Sastanak nije morao biti najavljen zvonom. Vest se prenela tiho, gotovo neprimetno, od kelije do kelije, kroz kratke rečenice i zatvorena vrata koja su se oprezno otvarala i zatvarala.
U trpezariji su se sabrali svi, celo bratstvo manastira — stariji oci, mlađi monasi i iskušenici koji su stajali uz zid, pomalo ukočeni, ne znajući gde da usmere pogled niti kako da se postave u trenutku koji je bio drugačiji od svakodnevice.
Prostor, naviknut na šum kašika, tihe razgovore i jednostavnu svakodnevnu bliskost, sada je nosio napetost koja se nije mogla izmeriti, jer nije dolazila ni iz jedne tačke, nego iz svih njih zajedno, kao da je samo bratstvo postalo jedno telo koje u sebi zadržava dah.
Nije to više bio skup pojedinaca, nego nešto što je ličilo na jedno jedino biće koje stoji nepomično, sa više glava i više pogleda, ali sa jednim istim nemirom koji se širio kroz klupe, kroz drvene daske, kroz zidove koji su pamtili mirnija vremena i sada kao da su i sami učestvovali u toj tišini.
Otac Arsenije je sedeo na čelu stola, miran kao i uvek, ali ta mirnoća više nije delovala kao sigurnost nego kao tačka oslonca oko koje se sve ostalo blago pomera, jer su pogledi bratstva neprimetno klizili ka njemu i vraćali se, kao da traže dozvolu da uopšte postoje u tom trenutku.
Otac Nektarije je sedeo sa njegove desne strane, ali i njegov položaj više nije bio samo mesto, nego deo unutrašnjeg kruga koji je bratstvo pravilo oko neizgovorene sumnje, i svaki njegov pokret ruke, svako podizanje pogleda, činilo se kao da menja raspored vazduha u prostoriji.
Monah Kirjak je stajao među iskušenicima, ali nije bio odvojen od njih, nego kao da ga bratstvo povremeno gura napred i povremeno povlači nazad, jer se u njemu već videlo da nije samo svedok, nego deo onoga što će tek biti izgovoreno.
U trenutku nije više bilo jasno da li bratstvo čeka reč igumana ili iguman čeka da bratstvo prestane da diše tako glasno u sebi.
Neko je blago zakašljao, ali i taj zvuk je delovao kao narušavanje nečega što je već postalo krhko, i svi su ga čuli više nego što je trebalo, pa je posle njega nastala još gušća tišina, kao da je i najmanji znak pokreta opasan po ravnotežu prostora.
„Znate zašto smo ovde“, rekao je najzad otac Arsenije, ali njegova rečenica nije razbila tišinu, nego je ušla u nju kao da je oduvek bila njen deo, samo neizgovoren.
I tada se prvi put jasno videlo da bratstvo reaguje kao jedno telo: nekoliko monaha je istovremeno spustilo pogled, dvojica su gotovo neprimetno promenila položaj, a jedan od starijih kao da je u sebi kratko stegao vilicu, kao da se nešto u njemu zateglo zajedno sa prostorom.
„U istom danu dogodile su se tri stvari koje ne smeju da se posmatraju odvojeno, niti olako“, nastavio je otac Arsenije, i sada se već činilo da ne govori samo on, nego da kroz njega govori i ono što je bratstvo već počelo da misli, ali još nije smelo da prizna.
I dok je izgovarao rečenice, bratstvo je disalo kao jedno, ali ne usklađeno, nego napeto, kao kada više tela pokušava da zadrži istu ravnotežu na nestabilnom tlu.
„Dete je primilo olakšanje, što svi vidimo kao milost.“
„Devojka je pala u stanje koje ne pripada njenoj prirodi i koje je uznemirilo i one koji veruju i one koji sumnjaju.“
U tom trenutku, kao da se kroz bratstvo proširio jedva primetan talas, jer su se neki pogledi ukrstili bez reči, neki izbegli, a neki ostali duže nego što je bilo udobno, kao da se nešto već prepoznaje, ali se još ne sme imenovati.
„I… ono najgore“, rekao je otac Arsenije nakon kratke pauze koja je izgledala kao da i sam prostor zadržava dah zajedno sa njima, „jedan čovek je umro u šumi, na način koji svet ne može lako da objasni, a mi ne možemo da ignorišemo da se to dogodilo upravo u našem okruženju.“
I tada se bratstvo više nije moglo posmatrati kao skup ljudi u prostoriji, nego kao jedno telo koje je na tu rečenicu jedva primetno reagovalo — kao blagi grč, kao pomeranje težine, kao kolektivno shvatanje da je granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta već počela da se briše.
