(In english and serbian)
Parkirao sam auto dalje od drugih vozila, ispod starog, krivudavog hrasta, misleći da će ujutru senka biti idealna, bar po mom razmišljanju, iako nisam mogao da predvidim kako će ptice koje žive u krošnji uneti svoje „ukrase“ na moj plavi renault Clio.
Znam da sve ima svoju svrhu i važnu ulogu u ekosistemu, ali mi se nije dopalo što sam primetio zmiju u blizini, možda desetak metara dalje.
Zaista ne podnosim te stvorenja, pa mi je čak i ta udaljenost delovala previše blizu.
Poznajem ljude koji su uhvatili zmije pravo pred mojim očima!
Samo ako bih morao da zaštitim decu, uradio bih bilo šta… u suprotnom — držite se podalje od mene.
Zmija se uputila ka sumraku, uvijajući svoje dugo, odvratno telo, što me odmah podsetilo na grešnu anegdotu iz mog mladalaštva.
Podigao sam pogled i tek tada zaista postao svestan prostora koji nas okružuje: manastirsko dvorište ležalo je u neobičnoj popodnevnoj tišini koja nije delovala ni mrtvo ni napušteno, nego sabrano, kao da se čitavo mesto povuklo u sebe i usporilo sopstveni ritam do granice na kojoj čovek počinje jasnije da opaža i ono što inače prolazi neprimećeno. Vetar se lagano provlačio kroz krošnje i donosio miris vlažne zemlje sa donjeg dela staze, dok se u vazduhu zadržavao tanak trag tamjana, toliko blag da ga možda ne bih ni primetio da se nije mešao sa hladovinom kamenih zidova i vlagom starog drveta, stvarajući osećaj da se u tom prostoru stvari ne završavaju samo na onome što oči mogu da obuhvate, nego da svaki predmet, svaki zvuk i svaki pokret nose u sebi još nešto tiho i dublje, nešto što manastir ne pokazuje odmah svakome ko kroz njega prolazi.
Osećao sam mir koji je dolazio iz tih vekovima starih zidina, ali to nije bio običan mir nastao odsustvom buke ili udaljenošću od sveta, nego nešto mnogo dublje i postojanije, kao da su godine neprekidne molitve ostale utisnute u kamen, u drvo, u vazduh koji se udiše, pa čovek i nesvesno ulazi u ritam koji nije njegov. Imao sam utisak da se iza svakog tihog koraka, iza svakog treptaja kandila i svakog gotovo nečujnog šuma kroz manastirske hodnike nalazi sabrana snaga hiljada izgovorenih molitvi koje nisu nestale onog trenutka kada su izgovorene, nego su ostale da lebde nad tim mestom, menjajući ga iznutra i dajući mu onu vrstu tišine koju nije moguće pronaći nigde gde ljudi žive samo za svakodnevne potrebe i prolazne brige.
Taj mir nije čoveka uspavljivao niti ga odvajao od stvarnosti, nego ga je, naprotiv, suočavao sa njim samim jasnije nego bilo kakva buka spoljnog sveta, jer u prostoru u kojem se vekovima neko moli, teško je sakriti se od sopstvenih misli, od svojih slabosti i od svega onoga što čovek uporno pokušava da zatrpa u sebi dok traje običan život.
Prolazio sam pored konaka, posmatrajući kako se lagano trese sunčeva svetlost kroz prozore, obasjavajući drvene daske i prostorije koje su vekovima služile monasima.
Tu i tamo sam sretao poznate figure — starije monahe koji su se tiho kretali, mlade monahe u crnim talarima, i igumana, oca Arsenija, koji je tog popodneva delovao kao i uvek spokojno, ali sa onom blagom oštrinom u pogledu koja je uvek govorila da je svestan svega što se dešava.
Kada me je ugledao, blago se nasmejao , klimnuo glavom,pozvao me u zagrljaj, i taj mali znak pažnje naterao je srce da mi zadrhti — osećaj koji nisam mogao da objasnim, a koji je ipak znao da prizove poštovanje i tišinu u meni.
U svakom slučaju, toliko vremena sam proveo u ovom manastiru tokom protekle dve godine da sam, bez preterivanja,
postao prijatelj sa nekoliko starijih monaha — pa čak i sa samim igumanom, ocem Arsenijem.
Otac Arsenije je bila posebna priča. Uopšte se nije uklapao u stare stereotipe, i to mi se kod njega mnogo dopadalo.
