Arsenije se svima javio: „Pomaže Bog, sestre i braćo.“ Odjeknule su tihe, gotovo šapatne replike:
„Bog ti pomogao“, iz raznih delova dvorane.
Iz svakog lica se osećalo pomalo strahopoštovanje, pomalo radoznalost, dok su oči sledile svaki njegov pokret,
ruke, pogled, kao da traže znak ili potvrdu onoga što se tek počelo objašnjavati.
Iguman Arsenije je polako podigao ruke, ne da prekine razgovor ili posluženje, već da svojim gestom uobliči tišinu
koja je bila potrebna, i počeo je govor, glasom dubokim, ali istovremeno mekim, koji je nosio težinu vekova iskustva,
prošlih nesreća i verovanja da svaki trenutak, svaka molitva i svaki čovek u prostoru imaju smisao i ulogu mnogo širu od očigledne:
„Danas smo se okupili ,na svetoj tajni jeleosvećenja da se pomolimo našem Tvorcu za isceljenje bolesti i patnji.
Mi smo živi svedoci i učesnici nečega što je mnogo veće od naših pojedinačnih života.
Svet u kojem živimo — sve što nas okružuje izvan ovih zidina — pogođen je ratovima, bezverjem i idejama koje, pod krinkom slobode, brišu trag smisla.
Te sile oblikuju našu svakodnevicu, narode i naša srca.
Ali ovde, u manastiru, dolazimo da se setimo da postoji zakon koji nadilazi vreme i prostor, pruža ljubav i veru, daruje nam Božiju milost.
Svaki pokret ruke, molitva ili pažnja koju ovde uložimo nije ceremonija — nego delovanje koje prodire dalje od naših čula i razuma…
Nastavio je: Postoje sile koje pokušavaju da umrtve dušu, da zbune srce i da čoveka odvoje od njegove unutrašnje svetlosti.
Ali svako ko je ovde prisutan, i samom svojom spremnošću da bude deo ove naše Hristove zajednice, – stvara zid od vere.
Zato je danas prisutno toliko ljudi — jer život, doprinos, i molitva zajedno, grade ljubav koja se prenosi daleko izvan ovih zidina, nevidljivo, da bi uticala na svet i ljude koji nisu ovde.“
Dok je govorio, pogled mu je prelazio preko lica okupljenih, beležio je reakcije, prepoznavao one koji su sumnjali.
Reči nisu bile samo objašnjenje; bile su pokušaj da se spoji sve ono što je svet napustio, i da pokaže kako čak i najmanji znak vere može biti prekretnica.
Sve što činimo u zajednici — od molitve do obroka, od smeha do tišine — odjekuje dalje nego što možemo zamisliti,
oblikuje događaje, utiče na nesreće i donosi pozitivne promene onima koji su, možda, daleko od nas, ali na čiji život imamo moć da utičemo kroz Božiju milost.“
„Ali, draga braćo i sestre,“ nastavio je Arsenije, glasom koji je ispunjavao svaki kutak dvorane, „nije svet izvan naših zidina
u haosu i patnji zbog prirodnih nesreća i slabosti ljudskih srca.
Postoje oni koji oblikuju društva, zakone, ideje — i čija dela često izgledaju nevidljivo, ali čiji uticaj doseže duboko
u živote običnih ljudi.
Njihove reči su lake i privlačne, obećavaju napredak i sigurnost; ali iza njih ostaje ono što čoveka odvaja od istine.
Pogled mu se zadržao na okupljenima, a njegov glas je bio pun težine: „
Ti isti vladari u svojim kabinetima često donose odluke koje utiču na mase, koristeći strah, pohlepu, poluistine i laži.
Ljudi na vrhu često nemaju moralnu odgovornost.
Njihove odluke šire nesigurnost i razdor među ljudima…
Često zaboravljamo da manipulacije nisu samo spoljašnje — one ulaze u kuće, u porodice, u umove
i postaju deo svakodnevnog života.“
„Zato smo ovde, i zato je ovaj manastir važan,“ nastavio je.
