Noć je spustila svoj teški plašt nad manastirskim dvorištem i okolnom šumom.
Vetar je bio gotovo nečujan, pomalo drhtav,tako se provlačeći kroz krošnje stoletnih borova.
Kupanje pod zvezdama u malom svetlucavom jezeru oslobodilo je nataloženu napetost u telu i mislima.
Voda je bila hladna,Dunja je blizu malog slapa u njoj stajala pod beskrajnim nebom dok su se zvezde ogledale na površini.
Međutim,na ivici mesečine, između stabala, neko je stajao i posmatrao.
Ni blizu, ni daleko — oprezno i dovoljno da bude viđen, a ipak osim pogledom,na bilo kakav način ,neuhvatljiv.
Figura je bila visoka , mirna, gotovo nepomična.
Zastala je.
Srce joj je tuklo ubrzano i neravnomerno, ne više kao posledica napora od plivanja, već kao odgovor na nevidljivu,parališuću
napetost koja joj se uvlačila pod kožu i širila telom.
Nije bilo pravih pouzdanih zvukova koji bi opravdali njeno viđenje.
Možda,jedva čujno šuštanje lišća i suvo, lomljivo krckanje trulih grančica i stareži koja se godinama,možda i decenijama na tom prostoru negažena taložila.
U jednom trenutku, više iz panične potrebe da razbije sopstvenu nemoć nego iz stvarne nade da će dobiti odgovor,
podigla je glas : „Heeej…heeej“.
Tama joj nije ničim uzvratila osim što su žabe i stvorenja sa noćnim stilom života utihnule ,shvativši da zvuk koji se prolama nije deo svakodnevne rutine,čineći situaciju još sablasnijom.
Stajao sam napolju, malo dalje od konaka, skrivajući se iza ograde od žute cigle dok sam -grešan rab Božiji, krišom povlačio otrovni ,opojni dim od cigarete.
Glas koji sam već tada mogao prepoznati-iako u vanrednoj situaciji i izmenjenim tonalitetom presekao me je kroz .
Nije mi trebalo mnogo da reagujem; bacio sam cigaretu, u brzini je nagazio i potrčao gotovo instinktivno ka obali, kroz travu i nisko rastinje koje se kačilo za noge.
Trebalo mi je jedva dvadesetak sekundi da stignem dovoljno blizu toliko da razaznam obrise žene u jezeru.
Još uvek me nevidevši,kada je ponovo dozvala, glas joj je već imao drugačiji ton, i tada sam znao da nije povređena,
da u tom pozivu još uvek ima snage, a ne samo straha.
U trenutku kada sam izašao na čistinu, senka koju je videla, ili je možda samo naslutila, pomerila se
i povukla dublje u tamu šume, bez žurbe, ali dovoljno jasno da ostavi dokazni trag sumnje da nije bila samo plod mašte.
Ona je, međutim, već krenula nazad, gotovo nesvesno, vođena mešavinom straha i potrebe za sigurnošću, praveći brže korake ka obali gde je svetlo bilo slabije, ali ipak stvarnije od onoga što je ostajalo iza nje.
Mesečina je obasjavala njeno telo dok je izlazila, nije bilo stida osim — možda mi se samo činilo, zahvalnosti u pogledu.
Spontano je obukla tanku providnu haljinu, a ja sam stajao u tišini, fasciniran živom skulpturom.
Ni trenutka nisam pomislio da bih trebalo da pogledam u bilo šta drugo; bio je to trenutak poverenja, intimne iskrenosti između dvoje odraslih, u jednoj neprijatnoj situaciji
Ali to je bio samo trenutak.
Otišao sam u smeru koji mi je pokazala međutim oboje smo znali da je to besmisleno .
Sedela je pored mene, ne sasvim mirno — kao da joj telo još nije stiglo tamo gde je već bila.
Ruke su joj bile hladne, od vode, i nečega što se nije moglo lako objasniti.