Preciznije, delovao je kao kombinacija poznatih svetih staraca prošlih vremena i nečeg novog, modernog — neobičnog, originalnog, a ipak bez gubitka mudrosti koju biste očekivali.
Nije mi se dopalo sve što je govorio, niti sam se slagao sa svim njegovim stavovima, ali sam lako mogao da prihvatim ono što je, po mom mišljenju, bilo u suprotnosti sa mojim shvatanjem sveta.
Naravno, to su bila samo pitanja svakodnevnih stvari, jer nisam posedovao znanje niti kapacitet da pouzdano razmišljam o teološkim učenjima.
Kada je govorio o društvenim anomalijama, međutim, osvojio me je — kao i mnoge vernike — jer mu nikada nije nedostajala hrabrost da iznese mišljenje čak i o zabrinjavajućim događajima u Crkvi.
Ukratko, imao je oštar i rafiniran um.
Najmanje je štedeo sebe.
Zapravo, često je bio prvi koji je javno kritikovao samog sebe, i time je višestruko zarađivao pravo da izrazi strožije stavove o mnogim pitanjima — na žalost većine, posebno ateističkog dela javnosti.
Ipak, uvek je naglašavao da je samo prost monah.
Zamišljam da je takva samokarakterizacija takođe ljutila određene krugove unutar crkvene hijerarhije.
Tako je otac Arsenije skupio mnogo neprijatelja sa obe strane.
Oduvek su mi se takvi likovi dopadali… i da sam ga sreo negde van manastira, verujem da bismo mogli postati bliski prijatelji.
Nakon prve ispovesti, izgovorio je nešto o mom detinjstvu što nikako nije mogao znati niti je postojala bilo kakva logična mogućnost da to pretpostavi — nije to bilo nasumično pogađanje, niti opšta rečenica koja se može primeniti na svakoga, nego precizno doticanje jednog detalja za koji sam verovao da je zauvek ostao zatvoren u meni, bez tragova napolju.
U tom trenutku se u meni nije javilo ni čuđenje u klasičnom smislu, ni otpor, nego neka tiha unutrašnja nelagodnost, kao da se nešto što je bilo skriveno od svih iznenada prepoznalo i izgovorilo tuđim glasom, i to na mestu gde se reči ne koriste olako. Nisam imao objašnjenje kako je to moguće, ali sam imao jasan osećaj da se predamnom ne odvija običan razgovor, nego nešto što zadire dublje od razuma i svakodnevnog iskustva.
Bio je to trenutak u kojem sam shvatio koliko su putevi ljudske duše složeni i neuhvatljivi za jednostavna objašnjenja, i koliko svaka molitva, svaka unutrašnja borba i svaki izbor koji čovek napravi ostavlja za sobom trag koji se ne vidi spolja, ali se negde ipak sabira i nastavlja da postoji, mimo naše volje i mimo našeg razumevanja, kao deo jedne šire slike koju tek delimično naslućujemo, i to obično onda kada nas nešto u životu natera da stanemo i više ne gledamo samo površinu stvari.
Dok sam stajao i upijao atmosferu, pokušavajući zatvorenih očiju da zadržim u sebi svaki njen sloj — miris, tišinu, usporenost kretanja ljudi i onaj nevidljivi red koji je vladao čak i kada se činilo da ga nema — u jednom trenutku mi se u svesti, gotovo neočekivano i bez jasnog povoda, pojavio odjek Rašinog glasa, ne kao stvarno izgovorena rečenica, nego kao unutrašnji ton koji se vraća iz budućeg vremena, iz onoga što tek treba da se dogodi.
Taj glas je bio čudan po svojoj jasnoći, kao da ga već poznajem u prostoru u kojem još fizički nije stigao da postoji, i u tom kratkom, ali intenzivnom unutrašnjem trenutku nisam imao osećaj nagađanja, nego neku vrstu tihe sigurnosti da će se njegov dolazak ovde dogoditi i da neće proći neprimetno, ni za njega ni za prostor u koji ulazi.
I dok je ta misao još trajala, u meni se učvrstilo uverenje da će mu boravak u manastiru sigurno uneti neku novu dimenziju u život, ne u smislu spoljašnje promene ili prolaznog utiska, nego kao unutrašnje pomeranje koje čovek ne primeti odmah, ali ga kasnije prepoznaje kao tačku od koje se stvari više ne posmatraju na isti način
Pomolio sam se kratko za njega….da Gospod Bog odagna tu veliku patnju koju će doneti sa sobom.
