Na brzinu sam se istuširao hladnom vodom, presvukao se i vratio nazad.

Hladna voda kao da nije spirala samo umor sa tela nego i nemir koji sam donosio sa sobom još od jutra.

Dok sam prolazio kroz manastirsko dvorište, imao sam utisak da ulazim u prostor koji ne pripada potpuno istom vremenu kao svet napolju.

Nebo iznad manastira bilo je razvučeno u dugim, bledim slojevima svetlosti kroz koje se sunce probijalo tiho, bez oštrine, kao da i ono ovde gubi potrebu da dominira.

Ta svetlost nije samo obasjavala zidove i krovove; spuštala se preko porte gotovo oprezno, dodirujući kamen, drvo i lica monaha nečim što je više podsećalo na smirenje nego na običan sjaj dana.

Šuma iza kamenog zida delovala je živo, ali ne pokretom nego prisustvom. Visoki borovi stajali su nepomično u dubokoj tami svojih krošnji, kao stražari koji vekovima ćute nad istim prostorom.

Vetar koji je silazio iz njihovih vrhova donosio je miris smole, zemlje i starog lišća, pa je čovek imao osećaj da sama šuma diše sporije od ostatka sveta.

Raznobojne ruže uz ogradu širile su težak miris koji se zadržavao nisko nad kamenim stazama.

Latice su podrhtavale na vetru, a njihove boje — tamnocrvene, bele i blede ružičaste — delovale su pod popodnevnim suncem gotovo nestvarno, kao da ih svetlost polako gasi umesto da ih pojačava.

Stara ograda, potamnela od godina, nosila je u sebi nešto umorno i dostojanstveno.

Na pojedinim mestima drvo je bilo ispucalo toliko duboko da se činilo kako bi pod prstima moglo da se raspe, ali je ipak stajalo čvrsto, isto kao i ovaj manastir koji je preživeo ljude, ratove, tuge i prolaznosti.

Kameni pločnici bili su neravni i uglačani od hiljada koraka.

Između njih rasla je tanka trava, tiha i uporna, kao da čak ni kamen ovde nije mogao potpuno da potisne život.

Kada sam hodao preko njih, imao sam osećaj da svaki korak proizvodi zvuk koji prostor dugo pamti.

Svetlost se lomila po prozorima konaka i klizila preko starih drvenih greda, izvlačeći iz njih toplinu nagomilanu kroz godine. Konak je izgledao spokojno, ali ne mrtvo spokojno, nego kao lice čoveka koji je mnogo propatio i više nema potrebu da to objašnjava.

U dvorištu je sve zvučalo tiše nego što zaista jeste.

Negde iza zida začuli bi se koraci, zatim kratka škripa vrata, udaljeni glas nekog od mlađih monaha ili lagano pomeranje kandila iz pravca crkve, ali ništa nije remetilo celinu.

Zvuci nisu prekidali tišinu — postajali su njen deo.

Senke borova pružale su se preko zidova i staza u dugim, nepravilnim oblicima.

Čas su izgledale kao da miruju, čas kao da se polako pomeraju zajedno sa čitavim prostorom. Imao sam utisak da manastir diše kroz njih.

Tekstura svega oko mene osećala se podjednako jasno pod pogledom koliko i pod rukom: hrapav kamen, hladan metal kapije, ispucalo drvo, vlažna zemlja u hladovini ruža. Sve je nosilo trag vremena koje ovde nije prolazilo brzo, nego se taložilo.

Otac Arsenije stajao je kod ograde.

Povremeno bi zastao pored ruža i lagano prelazio prstima preko njihovih latica, zamišljen, kao čovek koji ne dodiruje biljku nego neku daleku misao. Sunce je obasjavalo njegove crte lica, ali u njegovom pogledu nije bilo ni tvrdoće ni slabosti — samo mir koji se stiče tek kada čovek dugo nosi i sebe i druge.

Kretao sam se sporije nego inače.

U tom prostoru čovek nije mogao da žuri a da ne oseti kako se odvaja od svega oko sebe.

Mir koji je dolazio iz zidina nije bio odsustvo buke, nego prisustvo nečega što usporava disanje i tera čoveka da jasnije čuje sopstvene misli.

I baš tada, dok je iguman prolazio pored ruža, kroz kapiju je ušlo neko novo prisustvo.
Nije to bio samo nečiji dolazak.
Do tog trenutka manastirska porta bila je zatvorena u onu poznatu, gotovo monašku sporost u kojoj vreme ne prolazi isto kao napolju.

