuka, bez ijednog znaka da se nešto menja, a opet sa nekom unutrašnjom napetošću koju ne umeš odmah da objasniš.
Seo sam na obalu, naslonio laktove na kolena i pustio da mi misli idu bez reda, bez pokušaja da ih organizujem ili usmerim, kao da sam prvi put tog dana sebi dozvolio da ne kontrolišem šta dolazi.
Nije to bila neka duboka analiza niti pokušaj da rešim nešto konkretno, više kao niz slika koje dolaze same od sebe: stvari koje sam uradio, stvari koje nisam, reči koje su ostale nedorečene i one koje su izgovorene u pogrešno vreme, sve pomešano bez jasnog početka i kraja.
Nisam se zadržavao ni na jednoj predugo, jer nijedna nije tražila da bude razrešena odmah.
Kajanje nije dolazilo kao težina koja pritiska, nego više kao blago prepoznavanje, kao kada vidiš nešto jasnije tek kada se malo udaljiš od toga i prestaneš da gledaš iznutra.
Pomislio sam koliko puta čovek prođe kroz sopstveni život, a da zapravo ne obrati pažnju na ono što radi, nego samo ide dalje, kao da će uvek imati vremena da se vrati i razume, da popravi, da kaže ono što nije rekao.
A onda shvati da se neke stvari ne vraćaju.
Ali u toj misli nije bilo gorčine.
Više neka tiha prihvaćenost, gotovo mir.
Kao da je sve to deo istog puta, hteli mi to ili ne.
U jednom trenutku podigao sam pogled.
Tama je već počela da se spušta između drveća sa druge strane jezera, i linija šume je delovala gušće nego tokom dana, kao da se prostor sužava čim nestane svetla, kao da ono što je danju otvoreno noću postaje zatvoreno bez ikakvog objašnjenja.
I baš tada — čuo sam nešto.
Isprva nisam bio siguran da li sam umislio, jer je zvuk bio toliko kratak, tanak i jedva čujan da je delovao kao da dolazi iz neke daljine koja zapravo ne postoji na mapi, nego više iz prostora između misli i stvarnosti, gde čovek nikada nije potpuno siguran da li čuje spolja ili iznutra.
Zastao sam i oslušnuo pažljivije, pokušavajući da izdvojim taj zvuk iz tišine koja ga je gutala i vraćala nazad nejasnog, kao da se igra sa mojom pažnjom i strpljenjem.
Opet.
Plač.
Detinji.
Ne glasan, ne histeričan, ne onaj koji para vazduh i tera te da odmah reaguješ, nego više kao dozivanje koje se ponavlja umorno i uporno, kao da dolazi iz nekoga ko je već dugo sam i više nema snage da viče, pa se oslanja na nadu da će ga neko ipak čuti.
„Mama…“
Osetio sam kako mi se telo lagano zateže, ne naglo i ne panično, nego postepeno, gotovo neprimetno, kao kada shvatiš da nešto nije na svom mestu, ali još uvek ne znaš šta tačno.
Okrenuo sam se prema šumi, sporije nego što bih inače, kao da pokušavam da ne uznemirim taj trenutak i da ne izgubim trag zvuka koji me je već uhvatio.
Zvuk je dolazio iznutra, ne sa staze, ne sa puta, ne iz pravca gde bi neko mogao normalno da se nađe u to doba, nego dublje, tamo gde noću niko nema šta da traži, gde i danju ulaziš samo ako imaš razlog.
Ustao sam polako, sa nekom čudnom pažnjom u pokretima, kao da svaki nagli gest može da prekine nit koja me povezuje sa tim glasom, i napravio nekoliko opreznih koraka ka ivici šume, pokušavajući da razaznam bilo kakav oblik između stabala, bilo kakav pokret ili senku koja bi imala smisla, ali je mrak već bio dovoljno gust da briše obrise i ostavlja samo prostor bez sadržaja, kao da gledam u nešto što ne želi da bude viđeno.
„Mama…“
Sada je bilo jasnije nego prvi put, dovoljno jasno da više nisam mogao da sumnjam u to šta čujem.