Raša nije bio samo prijatelj u uobičajenom smislu reči, niti neko sa kim se deli svakodnevica iz navike ili okolnosti. Između nas je postojala veza koja je imala težinu stariju od naših razgovora, vezanost koja je nastala pre logičnih objašnjenja i ostala čvrsta i kada bi se sve drugo menjalo.
Kumstvo između nas nije bilo formalnost koja se jednom izgovori i zatim zaboravi u društvenim situacijama, već nešto što je ulazilo u način na koji posmatramo jedan drugog, u tišine koje nisu bile neprijatne, i u poverenje koje se nije moralo potvrđivati rečima. Postojao je osećaj da se između nas podrazumeva ono što se drugima mora objašnjavati.
Sa njim nisam morao da glumim stabilnost koju nemam, niti da objašnjavam odluke koje su već bile donete unutra pre nego što bi postale vidljive spolja. On je, sa svoje strane, imao isti prostor slobode — da bude ono što jeste bez potrebe da se uklapa u očekivanja.
Zbog toga je i sama pomisao na njegov dolazak u manastir imala posebnu težinu. Nisam ga očekivao kao gosta, niti kao spoljnog posmatrača događaja koji se odvijaju, već kao nekoga ko će, samim svojim prisustvom, poremetiti ravnotežu i istovremeno je učiniti jasnijom.
U tom odnosu nije bilo distance koja razdvaja ljude, ali nije bilo ni iluzije potpune istosti. Postojala je vrsta prećutnog razumevanja koje se ne objašnjava, nego se živi, i upravo zato je svaki njegov dolazak imao efekat pomeranja unutrašnjih slojeva koje inače ne diramo.
Raša nije bio samo prijatelj u uobičajenom smislu reči, niti neko sa kim se deli svakodnevica iz navike ili okolnosti. Između nas je postojala veza koja je imala težinu stariju od naših razgovora, vezanost koja je nastala pre logičnih objašnjenja i ostala čvrsta i kada bi se sve drugo menjalo.
Kumstvo između nas nije bilo formalnost koja se jednom izgovori i zatim zaboravi u društvenim situacijama, već nešto što je ulazilo u način na koji posmatramo jedan drugog, u tišine koje nisu bile neprijatne, i u poverenje koje se nije moralo potvrđivati rečima. Postojao je osećaj da se između nas podrazumeva ono što se drugima mora objašnjavati.
Sa njim nisam morao da glumim stabilnost koju nemam, niti da objašnjavam odluke koje su već bile donete unutra pre nego što bi postale vidljive spolja. On je, sa svoje strane, imao isti prostor slobode — da bude ono što jeste bez potrebe da se uklapa u očekivanja.
Zbog toga je i sama pomisao na njegov dolazak u manastir imala posebnu težinu. Nisam ga očekivao kao gosta, niti kao spoljnog posmatrača događaja koji se odvijaju, već kao nekoga ko će, samim svojim prisustvom, poremetiti ravnotežu i istovremeno je učiniti jasnijom.
U tom odnosu nije bilo distance koja razdvaja ljude, ali nije bilo ni iluzije potpune istosti. Postojala je vrsta prećutnog razumevanja koje se ne objašnjava, nego se živi, i upravo zato je svaki njegov dolazak imao efekat pomeranja unutrašnjih slojeva koje inače ne diramo.
Kretanje kroz dvorište, miris zemlje, senke drveća, glasovi u tišini i posmatranje oca Nektarija i visokog čoveka koji su mi ušli u kadar stvorili su u meni osećaj da sam na pragu nečega što je veće od mene, što nadilazi svakodnevne probleme i koje će se nastaviti tek kroz susrete, razgovore i događaje koji slede.
Sećao sam se ljubavi, obećanja koja nisam mogao da održim, i trenutaka kada sam tonuo sve dublje, u sopstveni svet tuge i razočaranja.
Bio sam na ivici — i fizički, i duhovno, i emocionalno.
U tim trenucima lutanja kroz sopstveni život, nailazio sam na natprirodno ,kao da mi je samo još i to nedostajalo .
Prvi pokušaji da se približim Crkvi nisu bili laki. Sećao sam se sveštenika sa srebroljubivim očima i tvrdim rečima, koji je služio u seoskoj crkvi nedaleko od kuće.
Njegove besne i teške naravi nije bilo lako podneti; molitva je u njegovoj prisutnosti bila ispunjena smutnjom, a ne mirom. Ipak, i tada sam osećao da postoji svetlost koja me zove, iako sam koračao kroz mrak sopstvene nesigurnosti i bola.