Svetlost se zadržavala po starim zidovima konaka, klizila preko ispucalog drveta i toplog kamena, dok su senke borova polako disale preko pločnika kao tamni talasi.

Čak je i vetar prolazio opreznije kroz dvorište, noseći miris zemlje, ruža i hladovine koja se skupljala uz zidove.

Sve je bilo duboko uronjeno u sopstveni mir, u tišinu koja nije tražila pažnju jer je vekovima postojala sama za sebe.

A onda se nešto u toj tišini pomerilo.

Ne spolja — iznutra.

Kapija se otvorila bez buke, ali prostor više nije bio isti. Kao da je sam vazduh postao gušći, napetiji, svestan prisustva koje tek ulazi.

Čovek ponekad oseti promenu pre nego što je razume; upravo takav osećaj prošao je kroz mene u tom trenutku.

Čak su i zvukovi postali udaljeniji, prigušeni, kao da ih je nešto prekrilo tankim slojem nevidljive tišine.

Figura koja je ulazila kroz portu kretala se sporo, ali ne nesigurno.

Dugi koraci preko kamenih ploča bili su laki, gotovo tihi, a ipak je svaki njen pokret delovao kao da narušava ustaljeni poredak prostora samo time što postoji.

Sunce, koje je do tada ravnomerno obasjavalo dvorište, sada se lomilo drugačije oko nje — zadržavajući se po linijama tela, po blagim pokretima kose koje je vetar povremeno podizao, po svetloj koži koja je na trenutke izgledala gotovo nestvarno naspram tamnih zidina i duboke senke borova.

Nije izgledala kao neko ko pripada tom prostoru, ali upravo zato je njeno prisustvo bilo toliko snažno.

Delovala je kao da sa sobom nosi trag nekog drugog sveta — dalekih gradova, aerodroma, hladnih ulica i života koji se odvija prebrzo da bi čovek stigao da čuje sopstvene misli.

A opet, u načinu na koji je zastala odmah po ulasku, podigla pogled prema konaku i kratko oslušnula tišinu porte, postojalo je nešto ranjivo, gotovo izgubljeno.

Na trenutak mi se učinilo da je i sama ostala zatečena onim što je osetila.

Vetar je tada prošao kroz žbunove ruža uz ogradu i razneo njihov težak miris preko staza.

Latice su zadrhtale, senke se pomerile preko pločnika, a svetlost na prozorima konaka zatreperila kao od nevidljivog dodira. Čitavo dvorište, sa starim kamenom, šumom iza zidina i tihim tragovima vekova koji su ostali u svakom delu prostora, delovalo je kao da na nekoliko sekundi zadržava dah.

I tek tada sam postao svestan koliko lepota ponekad ume da bude uznemirujuća.

Ne zato što čoveka očara, nego zato što u sebi nosi nešto što ne ume odmah da objasni.
Promenio se i vazduh.
Ne naglo, ne dramatično, nego onako kako se pred letnju oluju promeni pritisak u prirodi nekoliko trenutaka pre nego što vetar dodirne krošnje.

Udisao sam ga i znam da sam osetio promenu.

Čak su i zvukovi postali drugačiji — škripa kapije zvučala je dublje, koraci po starom kamenu sporije, a vetar koji je prolazio kroz ruže kao da je zastajao između latica.

Imao sam utisak da je čitav prostor postao svestan njenog prisustva pre nego što sam joj jasno video lice.

Šuma iza manastira odjednom nije delovala kao pozadina, nego kao nešto što posmatra.

Svetlost po konaku izgubila je onu raniju blagost i postala sabranija, kao da i sama čeka da se nešto izgovori.

A ona je, hodajući kroz portu bez ijednog naglog pokreta, nosila oko sebe neobjašnjivu mešavinu lepote, umora i nečega nedovršenog, zbog čega je izgledalo kao da sa sobom nije donela samo pitanje — nego i deo prošlosti koji je tek sada stigao tamo gde je oduvek trebalo da dođe.
Kako je prilazila, svetlost se zadržavala na njoj duže nego na svemu drugom u dvorištu.

Duga svetla haljina lagano se pomerala pri hodu, a kosa joj je pod suncem dobijala boju tamnog meda.

Ipak, nije čoveka zaustavljala samo njena lepota, nego nešto mnogo teže za objašnjenje — osećaj da sa sobom donosi deo života koji još nije izgovoren.
Pogled joj je prelazio preko konaka, preko šume iza zida, preko ruža i kamenih staza, ali ne kao pogled nekoga ko razgleda prostor, nego kao da pokušava da prepozna mesto koje je dugo nosila negde u sebi pre nego što ga je prvi put videla.