Dete.
Malo.
Možda četiri, pet godina.
Zbunjeno.
Samo.
Ili…
Zastao sam, jer ta poslednja misao nije htela da se završi, kao da se sama zaustavila pre nego što dobije oblik koji bi morao da se prizna.
Nisam ušao odmah.
Nije bilo normalno da dete bude tamo, ne u to vreme, ne bez ikoga, ne u toj tišini koja nije ličila na običnu noć.
Napravio sam još dva ili tri koraka, tek toliko da uđem u senku prvih stabala, gde svetlo već počinje da slabi i gde se prostor menja, ali dalje nisam mogao da vidim ništa što bi mi dalo sigurnost.
Samo tama.
I zvuk.
Srce mi je počelo jače da lupa, ali ne od čistog, jednostavnog straha, nego od neke čudne mešavine odluke i sumnje koja nije imala jasan oblik, ali je bila dovoljno jaka da me zadrži na mestu.
Ako je dete — ne mogu da ga ostavim.
Ako nije…
Ta misao nije bila završena, ali je bila prisutna, kao senka koja ne mora da ima oblik da bi bila stvarna.
Stajao sam nekoliko sekundi, možda i duže nego što sam bio svestan, ne pomerajući se, kao da čekam da se nešto samo razjasni bez mog uplitanja, kao da će se istina sama pokazati ako ostanem dovoljno miran.
Ali nije.
Plač je i dalje dolazio.
I bio je stvaran.
Stajao sam tako na samoj ivici šume, dovoljno blizu da me tama već dodiruje i obavija kao nešto što ima sopstvenu težinu i prisustvo, ali i dalje dovoljno daleko da mogu da se povučem bez potrebe da sebi objašnjavam zašto sam uopšte ušao, dok se u meni smenjivalo ono najjednostavnije i ujedno najteže pitanje koje čovek može da ima u takvom trenutku — da li je ispravno ući ili je ispravno ostati, jer razum je govorio jedno, hladno i jasno, podsećajući me na sve što ne znam i na sve što može da bude pogrešno, a nešto dublje, gotovo instinktivno, vuklo me napred, ali ne dovoljno snažno da izbriše sumnju koja se već uhvatila.
Plač se ponovo začuo, sada jasnije nego ranije, ali i dalje bez ikakvog pomeranja, bez tragova da se dete kreće, kao da stoji na jednom mestu, izgubljeno u prostoru koji mu ne pripada, i upravo to me je dodatno zbunjivalo, jer svako dete koje se uplaši obično traži izlaz, trči, luta, udara u prepreke samo da pobegne, a ovo je kao da je čekalo, kao da zna da nema gde.
Napravio sam još jedan korak, pa zastao, jer se prostor ispred mene nije menjao, samo je postajao dublji.
Tama između stabala više nije bila samo odsustvo svetla, nego nešto gušće, nešto što kao da upija pogled i vraća ga nazad bez odgovora, i prvi put mi je kroz glavu prošla misao koja nije bila racionalna, ali je bila uporna i nije se povlačila — da možda ovo nije ono što izgleda.
„Mama…“
Taj glas, tanak i umoran, kao da dolazi iz grla koje je već dugo dozivalo bez odgovora, i u kome više nema panike, nego samo ostatka nade.
Ruke su mi se same blago stegle, kao da telo pokušava da donese odluku pre mene, kao da želi da preseče ono što um odlaže, ali noge nisu krenule dalje.
I tada sam, gotovo naglo, kao čovek koji traži oslonac u nečemu poznatom onda kada više ne veruje sopstvenoj proceni, pomislio na Dunju, ne kao na rešenje, nego kao na jedinu tačku u tom prostoru koja nije bila deo reda koji razumem, i upravo zato mi je u tom trenutku delovala kao nešto na šta mogu da se oslonim.