Kroz sve to, manastir je za mene bio obećanje tišine.
Kada sam danas ulazio u dvorište, gledajući konak i crkvu, kao što već rekoh,osećao sam da svaki kamen, svaki krov, svaki prozor ima svoje sopstveno znanje, svoju tišinu .
Tu sam prvi put ugledao oca Arsenija — njegova blaga prisutnost, spoj mudrosti i snage, obećavala je da postoji mesto gde je moguće početi iznova, gde se prošlost može sagledati sa razumevanjem, a ne samo sa tugom.
Naposletku,duša se može obnoviti i svaka pukotina zatvoriti ma moliko zvučalo nemoguće.
Dok sam prolazio pored starih,visokih borova ugledao sam sada jasno oca Nektarija u razgovoru sa visokim crnim čovekom.
Njihov glas je bio tih, ali pun težine pitanja i odgovora .
Otac Nektarije je, iz svojih ranih rana i ljubavi koja je nestala, odgovarao s tugom i smirenjem, a opet sa snagom koja dolazi iz neprekinutog služenja.
Posmatrao sam ih, ne ometajući, i u tom trenutku osetio da su putevi prošlosti, sadašnjosti i budućnosti spojeni u jednom trenutku tišine i razumevanja.
Sve u meni se mešalo — uspomene na promašene ljubavi, nezapamćene neuspehe, trenutke natprirodnog čuda, i sadašnji mir manastira.
Ali nisam bio ovde da bežim; bio sam ovde da sagledam, da osetim, da dozvolim sebi da se opet duhovno probudim, i da spremim srce za ono što tek dolazi — susret sa Rašom, susret sa sopstvenim demonima i, na kraju, mesto gde će se sva ta prošlost suočiti sa sadašnjošću i verom.
U toj unutrašnjoj pomešanosti, dok su se slojevi sećanja i sadašnjeg trenutka preklapali bez jasne granice, u meni se javilo nešto što u početku nisam umeo ni da imenujem, a još manje da prihvatim bez nelagodnosti koja je pratila svaku novu spoznaju.
Još tokom prethodnog boravka u manastiru, nekako, bez mog jasnog nastojanja i bez želje da to razumem, počeo je da se javlja osećaj koji se nije mogao objasniti običnim iskustvom — kao blago pomeranje u svesti u kojem događaji nisu dolazili iznenada, već su se u meni pojavljivali trenutak pre nego što bi se zaista desili. Nije to bilo gledanje u daleku budućnost, niti neka velika vizija koja obuhvata tokove života, već nešto mnogo suptilnije i opasnije po čovekovu unutrašnju sigurnost: znao sam, ili tačnije osećao sam sa zastrašujućom jasnoćom, šta će se sledeće dogoditi u neposrednom toku situacije u kojoj se nalazim.
U početku sam se toga plašio više nego samih događaja. Postojala je u meni sumnja da to nije dar nego zabluda, da um počinje da preuzima ono što mu ne pripada, i da se granica između intuicije i stvarnosti opasno briše. Svaki takav trenutak donosio je i nelagodnost i oprez, jer nisam želeo da poverujem da mi je povereno nešto što ne umem da nosim.
Tada su otac Arsenije i otac Nektarije imali presudnu ulogu. Nisu to tumačili kao nešto spektakularno niti su ga hranili mojom zbunjenošću, već su me, svako na svoj način, vraćali u mirniji okvir razumevanja. Arsenije kroz tišinu i jednostavne reči koje nisu otvarale nove vrtloge, nego zatvarale nepotrebne strahove, a Nektarije kroz strpljenje i stalno podsećanje da se čovek ne meri onim što mu se događa, nego načinom na koji to nosi u sebi.
Vremenom sam počeo da razumem da to nije moć u uobičajenom smislu, niti privilegija koja čoveka izdvaja od drugih, već pre osetljivost koja se ne može kontrolisati, ali se može smiriti. Nije mi davala odgovor na smisao događaja, ali mi je davala osećaj njihove neposredne blizine, kao da se između uzroka i posledice smanjuje razmak koji većina ljudi ne primećuje.
I upravo sada, dok sam stajao u manastirskom prostoru, sa svim onim što se u njemu sabiralo — ljudima, tišinom, neizgovorenim napetostima — taj osećaj se ponovo lagano probudio, ne kao sigurnost, nego kao unutrašnje upozorenje da se nešto već priprema da se dogodi, i da ću, pre nego što to iko izgovori, već znati njegov prvi korak.