Svaka molitva je svetlo, pažnja otpor, a čin ljubavi i saosećanja menja tok onoga što ne vidimo.
„Ovde gradimo duhovni štit onima koji su nemoćni da prepoznaju obmane.”
„ Draga braćo i sestre,“ nastavio je, „u stvari je Sveti Duh Taj koji obuhvata vascelu tvar u svemiru.
On je prisutan i kada ga ne osećamo.
Vaša molitva, osmeh i strpljenje stvaraju talas koji se širi daleko.”
Podigao je ruku : „Zato smo ovde, jer ovde je Sveti Duh prisutan snažnije.
Kada se svet suočava sa ratovima i obmanama, ovde se stvara zaštita.“
Zatim se njegova pažnja okrenula ka Jovani: „Ne brini, devojko, ne boj se demona koji te progone.
Oni su slabiji od onoga što se ovde gradi, a strah, bol i nemir preobražavaju se kroz molitvu u snagu.
Pogled mu je omekšao.
„A ti, dete… došla si bez znanja, bez učenja, bez krštenja… a ipak si došla. I našla si svoga oca.“
Tišina je postala dublja. „Put pred tobom neće biti lak.
Ali ne boj se.“
Podigao je ruku i blagoslovio sve prisutne.
„Neka vas Gospod vodi i blagoslovi.“
Ruka je ostala podignuta trenutak, pa se spustila.
Sa tim pokretom, težina događaja počela je da popušta.
Dugo niko nije govorio.
Blagi šum pomeranja stolica vratio je prostor u svakodnevni tok, i ljudi su polako počeli da ustaju, uzimaju hleb,
razmenjuju tihe reči.
U tišini koja je ostala nakon večernjeg razilaženja, u maloj sali uz trpezariju manastira,sveštenici i stariji monasi
ostali su da sede duže nego inače, ne iz navike, nego iz potrebe da razmrse ono što su tog dana videli i osetili,
jer se retko kada u jednom životu, pa čak i u jednom manastirskom veku, desi da se toliko slojeva nevidljivog i vidljivog
preplete u jednom trenutku i pred tolikim brojem svedoka.
Jeromonah Teodosije je prvi prekinuo tišinu, spuštajući ruku na sto kao da time pridržava i sopstvene misli
da se ne razlete:
„Braćo, nisam mali broj godina u službi, video sam i slabost čoveka i snagu pokajanja, ali ono danas… to nije bilo nešto
što se lako objašnjava jednom rečenicom ili svodi na običnu ljudsku reakciju, jer je prostor sam, kako mi se učinilo,
reagovao pre nego što je ijedna reč pala na zemlju, a to ne kažem da bih plašio, nego da bih priznao da nismo sve razumeli.“
Stariji monah Gavrilo, sede kose i mirnog pogleda koji je više puta gledao i glad i rat i obnovu, polako je odmahnuo glavom,
ali ne u poricanju nego u oprezu:
„Ne žurite sa zaključcima, oče Teodosije, jer ono što je nevidljivo lako se pretvori u iskušenje za um, pa čovek počne
da vidi više nego što mu je dato, a manje nego što mu je potrebno da ostane trezven, i upravo zato nas je i otac Arsenije
učio da se svako takvo iskustvo ne prima kao senzacija, nego kao opomena da srce ostane u molitvi, a um u smirenju.“
Mladi đakon Jovan, još uvek vidno potresen, ali pokušavajući da zadrži liturgijsku sabranost u glasu, dodao je gotovo
šapatom koji je ipak nosio težinu unutrašnje borbe:
„Ja sam stajao blizu, i ne mogu da poreknem da je u jednom trenutku sve izgledalo kao da i sama reč u vazduhu postaje teža nego što bi trebalo da bude, i ne govorim ovo da bih davao konačan sud, nego da bih priznao da sam osetio strahopoštovanje koje ne dolazi iz čoveka nego iz nečeg što ga nadilazi, i zbog toga ne znam da li da se molim više za razumevanje ili za tišinu u sebi.“