„Video si ga… i ti ?“ upitala je tiho, ne gledajući me , kao da bi sam pogled mogao da potvrdi ono čega se već plaši.
Nisam odgovorio istog trenutka. „
Nisam siguran šta sam video“, rekao sam na kraju, smireno, više da ublažim nego da poreknem.
Blago je odmahnula glavom, skoro neprimetno.
„Nemoj to da mi radiš“, prošaputala je, sada me gledajući direktno dok joj se kapljice vode spuštale niz vrat i ramena.
„Nemoj da ublažavaš stvari kao da sam dete.
Neko je bio tamo ! “ Pauza koja je usledila bila je pomalo neprijatno.
„Bio je neko“, rekao sam tiše, bez pokušaja da to sakrijem.
„Ali otišao je i to je sada najbitnije…ja sam tu.“
Udahnula je dublje, ali joj se disanje nije smirilo.
„Nije se čak ni sakrio kada sam ga primetila“, rekla je, sporije, pažljivije, kao da slaže misao dok je izgovara.
„Samo se neznatno pomerio.
Mislim da je to bio onaj mladić koji nas je provocirao ”
Pogledala je ka šumi, instinktivno, iako tamo više nije bilo ničega.
„Bože,kako me je strah…gde li sam ja to došla“ nastavila je.
Glas joj je sada bio niži, skoro ravan, ali sa jasnim podrhtavanjem ispod.
Njeni prsti su se stegli oko mojih, ovog puta bez oklevanja.
„Znaš šta je najgore?“ upitala je.
„Šta?“
„Što nisam znala ni gde da pobegnem . “
Kratko se nasmejala, ali bez trunke radosti.
„Stajala sam u vodi i gledala ga. Kao da me je nešto zadržalo.
Kao da sam čekala da se pomeri prvi.“ „
To je normalno“, rekao sam mirno. „Telo ponekad ne reaguje kako mislimo da treba.“
„Ne“, odmahnula je glavom.”
Zadrhtala je, i ovaj put nije pokušala da to sakrije.
„Ne sviđa mi se ovo mesto noću“, rekla je otvoreno.
„Danju sve ima smisla… ali noću… kao da se stvari pomere.
Kao da više nisi siguran šta pripada ovom svetu, a šta ne.“
Približila se malo bliže, nesvesno.
„Ako ti kažem da sam se uplašila… nećeš pokušati da to objasniš, je l’ tako?“
„Neću.“
Klimnula je, kao da joj je to bilo dovoljno.
„Dobro“, rekla je tiše. „Jer ovo nije onaj običan strah,sleđena sam.“ Kratko je zastala.
Ponovo je pogledala u mrak, ali ovog puta kraće.
Strah joj nije razbio misli, nego ih je usporio, razložio, učinio svaku sledeću težom za izgovor nego prethodnu.
Kao da je svaka pomisao morala prvo da prođe kroz nešto nevidljivo, kroz neku vrstu unutrašnje provere, pre nego što bi dobila pravo da se pojavi u svesti.
Nije više verovala sopstvenim zaključcima, jer joj se činilo da dolaze prebrzo ili prekasno, nikada tačno onda kada bi trebalo.
U tom raskoraku između osećaja i razuma nastajala je tišina koja nije bila mirna, već napeta, ispunjena neizgovorenim pretpostavkama. Imala je potrebu da govori, ali ne i sigurnost da će ono što kaže imati smisla kada napusti njene usne.
Svaka reč koju bi mogla da izgovori delovala joj je kao da će umanjiti ono što se zaista dogodilo, a ćutanje kao da ga uvećava. Zato je ostajala između ta dva, zadržana u prostoru gde ni govor ni tišina ne nude olakšanje.
Pokušavala je da se vrati na ono što je sigurno — na dodir, na prisustvo, na nešto što može da oseti bez tumačenja — ali ni to više nije imalo onu jednostavnost koju je imalo ranije.