Osetio sam to tako reći momentalno, ne kao jasnu misao, nego kao blagi unutrašnji pomak, kao zategnutost u prostoru između rečenica i pogleda, u kojem se ponašanje ljudi još nije izgovorilo, ali je već počelo da se oblikuje.
Crni, visoki mladić koji je sada stajao u daljini u razgovoru sa ocem Nektarijem delovao je mirno samo na površini, ali u njegovom držanju postojala je napetost koja nije pripadala trenutku.
Svaka rečenica koju sluša prolazi kroz njega bez zadržavanja, ali ostavlja trag koji se polako gomila.
Nije odgovarao odmah, češće je gutao reči nego što ih je izgovarao, a pogled mu je povremeno odlazio u stranu, ne zato što ne sluša, nego pokušavajući da izdrži nešto što mu se iznutra ne slaže.
Otac Nektarije je govorio mirno, bez pritiska, na način koji ne insistira nego otvara prostor da se čovek sam odluči da li će ostati ili otići, ali upravo ta smirenost je kod mladića izazivala suprotan efekat.
Umesto da ga umiri, dodatno ga je preda mnom razotkrivala, skidala mu spoljašnji sloj kontrole i ostavljala ga bez oslonca na koji je navikao.
Taj trenutak prelomne tačke nije imao zvuk.
Nije bilo jasnog povoda koji bi se mogao izdvojiti kao okidač, nego samo promena u njegovom disanju, kratko zatezanje ramena, i pogled koji je izgubio prethodnu stabilnost.
Nešto u njemu, što je do tada bilo potisnuto, odlučilo je da više ne ostane u granicama strpljenja.
I onda se desilo ono što sam već osećao da dolazi.
Naglo se okrenuo, ne prema dobrom ocu Nektariju kao da je lično, nego kao prema celoj situaciji koja mu je u tom trenutku postala nepodnošljiva, i u tom pokretu nije bilo više dileme, samo prekid.
Korak mu je bio brz, gotovo grub, kao da pokušava da izađe iz prostora pre nego što ga potpuno proguta ono što je u njemu izgovoreno.
Otac Nektarije nije ga zaustavio.
Nije podigao glas, nije napravio pokret koji bi sugerisao intervenciju.
Samo ga je pogledao onako kako se gleda čovek koji još nije stigao do kraja svoje unutrašnje rečenice.
A ja sam u tom kratkom razmaku između odlaska i tišine koja je ostala za njim, ponovo osetio onu istu neobičnu jasnoću — ne kao moć, nego kao upozorenje koje ne dolazi spolja, već se javlja u trenutku kada se stvarnost tek sprema da se prelomi.
I sve je već bilo završeno pre nego što je njegov poslednji korak nestao niz stazu.
Otac Nektarije se nije okrenuo naglo, niti je u njegovom glasu bilo iznenađenja ili potrebe da se trenutak pojača. Samo je, gotovo usput, nastavljajući ono što je već postojalo između nas, izgovorio: „Video si ovo, pišče?“
Ta reč — pišče — nije zvučala kao titula, ni kao ironija, ni kao pohvala. Više je označavala opažanje da neko posmatra dublje nego što mu je uobičajeno, i da to posmatranje prestaje da bude slučajno i postaje način njegovog kretanja kroz stvarnost.
Nisam odmah odgovorio. U meni su se sudarila različita tumačenja tog pitanja. Jedan deo je tražio da ga odbaci kao usputnu opasku, ali drugi deo je znao da to nije pitanje koje traži brz odgovor, nego priznanje onoga što se već dogodilo.
„Video sam“, rekao sam na kraju, tiše nego što sam očekivao od sopstvenog glasa.
„To ume da bude teret“, dodao je Nektarije posle kratke pauze, tiše nego pre, „jer čovek brzo pomisli da razume više nego što mu je dato da nosi.“
Nisam imao odgovor. Ostao sam u prostoru u kojem je još uvek bio prisutan trag odlaska mladića, nagle promene u njegovom ponašanju i to čudno poklapanje između onoga što sam osetio i onoga što se zaista desilo.
Otac Nektarije je spustio pogled, prekidajući razgovor bez potrebe za dodatnim objašnjenjem.