Monah Kirjak, i dalje pod utiskom događaja koji je lično bio u središtu, govorio je sporije, kao da meri svaku reč da ne bi ponovo otvorio ono što se jedva zatvorilo:
„Ako sam ja bio slab u tom trenutku, onda neka mi Bog oprosti, ali jedno znam — nije to bila obična svađa, jer u meni nije ostala samo sramota, nego i osećaj da je nešto kroz običnu ljudsku rečenicu pokušalo da napravi razdor koji nije bio veći od trenutka, ali je mogao postati veći od čoveka ako se ne preseče molitvom.“
Jeromonah Nikanor, koji je do tada ćutao i samo gledao u ikonu Svete Bogorodice na zidu, konačno je podigao pogled, i u njegovom glasu se osetila starija vrsta smirenja, ona koja ne poriče težinu nego je stavlja na pravo mesto:
„Nemojmo, braćo, zaboraviti da smo danas videli i drugu stranu — Isterivanje demona molitvom časnome krstu i miru koji je otac Arsenije uneo posle svega, jer nije isto govoriti o nemiru i imati snagu da ga zaustaviš bez gneva, bez povišenog tona, nego sa rečju koja ne lomi nego vraća čoveka sebi, i možda je upravo u tome odgovor koji tražimo, a ne u pokušaju da svaku senku odmah imenujemo.“
Stariji jeromonah Teodosije je tada spustio glas još dublje, gotovo kao da ne želi da ga zidovi čuju nego samo oni koji su spremni da razumeju:
„Ali ipak, priznajte mi jedno, braćo — retko smo videli da toliko ljudi istovremeno ćuti iznutra, ne zato što im je naređeno, nego zato što nisu znali kako da reaguju, i ako je to od čoveka, onda je to dar govora, a ako nije samo od čoveka, onda je to znak da se čovek u tom trenutku našao na granici sopstvenog razumevanja.“
Na to se ponovo javio stariji monah Gavrilo, mirnije nego ranije, kao da zatvara krug razgovora:
„Zato i ostaje ono najvažnije — ne da se bavimo time šta je sve bilo, nego da čuvamo ono što je posle toga ostalo u nama, jer ako nas događaj vodi u radoznalost bez molitve, onda smo promašili suštinu, ali ako nas vodi u veću trezvenost, u veću pažnju prema srcu i bližnjem, onda je i taj nemir poslužio spasenju, a ne zbunjenosti.
“ Na kraju, mladi đakon Jovan je samo dodao, gotovo više sebi nego drugima: „Ako je otac Arsenije nešto pokazao danas, onda nije samo to kako se isteruju demoni i kako se govori, nego kako se posle svega vraća mir u ljude, i možda je to jedino što na kraju ostaje kao mera svega što smo videli.“
Prošlo je podne,otac Arsenije je zatvorio vrata kelije bez žurbe, pažljivo, gotovo nečujno, kao da i taj mali pokret mora da ostane u poretku i miru posle svega što se izlilo preko granice uobičajenog i dotaklo svakoga ko je bio prisutan.
Zadržao se naslonjen na vrata, ne iz slabosti niti iz potrebe za osloncem, nego zato što se u njemu još nije završilo ono što je napolju već prošlo, pa je taj kratki zastoj bio više unutrašnji nego telesni, više pokušaj da se sabere nego da se odmori.
Umor koji je osećao nije bio u telu, nego u dubini, sabran u grudima i u dahu koji se tek sada smirivao, u svesti da je kroz njega prošlo nešto što nije mogao da ponese sam, niti da zaustavi sopstvenom snagom, nego samo da primi i izdrži dok traje.