Jer sada je znala da postoji trenutak u kojem se stvarnost ne menja spolja, nego iznutra, tiho i nepovratno.
I upravo ta spoznaja, više nego sama mistična pojava u šumi, držala ju je u strahu koji nije prolazio nego se polako nastanjivao.
Ruka joj je sada bila čvrsto u mojoj, i iako je pokušavala da ostane pribrana, u tom stisku je bilo više istine nego u svim rečenicama koje je izgovorila.
„Hajde da ostanemo još malo ovde“, rekla je posle nekoliko sekundi.
„Samo… nemoj da me puštaš.“ Sedeli smo na obali jezera, Dunja pored mene, voda se tiho presipala oko nas dok su se zvezde ogledale u njenim očima.
Spustila je ruke u vodu, igrajući se s njenom površinom, a ja sam samo posmatrao.
Nije bilo žurbe, ni reči koje bi morale da ispune tišinu — svaki pogled, svaki pokret govorio je više od bilo kojih rečenica.
Bila je zrela, samosvesna, i to je davalo svakom trenutku težinu i dubinu.
Uprkos strahu ,na trenutak se nasmejala, tihim, gotovo neprimetnim osmehom, i pogledala me onako kako samo ona zna — sa zahvalnošću, poverenjem i tihom igrom prepoznavanja.
Bez ikakvog stida, bez potrebe da se skriva, bila je prisutna, potpuno, sa svim iskustvom koje nosi zrela žena.
Legli smo potom više obale, gledajući u nebo, a mesečina je obasjavala njeno lice.
Njena ruka je nenametljivo našla moju, prstima lagano tražeći kontakt. Ni jedno od nas nije žurilo.
Nije bilo seksualne napetosti, barem ne u načinu koji se očekuje — bilo je više poverenje, bliskost, i impuls koji potvrđuje da dvoje ljudi može deliti ranjivost bez reči.
Samo dah, tišina noći i svetlost zvezda. I u toj tišini, činilo se da razumemo jedno drugo bez ikakvih reči — da je ovo trenutak koji se pamti, duboko i trajno, jer takva bliskost ne traži demonstraciju, već prihvatanje.
Ležali smo na travi, ruke blago spojene, a mesečina nas je obasjavala sa visine.
Vetar je nosio miris jezera na nas — i činilo se da ceo svet na trenutak prestaje da postoji.
„Znaš…“ počela je Dunja tiho, kao da pokušava da uhvati misli pre nego što pobegnu, „drago mi je što si me čuo i što si sada ovde.“
Njen glas je bio blag. Pogledala je u daljinu, preko jezera, kroz igru svetlosti na površini vode, a ruka joj je ostala u mojoj,
ne tražeći ni beg ni potvrdu, samo poverenje.
„Ne poznajemo se…“ rekla je tiše.
„Jednog dana, kada dođe vreme, ispričaću ti sve o sebi.
Nije vreme sada… ali želim da znaš da ćeš biti prvi kome ću poveriti svoju priču.“
Morao sam da klimnem, jer reči nisu bile potrebne da shvatim koliko joj znači da poveri taj deo sebe — deo koji je dugo nosila sama, u tišini.
Bila je zrela, sa iskustvom koje je oblikovalo njenu snagu i ranjivost u isto vreme.
„I ja imam svoje…“ rekao sam, ali nisam nastavio odmah. Samo smo se nas dvoje zagledali u zvezdano nebo, osećajući da poverenje može biti tiho, ali potpuno.
Dunja se nasmejala, ne velikim osmehom, već onim koji spaja prošlost i sadašnjost, i koji priziva poverenje:
„Nije lako.
Ali verujem da možeš da razumeš.“ I tako smo ležali, u tišini, sa mesečinom nad nama i šumom jezera, sa svim pričama koje čekaju da budu ispričane, ali sada, još uvek, samo u tišini poveravanja.
Govorila je polako, kao da svaku reč pažljivo izdvaja iz sećanja.