„Doći ćeš do toga još puta“, rekao je, gotovo nečujno, „ali naučićeš razliku između onoga što vidiš i onoga što ti je dato da osetiš.“
Otac Nektarije me je pogledao još jednom, duže nego ranije, i u tom pogledu nije bilo ni potvrde ni sumnje, nego nešto između — sećanje na trenutak koji nije bio deo ovog razgovora, ali jeste deo mog života.
„Ovo nije prvi put“, rekao je tiho.
Nisam odmah razumeo na šta misli.
On je blago podigao ruku, kao da vraća događaj unazad, ne meni nego samom prostoru u kojem se sve već jednom odigralo.
„Sećaš li se Beograda… i onog dana kod stanice?“
U meni se nešto pomerilo pre nego što sam stigao da odgovorim.
Slika se vratila naglo, bez uvoda.
Gužva ispred perona, zvuk kofera koji udaraju o pločnik, ljudi koji se kreću bez reda, a u sredini toga ja — sa onim istim osećajem koji sam tada prvi put ozbiljno ignorisao, iako je bio previše precizan da bi bio slučajan.
Video sam tada mladića u kaputu, stajao je pored ivice perona, potpuno miran u odnosu na sve oko sebe. Nije se žurio, nije gledao voz, nego prostor iza sebe. I u jednom trenutku u meni se pojavilo jasno, nepogrešivo osećanje da ne treba da napravi još jedan korak napred.
Ne kao misao.
Kao činjenica koja je već završena.
I ja sam tada, bez logike, bez objašnjenja, zakoračio ka njemu i povukao ga nazad.
Sekundu kasnije, deo konstrukcije reklamnog panoa se odvojio i pao tačno na mesto gde bi stajao da se nije pomerio.
Sećam se zvuka metala, vriska koja je došla posle, i moje ruke koje su ostale u vazduhu, jer nisam imao objašnjenje ni za sebe, ni za njega, ni za to kako sam znao.
Tada sam to nazvao slučajnošću. Ili instinktom.
Kasnije sam zaboravio.
„Tada si rekao da si pogodio“, nastavio je otac Nektarije, vraćajući me u sadašnji trenutak, „ali nisi pogodio.
Ti si video pre nego što se dogodilo.“
Nisam govorio.
Osećaj iz tog dana vratio se sa istom jasnoćom kao i sadašnji.
Otac Nektarije je nastavio mirno, bez dramatizacije.
„I tada si se uplašio“, rekao je. „Ne događaja. Sebe.“
Ta rečenica je ostala da stoji između nas duže nego sve prethodne.
Jer u tom trenutku više nije bilo reči o mladiću koji je otišao iz manastira.
Nego o nečemu što je u meni postojalo duže nego što sam bio spreman da priznám — i što je tek sada počelo da dobija svoj oblik.
Monah Nektarije živeo je u monaškom životu više od dvadeset godina nakon smrti svoje žene.
Sada stariji, sa belom kosom i dugom sivom bradom, radovao se što može ostatak svog zemaljskog života posvetiti što iskrenije služenju Gospodu.
Pre nego što se naselio ovde, nekoliko godina je prošao kroz više manastira.
Sigurno su Otac Arsenije i bratstvo — sastavljeno od iskusnih i mlađih monaha koji su tog dobrog starca duboko poštovali — bili najzaslužniji za to.
Gde ljudi žive zajedno, uvek ima rasprava, konflikata i problema.
Ipak, u ovom manastiru to je delovalo gotovo nemoguće.
Bar, ja sam bio uveren u to.
Stari monah Nektarije je nekada imao skladan brak.
Duboko je voleo i poštovao svoju ženu.
Pošto nisu mogli imati decu, pomirili su se time i planirali mirnu starost zajedno, deleći jednostavan hobi — gajenje povrća u bašti.
Ali, kao što se često dešava, ti planovi su raspršeni kao vetrom odneseni njenom smrću.
Očajavao je dugo. Tugovao za svojom ljubavi.
Čak i sada je pominjao svoju ženu u razgovoru, ponekad ubacujući dva imena u jednu osobu:
Lenka i Marija u diskusije koje s njom nisu imale nikakve veze.
Samo iz toga se moglo videti koliko ju je duboko voleo.
Siguran sam da svaki dan usmerava svoje molitve ka njoj, kako god da se zvala ili joj je tepao, i moli Boga da ih što pre ponovo ujedini u „drugom svetu“.
Tokom mojih ranijih poseta — koje su ponekad trajale i do deset dana — vodili smo mnoge duge razgovore.
Zaista sam poštovao i divio se tom starom monahu.