U tom trenutku čitava porta delovala je drugačije. Kao da je manastir postao svestan njenog prisustva.

Srce mi je zakucalo jače.

Ne zbog lepote.

Nego zbog osećaja da njen dolazak neće proći kroz ovaj prostor bez posledica.

Otac Arsenije ju je dočekao blagim osmehom.

„Pomaže Bog“, rekao je mirno.

„Bog vam pomogao“, odgovorila je tihim glasom, sa blagim stranim akcentom.

Čak je i njen glas imao neku neobičnu mekoću, kao da dolazi iz daljine.

Zastala je na trenutak.

„Izvinite što dolazim bez najave… nisam bila sigurna kome da se obratim.“

„Dobro je što ste došli ovde“, odgovorio je Arsenije. „Recite.“

Pogledala ga je pravo.

U njenim očima nije bilo ni drskosti ni stida, nego umor čoveka koji je dugo tražio nešto što možda više ni sam ne ume potpuno da objasni.

„Tražim nekoga“, rekla je. „Rečeno mi je da bi mogao biti ovde… jedan od starijih monaha.“

Tišina koja je nastala posle tih reči nije bila prazna. Činilo se kao da čak i vetar kroz borove sluša nastavak razgovora.

Pogledala ga je pravo, bez izbegavanja.

Čak je i vetar na trenutak delovao tiše.

„Koga tačno tražite?“ pitao je otac Arsenije.

„Miomir Isakov. „Znam samo… da postoji mogućnost da mi je otac.“

Te reči ostale su između njih bez potrebe da budu ponovljene.

Otac Arsenije ju je pogledao pažljivije, ali bez oštrine.

„Odakle dolazite?“ pitao je.

„Iz inostranstva… Amerike“, odgovorila je. „Dugo sam tražila… i tek skoro sam dobila trag koji vodi ovde.“

„Ko vam je dao taj trag?“ nastavio je smireno.

„Čovek koji je poznavao moju majku“, rekla je. „Pre nego što je umrla.“

Ponovo kratka tišina.

Negde iza crkve začulo se udaljeno udaranje metala o metal, pa se sve opet vratilo u mir.

„Razumem“, rekao je Arsenije. „Ali ovakve stvari traže oprez i ne bih želeo da uznemirim bilo koga ovde.“

Klimnula je glavom.

„Znam“, rekla je tiše. „Ne tražim ništa na silu. Samo… priliku da proverimo zajedno.“

Pogledao ju je još jednom, pa blago skrenuo pogled prema dvorištu, kao da u mislima već slaže ono što tek dolazi.

„Ovde nije sve stvar informacije“, rekao je. „Ali nećemo zatvoriti vrata pre nego što saslušamo.“

„Hvala vam“, odgovorila je.

„Kako se ti dete moje zoveš?“ pitao je.

„Dunja.“

Klimnuo je lagano.

„Dobro, Dunja.

Da ne bih remetio raspored bratstva koji je već prilagođen zbog nadolazećih događaja… ostaćete ovde privremeno.

Bićete pomalo izolovani, ako vam to nije problem jer ovo je muško bratstvo.

Imamo malu kućicu na rubu šume. Polako ćemo videti šta može da se razjasni. Da li vam je to u redu?“

U njenom pogledu prvi put se pojavilo olakšanje, ali ne potpuno.

„Hvala vam, oče… hvala vam na gostoprimstvu. Pao mi je kamen sa srca“, rekla je tiho.

Stajao sam i dalje zaklonjen žutim ružinim grmom, ali mi je već tada bilo jasno da njen dolazak nije obična poseta.

Ta scena — žena obasjana večernjim suncem, iguman pored ruža i tišina stare manastirske porte — tek će kasnije dobiti svoje pravo značenje.

Od tog trenutka prošlost, sadašnjost i budućnost počele su polako da se pomeraju jedna prema drugoj, u oblicima koje tada još niko od nas nije mogao potpuno da razume.

Otac Arsenije je kratko podigao glas i doviknuo ocu Kirijaku da pripremi drvenu kućicu na rubu šume i smesti ženu tamo.

Zatim se okrenuo ka meni.

„Dragi moj brat …pisac….molim te pomozi joj oko stvari“, rekao je mirno. „I otprati je.“

Klimnuo sam bez reči.