Prišao je stolu i spustio ruke na njega, zadržavajući pogled na ikoni ispred sebe bez napora da u tom pogledu pronađe odgovor, jer ono što je trebalo da razume već je bilo prisutno u njemu, ne kao misao nego kao tiha, jasna zahvalnost koja nije tražila reči.
Nije bio zahvalan zbog onoga što je izgovorio niti zbog toga što su se ljudi umirili, nego zbog toga što se nije dogodilo ono što je moglo, jer je znao koliko je sve bilo blizu ivice na kojoj se red raspada i prelazi u nešto što više ne može da se vrati.
U jednom trenutku, sve je stajalo na toj granici — glas koji se podigao, pokret ljudi koji su se razmicali bez dogovora, napetost koja se širila bez reči i koja je mogla da preraste u haos koji se ne zaustavlja lako — i u svemu tome nije bilo ničega što bi mogao da pripiše sebi.
Ta granica nije bila u njegovim rukama.
Samo je prošla kroz njega.
Spustio se na stolicu sporije nego inače, osećajući kako se telo vraća sebi i kako napetost, koja je do tada bila sabijena i držana bez mogućnosti da izađe, sada popušta bez naglog oslobađanja, nego postepeno, u meri koja ne remeti ono što je već uspostavljeno.
Prsti su mu ostali mirni, ali u njima je ostao trag napora koji se nije video spolja, ali se jasno osećao iznutra, kao podsetnik na ono što je prošlo kroz njega i što se još nije potpuno sleglo.
„Gospode… hvala Ti…“
Reči su izašle tiho, bez potrebe da budu ponovljene ili dopunjene, jer nisu bile početak ničega, nego potvrda onoga što je već postojalo i što nije tražilo dodatno objašnjenje.
Znao je da ono što je tog dana presečeno nije nestalo niti se povuklo, nego je zaustavljeno u trenutku kada je moglo da pređe granicu iza koje više ne bi bilo povratka u red, i to saznanje u njemu nije budilo strah nego trezvenost, onu vrstu budnosti koja ne dozvoljava da se čovek osloni na sopstvenu sigurnost.
Podigao je pogled ka ikoni i zadržao ga kratko, bez potrebe da produžava taj trenutak, jer nije želeo da ga pretvori u napor ili u traženje nečega što mu već nije dato, nego je pustio da ostane u meri u kojoj je došlo.
U grudima je ostala težina , ali ne kao teret koji pritiska, nego kao filter kroz koji će razumevanje tek proći, sporije, u tišini koja dolazi kasnije, kada se sve spolja utiša i kada ono što je ostalo može da se sagleda bez pritiska trenutka.
Nije pokušavao da razjasni sve odmah, niti da imenuje ono što još nema svoje pravo ime, jer je znao da postoje stvari koje se razumeju tek kada prođe vreme, i da svako ubrzanje donosi pogrešan sud.
Sedeo je izmučen, ali ne razoren, i miran na način koji ne dolazi iz odsustva borbe, nego iz činjenice da je tog dana sve što je moralo da se zaustavi zaista i zaustavljeno, bez viška, bez manjka.
U tom miru nije bilo trijumfa niti osećaja da je nešto učinjeno njegovom zaslugom, nego samo tiha zahvalnost što je bio tamo gde je trebalo da bude, u trenutku kada se to od njega tražilo.
I negde dublje, bez potrebe da to izgovori, postojala je svest da ono što dolazi neće tražiti manje, nego isto ili više, ali tu misao nije nosio unapred niti je opterećivao njome sadašnji trenutak.
Ostavio ju je.
Za vreme koje dolazi.
Napolju, manastir je nastavio da živi, a ono što je ostalo u ljudima nije se gasilo istim ritmom kojim su se gasila svetla, nego je prelazilo sa mesta na mesto, iz pogleda u pogled, iz tišine u tišinu, bez potrebe da bude izgovoreno.
Umio se svetom vodom i podignut blagodaću Božjom,izašao je da isprati sveštenike i goste.