Glas joj je bio topao, blago hrapav , ali istovremeno nečujno melodiozan i sexepilan — tajne su mu davale težinu, a nežnost koja je provirivala između slogova činila ga je gotovo hipnotičkim.
Svaka rečenica nosila je osećaj iskrenosti i samopouzdanja, a ipak skrivala krhku ranjivost.
„U Americi…“ počela je, dok sam je pažljivo slušao, „.. je… čudno.
Grad, ljudi, -mada je puno naših tamo,materijalno-znaš… .
I svaki put kada sam tamo mislila da sam našla svoje mesto, shvatila sam da tek učim da budem svoja.“
Ruka joj se nenametljivo naslonila čvršće na moju, a oči su joj svetlucale u mesečini.
„Muškarci…“ nastavila je, ali glas joj se promenio — postao je mekan, gotovo šapat, sa blagom tugom koja je nije napuštala. „Neki su mislili da me poznaju… ali ja sam čuvala svoj svet za sebe.
Bilo je i onih koji su me razumeli, ali retko.
I svaki put kad bih se prepustila… učila sam da budem oprezna.“
“Kažu da sam lepa,da sam zgodna ali to je kao prokletstvo jer ja sam obična,znaš…jednostavna.
„Radila sam, trudila se da budem nezavisna,daleko dogurala i tako….
Naučila sam da volim ono što radim, iako ponekad osećam da je to samo površina, da unutra… unutra još uvek nosim teret ono što je bilo teško zaboraviti.“
Sedeo sam pored nje, slušajući ne samo reči, već svaki ton, svaki drhtaj u glasu koji je nosio težinu godina i iskustava.
Bio je to glas koji priča priče koje nikada nisu zapisane — priče koje se osećaju u grudima, u tišini, u svakoj pauzi između reči.
Osećao sam toplinu njene ruke ,trudio sam se da potisnem ali bilo je nemoguće.
„Jednog dana…“ nastavila je tiho, „kada dođe vreme, sve ću ti ispričati i o svojoj majci.
O svemu što sam tada mislila i osećala, a što nisam smela da podelim ni sa kim.
“Kako je došlo do toga da su ona znaš…i otac.
Njen pogled me je zadržao, pun poverenja, i u tom trenutku bilo je jasno da je ovo više od priče — ovo je bio deo njenog života, koji mi je poveravala u tišini noći.
Ležali smo pod zvezdama, a vetar je još jače nosio miris jezera i borova.
Njena lepota, glas i poverenje činili su da svet postane jednostavniji, beskrajno lep iako je nosio sve svoje senke sa sobom.
Kao da je potpuno zaboravila na zlokobnu pojavu u šumi,zagrlila me je pažljivo, nežno…nisam se opirao.
Te noći sam sanjao : Smaragdna,čista jezerska voda. Jednim delom pod svetloscu sunca na vodi utiskuje se obris neba.
Poviše jezera, deo okrnjene stene,obronak planine, -sivkasto- plava,zeleni i tamno zeleni cetinari….sve se ogleda u vodi.
Obala meka,hodas oko jezera . Ne hodas,lebdis.
Mesecina je po noći iskrivljena na vodi.Ne mari za to.
Zagrli me samo. Nisam dostojan tebe da volim. Prelazis granicu,-grlis me jace. Smaragdna ,svetlucava voda i …sve je mirno ,duša je mirna jer… tako mora biti.
Mozes hodati dugo po zivotu a ne umoriti se,ne povrediti se…takva si.
Ogromna plima osecanja iz svih kutaka preplavljuje te i dovodi do ganuca.
Nazirem svrhu svoga postojanja.
Šetaš bosa po mesečini obalom jezera i sanjaš svoje snove.
Ja ću ih ispuniti.
Ti ćeš biti samo moja!
Promiče zlokobna senka.
Vreba te.
Probudio sam se u manastirskom krevetu okupan znojem.