Prišao sam bliže dok je ona već uzimala svoj kofer. Nije ga nosila lako, ali ni tražila pomoć odmah. Taj trenutak oklevanja bio je dovoljan da zakoračim i uzmem ga.

„Do kućice je malo niz stazu“, rekao sam.

„Znam“, odgovorila je kratko, ali bez oštrine.

Krenuli smo zajedno.

Koraci su nam se uklopili tek posle nekoliko metara.

Osećao sam njeno prisustvo pored sebe — ne kao napetost, nego kao promenu u prostoru.

Nije govorila mnogo. Ponekad bi samo pogledala u stranu, prema šumi, kao da proverava gde je zapravo stigla.

Ja sam išao pored nje i nosio kofer, ali pažnja mi nije bila samo na putu.

Hvatao sam sitne promene u njenom držanju, u načinu na koji diše, u pauzama između koraka.

Nije to bila radoznalost u klasičnom smislu — više nešto što te neprimetno povuče da pratiš.

U jednom trenutku sam primetio da usporava, pa sam i ja usporio.

„Još malo“, rekao sam tiše nego što je bilo potrebno.

Nije odgovorila odmah.

Samo je klimnula.

Hodali smo stazom koja je vodila ka šumi, kofer mi je bio u ruci, a njeni koraci pored mene bili su mirni, odmjereni, kao da već poznaje ritam ovog mesta.

Posle nekoliko trenutaka tišine, ona je progovorila, bez naglog prelaza, kao da nastavlja misao koja se već neko vreme skupljala u njoj.

„Vi ste pisac?“

Pogledao sam je kratko, iznenađen pitanjem više nego što sam želeo da pokažem.

„Ne još“, rekao sam. „Još uvek ne bih to tako nazvao.“

Zastao sam na trenutak, pa dodao iskrenije:

„Dobio sam blagoslov da opišem manastir. Da zabeležim život ovde… onako kako ga vidim.“

Ona me je pogledala malo duže nego ranije. Nije bilo radoznalosti koja traži objašnjenje, više neka tiha pažnja, kao da meri težinu onoga što sam rekao.

„To je lepo“, rekla je posle kraće pauze.

Nije zvučalo kao kompliment iz pristojnosti, nego kao nešto što joj se zaista svidelo.

Nastavili smo da hodamo, ali razgovor se nije ugasio. 

Ona je usporila korak za pola koraka, pa rekla tiše:

„To zvuči… ozbiljno“, rekla je.

„Nekad i previše“, odgovorio sam, pa se blago nasmejao.

Otac Kirjak je išao nekoliko koraka ispred nas, ćuteći, ali dovoljno blizu da čuje svaku reč.

Nakon kratke pauze, ona je ponovo progovorila, ovog puta direktnije.

„Samo zbog toga ste ovde? Zbog pisanja?“

Zastao sam na trenutak, dok smo se kretali između drveta i senke.

„Ne“, rekao sam iskreno. „Naravno da ne.“

Pogledala me je kao da čeka nastavak.

„Pokušavam da se izborim sam sa sobom“, dodao sam. „Jer ništa mi nije napravilo štetu koliko sam sam sebi.“

U njenom pogledu se nešto promenilo — ne sažaljenje, više razumevanje.

„Mislim da je kod mene baš suprotno“, rekla je tiho.

Nisam odmah razumeo da li se šali ili govori ozbiljno.

„Kod mene su drugi napravili sve“, dodala je, gotovo usput, kao da proverava da li sme to da kaže naglas.

Otac Kirjak je tada zastao ispred drvene kućice. Otključao je vrata bez reči i ostao sa strane, čekajući.

Stigli smo.

Spustili smo kofer pored ulaza. Drvo je imalo onaj stari miris vlage i vremena koje se ne žuri.

Ona je stala ispred vrata, ali se nije odmah okrenula ka unutra.

„Hvala“, rekla je najpre ocu Kirjaku.

„Bog neka vam je na pomoći“, odgovorio je kratko i diskretno se povukao nekoliko koraka.

Zatim je pogledala mene.

„I vama“, dodala je.

„Nema na čemu“, rekao sam.

Tišina je trajala sekund duže nego što je bilo potrebno.

„Vidimo se kasnije“, rekao sam, više nego što sam planirao.

„Vidimo se“, odgovorila je.

Krenuo sam nazad prema manastiru zajedno sa ocem Kirjakom, ali sam imao osećaj da mi korak nije isti kao ranije.

Njeno prisustvo je ostalo iza mene, u drvenoj kućici na ivici šume — ali ne kao slika.

Više kao pitanje koje se tek otvorilo.