U tom trenutku, otac Serafim, sede brade i oštrog pogleda, lagano se nakašljao i preuzeo reč bez čekanja da bude pozvan. U njegovom pokretu nije bilo žurbe, ali je bilo težine, kao da se ceo prostor za trenutak prilagodio njegovom glasu pre nego što je uopšte izgovorio prvu reč.
„Oče igumane“, rekao je mirno, ali sa jasnom odlučnošću, „pre nego što počnemo da tražimo odgovore, moramo razjasniti jednu stvar koja se ne može zaobići.“
Nekoliko monaha je podiglo pogled jer su prepoznali taj ton — ne ton rasprave, nego ton presude koja još nije izrečena, ali već postoji u mislima.
„Ovo što se dešava nije bez uzroka i sasvim sigurno nije počelo juče, iako nam se tako može učiniti“, nastavio je, a rečenica je pala ravno, bez ivica, ali dovoljno duboko da izazove pomeranje u klupama.
U prostoru se osetilo blago kolektivno zatezanje, kao kada više ljudi istovremeno shvati da se razgovor pomera u pravcu iz kojeg nema povratka.
Zastao je samo na trenutak, ne da bi skupio misli, nego da bi dozvolio da se ono što je već rekao slegne u svima.
„U manastiru imamo ženu.“
Rečenica nije izgovorena glasno, ali je pogodila prostor kao da je neko pomerio teži predmet u sredini prostorije.
Jedan iskušenik je instinktivno spustio pogled, drugi je zadržao dah, a stariji monasi su ostali nepomični, ali im je u izrazima lica prošla kratka senka prepoznavanja teme koja se ne izgovara lako.
Otac Nektarije nije reagovao spolja, ali se u njemu jedva primetan pokret dogodio — ne kao neslaganje, nego kao unutrašnje prepoznavanje da reč nije nova, nego samo konačno izgovorena.
„To se nikada nije radilo na ovaj način“, nastavio je otac Serafim, sada već sigurniji u tok koji je otvorio. „Ne u muškom manastiru i ne kao stalno prisustvo koje menja poredak stvari.“
„Nije ona prisustvo,ona je jednostavna i dobra osoba“, tiho je ubacio iskušenik Zdravko, više kao refleks nego kao stav.
Ali otac Serafim ga je presekao pogledom koji nije podizao glas, ali je zatvarao mogućnost nastavka.
„Jeste“, rekao je kratko. „Ali bez obzira što je našeg brata oca Nektarija ćerka ona je i prelepa žena. Ne gledamo je tim očima ali lepa je i više nego što želimo da priznamo.“
U tom trenutku se više nije radilo o jednoj osobi, nego o načinu na koji bratstvo počinje da tumači sopstveni nemir.
Otac Pavle se blago nagnuo napred.
„Moram priznati“, rekao je tiše nego obično, „da nisam miran otkako je došla. I ne mogu da kažem da to dolazi samo iz spoljašnjih okolnosti.“
Iz pozadine, čuo se glas iskušenika Velje:
„Nisam ni ja, oče… i ne znam ni kako da objasnim taj osećaj.“
U tom trenutku bratstvo je ponovo reagovalo kao jedno telo.
Otac Arsenije je i dalje ćutao.
Njegovo ćutanje sada nije bilo pasivno, nego sabrano, kao da meri svaku rečenicu koja ulazi u prostor i svaku koja bi mogla da izađe iz njega.
Otac Serafim je nastavio:
„Ne govorim protiv nje kao osobe. Govorim o poretku koji se narušava i o posledicama koje više ne možemo da ignorišemo.“
Pogled mu je kratko skliznuo ka Nektariju.
„Ovo više nije pitanje ličnog odnosa. Ovo je pitanje celog bratstva i to moramo nekako rešiti…a pored toga imamo zbog smrti u šumi i policiju za vratom i onog nesretnog inspektora“.
Otac Arsenije je na trenutak spustio pogled, ne zato što je tražio reč, nego zato što je u sebi već video kako se prostor oko manastira menja čim se izgovori ime inspektora Markova, kao da sama ta najava povlači sa sobom senku spoljnog sveta koja se ne zaustavlja na kapiji nego ulazi pravo u ritam bratstva.