Okrenuo sam se i izašao iz senke drveća brže nego što sam ušao, kao da sam već doneo odluku koju nisam izgovorio, i krenuo ka njenoj kućici, pokušavajući da zadržim miran hod, iako je u meni rasla nelagodnost koju nisam umeo da objasnim, nego sam je samo osećao kako se širi.
Dok sam prilazio, pogledao sam instinktivno oko sebe, kao da proveravam da li me neko vidi, i ta misao me je iznervirala, ne zato što sam radio nešto pogrešno, nego zato što sam uopšte razmišljao kako to izgleda sa strane, kao da mi u tom trenutku treba još i tuđe tumačenje nečega što ni sam ne razumem.
Prišao sam bliže.
Kućica je bila tiha, ne onom običnom tišinom, nego potpunom, zatvorenom, kao da unutra nema ničega što bi moglo da se pomeri.
Bez svetla.
Bez pokreta.
Zastao sam ispred vrata, ne sasvim siguran da li da pokucam ili samo da je pozovem, pa sam se ipak odlučio za tiši način, kao da ne želim da pravim događaj od nečega što ni sam ne mogu da objasnim.
„Dunja…“ rekao sam poluglasno, više kao proveru nego kao poziv.
Ništa.
Sačekao sam nekoliko sekundi koje su se razvukle duže nego što bi trebalo, pa ponovio, sada malo glasnije, kao da pokušavam da probijem tu zatvorenost prostora.
„Dunja.“
Opet ništa.
Nije bilo ni najmanjeg znaka da je unutra, ni pokreta, ni zvuka, ni bilo kakvog odgovora koji bi razbio tu potpunu nepomičnost.
Nisam hteo da lupam jače, jer bi to već zahtevalo objašnjenje koje nisam imao, pa sam se pomerio malo u stranu, kao da ću možda kroz prozor uhvatiti makar trag svetla ili senku koja bi potvrdila da nisam pogrešio, ali ni toga nije bilo.
Kućica je delovala prazno.
I tada me je presekao kratak, jasan osećaj da nešto nije u redu, ne kao misao nego kao utisak koji dolazi pre razuma.
Ne zbog toga što se ne javlja — to je moglo imati deset sasvim običnih razloga — nego zbog toga što sam bio gotovo siguran da je tu, kao da sam to znao bez dokaza.
Ne znam zašto.
Samo sam bio.
Stajao sam još nekoliko trenutaka, ne radeći ništa, kao da očekujem da će se vrata sama otvoriti ili da će se pojaviti iza mene i pitati šta tražim, ali ništa se nije desilo.
Tišina.
Okrenuo sam se polako i pogledao nazad ka šumi, kao da očekujem da će se barem tamo nešto promeniti.
Plač se više nije čuo.
Kao da ga nikada nije ni bilo.
To je bio trenutak kada se sve spojilo u jednu jedinu, neprijatnu misao koju nisam hteo da izgovorim ni u sebi — dete koje doziva, šuma u koju ne ulazim, i ona koja nije tamo gde bi trebalo da bude.
Nisam imao dokaz.
Nisam imao objašnjenje.
Ali sam imao osećaj koji se nije uklapao ni u jednu normalnu sliku dana koji smo imali.
Napravio sam nekoliko koraka unazad od kućice, još jednom pogledao ka vratima, kao da proveravam da li sam nešto propustio, pa se okrenuo i krenuo nazad, sporije nego ranije, kao čovek koji pokušava da vrati stvari u red u glavi iako zna da red još ne postoji.
Dok sam se udaljavao, uhvatio sam sebe kako pokušavam da nađem najjednostavnije moguće objašnjenje — možda sam pogrešno čuo, možda je dete negde bliže putu, možda je ona otišla do nekoga, možda sve ima smisla koji mi trenutno izmiče — ali nijedno od tih objašnjenja nije bilo dovoljno čvrsto da zadrži misao.
I baš zato sam odlučio da stanem.
Ne fizički.
Nego u sebi.
Da ne idem dalje sa zaključcima.
Da ne pravim priču tamo gde je možda nema.
Ali i da ne zaboravim.
Jer neke stvari, čak i kada ih ne razumeš, ostanu.