„Sutra će biti više njih nego što danas očekujemo“, rekao je mirno, ali ta mirnoća više nije imala ton sigurnosti nego ton čoveka koji već računa posledice pre nego što su se dogodile, „i ne govorim samo o inspektoru Markovu, nego o ljudima iza njega, o policiji koja neće dolaziti iz radoznalosti nego iz obaveze, i koja neće gledati ono što mi gledamo nego ono što oni mogu da napišu.“
U prostoru se to primilo tiho, ali teško, jer su svi razumeli da se manastir odjednom pomera iz svog unutrašnjeg vremena u neko drugo vreme, u kojem svaka reč može postati zapis, a svaki pogled tumačenje.
Otac Serafim je blago stegnuo prste, kao da mu se u tom trenutku potvrdila sopstvena sumnja, ali nije prekinuo igumana, nego je pustio da se težina rečenice slegne pre nego što nastavi.
„Zato ovo što govorimo danas nije samo razgovor između nas“, nastavio je otac Arsenije, „nego priprema za ono što dolazi sutra, i ako ne budemo jasni sami sa sobom, bićemo nejasni pred svima koji dolaze spolja.“
U tom trenutku, iz pozadine, jedan od starijih monaha je nevoljno promrmljao, više za sebe nego za druge, kao da misao nema gde da se zadrži:
„Spolja uvek izgleda jednostavnije nego što jeste unutra…“
Ali ta rečenica nije stigla da se izgubi, jer ju je Serafim čuo i kratko pogledao u pravcu odakle je došla, kao da i nju uzima u razmatranje, ali bez potrebe da je komentariše.
Otac Nektarije je tada prvi put lagano podigao pogled, ne kao odbranu, nego kao prihvatanje da se prostor već pomerio u pravcu koji ne može da se vrati nazad.
„Ako inspektor Markov dolazi“, rekao je mirno, „onda će se sve što je ovde bilo unutrašnje pretvoriti u nešto što mora da ima objašnjenje, i to objašnjenje neće biti duhovno nego proceduralno.“
Te reči su ostale da vise u vazduhu, jer je svako znao da se tu sudaraju dva jezika koji se ne razumeju lako — jezik manastira i jezik spoljnog sveta.
U tom trenutku, neko iz pozadine je spomenuo Jovanu, ne kao novu temu, nego kao nastavak svega što već stoji otvoreno, i to ime je ponovo prošlo kroz bratstvo kao blagi talas nelagodnosti, jer se oko nje već formirala neizgovorena mreža pretpostavki.
Otac Pavle je spustio pogled, kao da pokušava da razdvoji ono što je činjenica od onoga što je osećaj.
„Ne možemo je izostaviti iz svega ovoga“, rekao je tiho, „jer od njenog dolaska na jeleosvećenje ništa više nije u istom stanju, i to ne govorim kao optužbu nego kao zapažanje koje niko od nas više ne može da ignoriše.“
U tom trenutku, monah Kirjak se blago pomerio, kao da se u njemu sudaraju dve lojalnosti — prema bratstvu i prema onome što vidi, ali nije izgovorio ništa, jer je znao da svaka reč u ovom trenutku ima težinu veću nego što može da nosi.
Otac Arsenije je tada podigao pogled, i u njegovim očima se videlo da već povezuje dolazak inspektora, sutrašnje policijsko prisustvo i sve ono što se dešava oko Dunje i Jovane u jednu istu liniju događaja koja više nije slučajna nego kontinuirana.
„Neka devojke ostanu zajedno večeras u kolibi a od sutra ćemo drugačije i molim mog dragog oca Nektarija da to prihvati.Za ostale situacije moramo biti spremni“, rekao je, „ne samo da odgovorimo na pitanja, nego i da izdržimo način na koji će ta pitanja biti postavljena.“
Serafim je tada kratko klimnuo glavom, ali bez saglasnosti u klasičnom smislu, više kao potvrda da se slaže sa težinom situacije, a ne sa njenim smerom.
„I moramo odlučiti šta je ovde istina koja se može izneti, a šta ostaje između nas“, dodao je tiše, „jer ono što ne razjasnimo mi, razjasniće neko drugi umesto nas, ali bez razumevanja.“
U prostoru se tada ponovo vratila ona ista tišina, jer više nije bila samo reakcija na događaje, nego svest o tome da se događaji ubrzavaju.
I dok su svi ostali u tom tihom zatezanju, otac Kirjak je po prvi put jasno osetio da nije samo deo priče, nego tačka oko koje se priča lomi u više pravaca, i taj osećaj nije rekao nikome, ali ga je nosila kao težinu koja se ne vidi spolja, ali menja način na koji stoji među njima.
